„Ali ja bih Boga potražio i pred Njega izneo svoj slučaj… jer ćeš biti u savezu sa kamenjem u polju i zveri će živeti u miru sa tobom“.
Knjiga o Jovu
„Bio je prezren i odbačen od ljudi, čovek bola, na stradanja naviknut“.
Knjiga proroka Isaije
Nisam siguran koliko će osoba pročitati ovaj tekst. Kada neko naiđe na temu teškoća, patnji, stradanja i slično, obično preskoči takav tekst. Ovo su teme koje kada se spomenu, obično se kaže: „Daj nešto vedrije ako može…!“ Ili: „Dosta mi je moje svakodnevnice, pa sad još i da čitam o teškoćama…!“ Šta god vi uradili sa ovim tekstom, ja ću ga napisati, a urednik nadam se i objaviti. Zašto? Prvo, zato što mislim da nama, savremenim ljudskim bićima koja žive u konzumentsko – hedonističkoj kulturi, u kojoj smo navikli na titranje i ugađanje sebi treba nekada ovakav tekst i ova tema. Drugo, zato što patnje i teškoće čine velik deo života, hteli mi to da priznamo ili ne, pa ne vidim neki razlog da se o njima ne piše i razgovara.
Periodi teškoće i patnje su sastavni deo našeg života. Koliko god se trudimo da ih izbegnemo, pre ili kasnije nam se dogodi neka neprijatnost. Život je sam po sebi više težak nego lak. Taman kada smo pomislili da smo završili sa teškim periodom i nekim problemom, pojavi nam se drugi. To nas čini besnima i frustriranima, ili pak doživljavamo bol a nekada i patnju. U zavisnosti od karaktera i navika, nekima se aktiviraju odbrambeni mehanizimi, pa pribegavaju „terapiji“ prolaska kroz težak period zloupotrebljavajući razne supstance. Posle toga im ostaju i problemi u životu, ali i problemi sa zavisnošću. Još gore nego pre. Naši problemi i teškoće, zbog kojih prolazimo periode patnje, mogu biti različitih kategorija. Bolest, gubitak nekoga ili nečega, disharmonija odnosa u porodici, loši međuljudski odnosi, nerazumevanje samog sebe, finansijske poteškoće i slično. Kada prolazimo ovakve periode, suštinski mi patimo, nismo sretni, često zapadamo u samosažaljenje, a neko i ogorčenost prema životu.
Različite religije i kulture, različito definišu pojam patnji i teškoća. Kod budista na primer, patnja je u uobičajenom smislu, reč dukha i znači: patnja, bol, muka, tuga, beda, neugoda. To je u suprotnosti sa reči sukha, koja znači sreća, ugoda, lakoća. Po Budizmu, ceo ovozemaljski život u suštini, jeste patnja, teškoća. Hrišćanstvo ima nešto drugačiji pristup patnjama i teškoćama. Život je splet radosnih i teških trenutaka. Najbolji primer toga je radost rođenja deteta sa jedne strane, i bolest ili smrt neke osobe sa druge. Hrišćanstvo u svom učenju i kulturi života patnjama i teškoćama daje posebno mesto i tumačenje. One su deo života svakog hrišćanina (ali i onoga koji ne veruje u Boga) i na njih može da se gleda iz nekoliko aspekata. Prema Bibliji, patnje i teškoće su pre svega posledica Pada, odnosno čovekovog svojevoljnog napuštanja zajedništva sa Bogom. Pre nego što su prva ljudska bića odlučila da se okrenu od Boga, patnja i teškoća nisu bile deo njihovog iskustva života. Tek kada su sami odlučili da „spoznaju dobro i zlo te postanu kao Bog“, zlo a samim tim i teškoće i patnje kao oblik egzistencije su postale deo iskustva života ljudske rase. Zbog toga, tokom svog života sva ljudska bića doživljavaju teškoće i prolaze kroz periode patnje. Njih nam nije nametnuo Bog kako neki smatraju, već su posledica izbora, zapravo čovekove težnje da sam sebi bude bog. Nažalost, često ćemo čuti mišljenje da patnje i teškoće jesu „dane“ od Boga. Neka osoba pretrpi gubitak u životu, ili prolazi kroz period patnje, pa krivi Boga za to. Pitanje je da li to zaista „od Boga“, ili je posledica nekog čovekovog lošeg izbora, ali i ukupnog stanja ljudske rase, a koje je kao što je rečeno posledica života odvojenog od Boga.
