VERSKA ZATUCANOST

Verska zatucanost nam svima škodi, a najviše nama koji smo zatucani…

Bez obzira u koje vreme da živimo, neke stvari su uvek iste. Recimo, vlast je uvek na vlasti. Čak i kada su nas učili da je vlast narodna, vlast je vladala a narod je narodovao, svakom svoje. Valjda je to tako normalno. Ili, na primer, učitelji: oni su oduvek poučavali decu i mlade, i nadam se da će tako ostati i dalje. Ili, dalje, mladi su obično jogunasti, a kako vreme u životu poodmiče i mladi imaju sve više godina, sve se više smiruju, sređuju, utišavaju, dok na kraju ne prestanemo da postojimo na ovom svetu. Ili, uzmimo na primer versku zatucanost. Oduvek je postojala među ljudima. Znamo za priču da su Judeji, samo što su ostali jedva mesec dana sami, jer je Mojsije bio na planini, odmah odlučili da sebi načine zlatno tele, kako bi imali neki lik kome bi se klanjali iako je to bilo u suprotnosti sa Božijim zapovestima.

Takvi smo mi, ljudska bića, bez obzira na narod, vreme i mesto u kojem živimo. Težimo za nečim što nam je lakše da razumemo, lakše da prihvatimo. Čika Jova Zmaj je u svoje doba ovako pisao kritikujući tadašnju versku zatucanost:

“Jest, ko Boga slavit’ želi.
ne vređa ga zemaljskim darom;
Čisto srce Bogu godi,
ma ne bilo pred oltarom;
Jedni drže, da Bog nema
dosta svega izobilja,
Već da od nas isčekuje
komad voska i fitilja.
Koji zlato, srebro stvara,
zar on pazi na naš telej (vrsta pozlate)
Koji ima sunce, zvezdu,
zar on gledi polijelej!
Sirotinja hleba nema,
glad je živu u grob tera,
A ti mrtvim kuvaš žita,
praviš krste od šećera.
Bog ne ište da mu klečiš.
Rani, radi, pa da živiš.
Nedogledno nebo plavo
ta izađi da se diviš.”

Divno nam čika Jova Zmaj ovde prikazuje kakve su bile prilike u njegovo doba. Začuđuje samo kako se ova pesma retko gde može pronaći u današnjoj literaturi, kao da je negde zagubljena, zaturena, slučajno ili namerno. Znam da sam kao mali čitao mnoge njegove pesme, ali na ovu nisam naišao sve do pre nekoliko dana.

Imao sam prilike da nedavno proučavam srpsku istoriju nekoliko meseci. Kud god pogledate, sve tragedija do tragedije, bitka do bitke, rat, izdaja, ropstvo, i sve tako redom. Kao đak u školi učio sam kako je Beograd bio spaljivan 40 puta u svojoj istoriji i jedno pet, ili šest puta sravnjivan sa zemljom. Kakva radost za arhitekte, a građevincima posla no pretek. Crkva je, tokom te krvave istorije, imala važnu ulogu očuvanja narodnog identiteta, jezika, pisma, kulture, usmenog predanja, jednom rečju, svesti o narodu. Zla vremena su prošla, ali su ostaci zadržani, tako da srpska crkva danas i dalje teži, na primer, da se bavi politikom.

Šta se, u međuvremenu, dogodilo sa narodom? Ostao je u mraku. Narodu je trebalo pomoći i na drugi način. Da vidimo šta opet Jovan Jovanović Zmaj kaže o tome:
“Prosveta je blagoslovna,
a glupost je anatema.
Ko sve ima, taj ne prima.
Nema Boga jer ga ne zna,
Oči su mu jošte slepe,
rastavi ga s mrakom kletim,
Privedi ga Bogu bliže,
zadahni ga Duhom svetim…”

Tako je pisao čika Jova u isto doba kada su Vuk i Daničić nastojali da objave Sveto pismo na narodnom jeziku. Možda treba da se prisetimo da su zbog toga bili proganjani i proglašavani narodnim i verskim izdajicama. Vreme je ipak pokazalo ko je bio u pravu.

Moderna su doba, i narod i crkva su se promenili. Međutim, mnogo je verske zatucanosti ostalo u narodu. Zadušnice, odnosno daće na primer, nisu hrišćanski običaj. Iako crkva zabranjuje i ne ohrabruje njihovo održavanje, pojedini lokalni sveštenici sa lakoćom prelaze preko ovog jedenja i pijenja za dušu mrtvima, i to na groblju. Bog nas uči da se o ljudima brinemo dok su živi, a kada umru treba im pružiti dostojnu sahranu. Ne valja na grobu načiniti pir i pijanku, sa prosipanjem za dušu jer to ne pripada hrišćanstvu, već pre-hrišćanskim paganskim običajima, kojih smo se, navodno, davno odrekli, pre hiljadu godina, ili još ranije mi, nebeski narod.

Verska zatucanost donosi mnogo zla. Usporava razvoj društva i sve koji drugačije misle proglašava za jeretike, neprijatelje, izdajnike, koristeći i ostale sočnije izraze kojih je naš narodni jezik, na žalost, pun. Kada pogledamo na Sveto pismo, učenje je sledeće: Bog nas uči da njemu nisu toliko važne spoljašnje manifestacije, spoljašnji izražaji naše vere. Podigni ruku nad neprijateljem i on će odmah početi da ti ljubi i stope kojima hodaš. Međutim, to ipak nije znak da te zaista ceni i voli, i da je postao vernik – hrišćanin. Učinio je tako iz straha, da sačuva život.
Mnogi od nas čine tako isto. Dođu u crkvu, poljube ikonu (kažu očekivanu molitvu), ostave dinar ili dva (tek da zazveči), sve u strahu da ako tako ne učine, Bog će ih pokarati za to.

Za ovo nemam dokaz, ali sam sasvim ubeđen da kada dođemo na nebo, pred Božiji presto, i kada stanemo da mu odgovaramo za ono što smo u životu činili, on nas neće pitati kojoj smo crkvi na zemlji pripadali, već da li smo “ljubili” njegovog Sina, i da li smo slušali njegove zapovesti. Lako je biti verski zatucan, pratiti rulju i vikati “Osana” jedan dan a drugi dan “Razapni ga!”. Lako je za sve optuživati druge, koji nisu kao mi, da su oni donosioci svih zala, ili njihovo prisustvo među nama koristiti za sređivanje neraščišćenih računa.

Jedna je stvar da se pred ljudima pokažemo kako smo revni i verni ljudi, a sasvim druga da nas Bog uračuna u svoj narod, u one koji njemu pripadaju jer imaju Isusa u svom srcu.

A Bog zna šta je u našem srcu. Njemu je važno da vidi da smo se nanovo rodili, kako kaže Sveto pismo, da smo se rodili odozgo, da je u nama Sveti Duh, da smo promenili svoje ponašanje i svoj način razmišljanja. Bog želi da vidi stvarnu promenu. Spoljašnje pokazivanje naše vere može da zavara ljude, ali nam ništa neće pomoći pred Bogom koji poznaje naše srce. Važno je da o tome vodimo računa.

Verska zatucanost nam svima škodi, a najviše nama koji smo zatucani.