LJUBAV

Ljubav je sastavni deo života svake osobe, počevši od samog našeg rođenja. Bilo da se radi o uzvraćenoj ili neuzvraćenoj ljubav. Jer, toliko se dece svakodnevno rađa na našoj planeti, i dok većina te dece dobija svu pažnju, negu i ljubav svojih roditelja, ima i one dece koja ne dobijaju ni pažnju, ni negu, a po najmanje ljubav, već bivaju ostavljena i odbačena. Neka deca ostaju bez roditelja usled sticaja okolnosti i na to se ne može uticati. Niko ne zna koliko će njegov život trajati. Neke zemlje iznenada bivaju zahvaćene ratom, kao što se dogodilo i sa prostorom bivše Jugoslavije, ali isto tako nečiji automobil može biti „zahvaćen“ kamionom čiji je šofer zaspao na dugačkom putu od Istanbula do zapadnih krajeva Evrope. Dok neka druga deca ostaju bez roditelja iz razloga što su ih oni napustili. U narodu se govori da je majčinska ljubav najveća, međutim, postoji previše dece u sirotištima i previše dece ostavljeno na ulici da bi slepo prihvatili tu izjavu.

Novi zavet govori o tome da je ljubav najveća. Većina popularnih pesama, kao i većina mladih ljudi, pogotovo tinejdžeri, slaže se sa ovim. Toliko ima pesama koje veličaju ljubav, toliko ima dela koja su ljudi uradili u ime ljubavi, a i Apostol Pavle je još pre svih tih pesama, pre svih bilborda, grafita i pisama koje su ljudi jedni drugima slali, pisao o ljubavi kao o najvećoj od svih.

Prva poslanica Korinćanima, 13:1-3

1 Ako ljudske i anđeoske jezike govorim, a ljubavi nemam, onda sam metal koji odjekuje i činele koje zveče. 2 I ako imam dar prorokovanja, ako poznajem sve tajne i sve znanje, i ako imam svu veru – tako da gore premeštam – a ljubavi nemam, ništa sam. 3 Ako siromasima razdelim sve što imam i ako svoje telo predam da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne koristi.

Isprva deluje kao da su prva tri stiha prestroga. Kako to nedostatak ljubavi može obezvrediti velika dela jednog čoveka; kako to nedostatak ljubavi može obezvrediti vredna dela jednog hrišćanina? Da li nedostatak nečega kao što je ljubav može da obezvredi to što idem u crkvu, to što se držim svih svojih običaja onako kako treba, to što slavim slavu, to što postim, to što se krstim i palim sveću? I sa pravom se možemo zapitati, zar nisu te stvari važnije od neke emocije kao što je ljubav. Ukoliko bi zaista bila reč o osećanjima, o emocijama – to bi bilo logično. Međutim, ljubav nisu samo lepe emocije. Šta više, ljubav često ume da bude upravo ono što ide potpuno nasuprot našim emocijama i onome kako se osećamo. I dok često mladi, a i stari, prerano zaključe na osnovu površne, ali češće, i veoma duboke identifikacije sa drugom osobom, da su u odnosu koji je onaj pravi za njih, koji poistovećuju sa istinskom ljubavlju, često se, zapravo, ispravnost takvog suda potvrđuje tek onda kada se slaganje sa drugom osobom pretvori u neslaganje, kada se talasne dužine datih osoba u potpunosti ne poklapaju.

Dakle, u jednoj vezi između dvoje ljudi, bilo da je u pitanju prijateljska veza ili intimna veza, prava ljubav ne izlazi na videlo onda dok obe osobe uživaju u potpunom komforu međusobnog druženja, već se prava ljubav pokazuje onda kada je neko spreman da stavi drugu osobu ispred svog komfora, ispred svojih osećanja. Kada je neko spreman i da pretrpi, radi druge osobe. A prirodno je da se ne osećamo uvek isto, emocije su promenljive, kao i sve drugo. U knjizi propovednikovoj, Solomon nam govori da: „ima vreme plaču i vreme smehu; vreme ridanju i vreme igranju…“, „vreme kad se grli, i vreme kad se ostavlja grljenje“, „vreme kada se ćuti, i vreme kada se govori“. Nemoguće je da neko vreme ili stanje zaljubljenosti, pogotovo na emocionalnom nivou, konstantno traje. Tako da se takvo jedno stanje ne može ni uzeti u obzir kao nekakva definicija ljubavi.

Pavle, u 13. glavi, u Prvoj poslanici Korinćanima, govori o nečemu mnogo značajnijem. Govori nam o ljubavi naspram kojoj je sve drugo beznačajno, pa i one stvari koje su od jako velikog značaja.

Prva poslanica Korinćanima, 13:4-8

4 Ljubav je strpljiva, ljubav je dobra; ona ne zavidi, ne hvališe se, ne pravi se važna; 5 nije nepristojna, ne traži svoje, nije razdražljiva, ne pamti zlo; 6 ne raduje se nepravdi, a raduje se istini; 7 sve štiti, sve veruje, svemu se nada, sve trpi. 8 Ljubav nikada ne prestaje.

Ko ima takvu ljubav koja je opisana u ovim stihovima? U svetu u kojem ima toliko razdora, toliko razvoda. U svetu u kojem svi traže svoje, u zemlji u kojoj su svi izgubili nadu, zato što su mnogi izgubili sve. U svetu u kojem majke ubijaju rođenu decu ili ih unakazuju radi umirivanja svojih kompleksa. Kao jedna majka koja je rođenom detetu od osam godina sama ubrizgavala botoks, sa obrazloženjem da je navodno dobila bore. Ko onda ima takvu ljubav? Naš Otac, Gospod Bog! Jedino Bog poseduje takvu ljubav. Bog koji je dao jedinog sina, da umre kako bi mi živeli. Bog je taj čija je jedina ljubav prava, jer on jeste ljubav. A kroz Isusa Hrista i mi imamo udela u Božijoj ljubavi. Kako? Prihvatanjem Isusa u svoj život.

Poslanica Efescima 3:17-19

17 da se Hristos, kroz veru, nastani u vašim srcima; da u ljubavi ukorenjeni i utemeljeni 18 budete u stanju sa svima svetima da shvatite kolika je širina i dužina i visina i dubina 19 Hristove ljubavi, da spoznate da ona prevazilazi svako znanje – da se ispunite do sve Božije punine.

Verom u Isusa Hrista, što znači – prihvatanje Isusa Hrista u naš život, kroz pokajanje i prihvatanje Hristove žrtve na krstu, u nama se nastanjuje Hristova ljubav – „ljubav koja prevazilazi svako znanje“.

Samim tim se u nama nastanjuje Božija ljubav, jer Hristova ljubav dolazi od Boga Oca.

„Obznanio sam im tvoje ime i obznaniću, da ljubav kojom si me zavoleo bude u njima, i ja u njima.“ ^{(Evanđelje po Jovanu 17:26)}

„Ko priznaje da je Isus Sin Božiji, Bog živi u njemu i on u Bogu.“ ^{(Prva poslanica Jovanova 4:15)}

Božija ljubav prebiva u onima koji su prihvatili Isusa Hrista. To je ljubav koja je dobra; koja ne traži svoje; ljubav koja sve štiti, sve veruje, svemu se nada, sve trpi. To je ljubav koja nikada ne prestaje. I ta ljubav je u onom ko je dete Božije – u onome ko je prihvatio Hrista za svog spasitelja.