Sagledavajući celokupan Biblijski tekst u kontekstu ove teme, treba spomenuti da nam on donosi i primer Jova. Čitajući Knjigu o Jovu, vidimo da je Bog dopustio izuzetno težak period u njegovom životu, iako je Jov živeo ispravno. Patnja i nevolja su u određenom smislu imale svoju svrhu i Bog ih je upotrebio da Jova provede kroz određene procese u cilju dovođenja na jedan nov nivo spoznaje Boga ali i samospoznaje, gde sam Bog nije učinio Jobu ništa zlo. Nakon ovog teškog iskustva, Jovov život je ne samo vraćen u „normalu“, već je uznapredovao u svakom njegovom aspektu. Jovov primer nas može navesti na razmišljanje da ponekad nevolje i teškoće mogu biti period kada ih treba „osmisliti“, dati im smisao, kako to tumači dr. Vladeta Jerotić u kontekstu bolesti. Drugim rečima, težak period možemo da iskoristimo da preispitamo sebe i svoj odnos prema drugima i Bogu. Mi ljudi smo skloni da „konzerviramo“ svoju ličnost i karatkter i da se ne menjamo na bolje. Uglavnom se više trudimo da život koristimo za uživanje, jer smo po (paloj) prirodi hedonisti, a manje da menjamo sebe što je bolan proces. Bili mi vernici ili ne, kada zapadnemo u teškoće i nevolje, kada prolazimo period patnje, mi se upravo tada počinjemo preispitivati, i truditi da budemo bolji ljudi. Setimo se samo koliko smo svi postali čovečniji i humaniji tokom bombardovanja Srbije, kada je zlo snašlo sve nas. Ljudska rasa je takva da je često samo nevolja može okrenuti preispitivanju i dovođenju u vertikalno – horizontalnu dimenziju života: čovek – Bog; čovek – čovek. Drugim rečima, nevolje i teškoće nas često učine boljim osobama!
Čak iako neko živi kao hrišćanski vernik i trudi se da bude Bogu ugodan, teškoće i patnje i dalje jesu deo njegovog životnog iskustva. Uostalom, i sam Isus Hrist je naučavao da će oni koji se trude da žive kao On, „imati patnje i nevolje u životu“. Sveto Pismo nam za Isusa kaže da je bio čovek vičan patnji i bolu, „navikao na stradanje“. Novozavetni zapisi nam otkrivaju da je tokom svog kratkog života i službe, konstanto trpeo zlostavljanje i progonstvo i praktično živeo u izgnanstvu. Odmah nakon rođenja, car Irod je odlučio da ga ubije, pa je cela porodica morala da pivremeno emigrira u Egipat. Tokom njegove službe, deo porodice se distancirao od njega i smatrali su ga za mentalno bolesnog, uprkos njegovom velikom uspehu i kao rabina i iscelitelja. Zvanične jevrejske vlasti su nekoliko puta pokušale da ga uhapse i ubiju i to im je uz prevaru i podmićivanje lažnih svedoka i uspelo na kraju. Završio je svoj ovozemaljski život napušten od skoro svih prijatelja, u užasnoj patnji zlostavljanja i potom raspeća. U suštini, celokupan Isusov život je bio prepun patnje i teškoća, pa ipak on pred kraj svog života kaže svojim učenicima i prijateljima da je sretan i zadovoljan, te da je ispunio svoju svrhu i misiju.
Na koji način sagledavamo svoje teškoće i patnje? Da li odbijamo da ih prihvatimo da su deo životnog procesa i samim time negiramo velik deo sopstvene egzistencije? Da li samosažaljevamo sebe, kriveći Boga i život za sve teškoće u životu, smatrajući se „večitom žrtvom“? Da li smo razočarani možda kao hrišćani što nam „ne cvetaju ruže“, premda ulažemo svaki napor da živimo bogougodan život? Ili smo prihvatili teškoće i patnje kao deo sopstvene egzistencije, i odlučili da se „sprijateljimo sa njima“ (parafraza stiha iz Knjige o Jobu), te postanemo ljudi i žene „vični patnji i bolu“, poput Isusa. Naravno, ovde ne mislim na to da volimo što nam je ponekad teško, već da prihvatamo da je i to deo našeg iskustva života, i znamo kako da se sa time nosimo.
Prihvatimo činjenicu da je život težak i da donosi periode patnje, a možda i tuge. Sagledajmo teške trenutke života kao mogućnost da preispitamo sebe i naš odnos prema Bogu i drugima, te da postanemo bolje osobe. Gledajmo na teškoće života kao bitke iz kojih ćemo izaći jači i sposobniji za nove izazove života. Car David je u Psalmima zahvaljivao Bogu što ga kroz nevolje, a imao ih je ceo život, uči da bude hrabar i vešt ratnik. Nije li ceo proces života borba u kojoj se valja boriti i pobediti? Ako je tako, onda su teškoće i patnje tu da od nas učine snažnije i sposobnije osobe za vođenje tih životnih bitaka, imajući na umu obećanje da Bog u svojoj dobroti, nikada neće dopustiti veći teret života, nego što bi ga sami mogli poneti. Baš kao što je to bio slučaj sa spomenutim Jobom. Konačno, smisao Hristovih patnji bio je i taj, da bi nas Bog mogao bolje razumeti, saosećati se sa nama i pomoći nam adekvatno dok prolazimo teške periode u životu.
Comments powered by CComment