Život se obično ne odvija onako kako očekujemo i kako se prikazuje u medijima – lepo, skladno i uspešno.
Rosa počiva na brižljivo pokošenoj tratini, čuje se poneki cvrkut ptica, inače je tiho, čujem samo jecanje svoje majke, koju potresa grčeviti plač, otac stoji pored nje, ruke mu vise. Na inače tako pouzdanim, ljubaznim licima svojih roditelja vidim samo bol poslednjih dana.
Osećam hladnoću, hladnoću vetra i kapljice kiše na licu, ali i unutrašnju hladnoću – zašto je to učinila? Gledam u tamno drvo sanduka u kome sada leži i pokušavam da zamislim da se moja sestra više nikada neće vratiti. Samo što je bila tu, a sada? Jesam li ja kriva, jesam li što mogla učiniti, … ili je trebalo?
Poslednjih dana Maja se sve više povlačila, inače tako pažljiva i spremna na šalu, postajala je sve tiša i često sam u njenim očima videla tragove suza. U njenom pismu je stajalo da više ne želi da živi. Nen prijatelj, nisam ga dobro poznavala, upravo ju je napustio, a osim njega nije imala mnogo prijatelja. Sa svojim lošim uspehom nije imala mogućnost daljeg školovanja. Sve se nekako činilo sve gorim.
Govorila je da ne može da zamisli kako bi u životu moglo da joj se dogod ijoš nešto dobro, sve je tako beznadežno. Rekla sam joj “biće”, i “glavu gore, vreme prolazi…” Jesu li to bile riječi koje su je mogle utešiti?
Njen bol, usamljenost … nisam ih shvatala ozbiljno. Nisam slutila da razmišlja o samoubistvu. Jesam li ga mogla da ga sprečimi? No, sada se dogodilo, sve je napustila i potražila zaštitu u smrti.
Mnogim mladim ljudima događa se isto što i Maji. Život se ne odvija onako kako očekuju i kako se prikazuje u medijima – lepo, skladno i uspešno. Sve će biti dobro! Postoji srdžba, nevolja, problemi, kao i duboka patnja, poput npr. gubitka osobe koju jako volimo, ili teške bolesti. Ponekad se čini da je jedini izlaz okončanje života. Okončati sve, konačno imati mir i tišinu. Ne morati više ništa gledati ni slušati, čak ni osećati.
Je li to izlaz ili kraj?
Smrt je kraj života, a ne oslobođenje od boli i beznađa. Slaba je uteha reći: “vreme prolazi … doći će bolja vremena”. Čoveku u velikoj nevolji opet treba nada. Stvarna uteha su reči koje izgovara neko tko saoseća, razume, prati, ko nikada ne odustaje i nikoga ne napušta. No, ko može zaista saosećati, ko je uvek tu kad nam treba?
U dubokoj patnji čovek je ipak sasvim sam sa sobom, tu nas niko ne može zaista pratiti. Niko ne može nositi i ponovno podići onoga ko je u dubokoj žalosti.
Svako može biti sagovornik. Čovek može da saoseća i hrabri do određene mere: prisutnošću i utešnim riječima. No ko poznaje dušu? Ko plače sa mnom, ko mi vidi u srce i poznaje moj put (težak ili lagan)?
„ Jer ja znam svoje naume koje s vama nameravam – reč je Jahvina – naume mira, a ne nesreće: da vam dam budućnost i nadu. Tada ćete me zazivati, dolaziti k meni, moliti mi se i ja ću vas uslišati. Tražit ćete me i naći me jer ćete me tražiti svim srcem svojim. I pustiću da me nađete – reč je Jahvina..“ Jeremija 29, 11-14a
„ Blizu je Jahve onima koji su skršena srca…“ Psalam 34, 19a
„ On leči one koji su srca skršena i povija rane njihove.“ Psalam 147, 3
To je duboka poruka, koja donosi nadu za sve ljude koji žale, strahuju, ne znaju kako i šta dalje, Gospod je blizu, on zna sve, i potraži ga upravo tu gde si sada.
Njega su, Isusa Hrista, za naše patnje, za naš greh i srca iskvarena grehom, tukli, izrugivali i raspeli. On je uskrsnuo i oslobodio put prema Bogu da bismo mogli da ga upoznamo. Želeo bi da nam oprosti greh i da nam pomogne da oprostimo onima koji su nam učinili nažao, želeo bi da nas vodi i pratiti, teši i jača. On poznaje srca i traži ljude koji će mu se potpuno poveriti i dopustiti da ih promeni i vodi.
On živi … i zabrinut je za tebe!
Comments powered by CComment