„Jer bio sam stranac, i vi ste me ugostili…“

Kakva bi trebala da bude reakcija hrišćanske Evrope na egzodus muslimanskih izbeglica?

Poslednjih meseci, svedoci smo velikog egzodusa čitavih naroda iz ratom zahvaćene Sirije, ali i drugih blisko-istočnih, ili afričkih zemalja. Milioni ljudi su krenuli putem evropskih zemalja, da bi sačuvali sopstveni život, i život svoje porodice. U toj borbi za goli život, bili su prinuđeni da napuste svoje domove, poslove, škole, fakultete, i upute se ka evropskom kontinentu, često peške i uz izuzetno teške uslove. Mnogi od njih su na žalost, izgubili život i pre nego su se domogli Evrope, za njih u ovom trenutku Obećane zemlje.

Sociološko-religijski gledano, ratni sukobi (uglavnom religijskog uzroka) koji su doveli do ovog egzodusa, u suštini su doveli i do susreta dve različite kulture i religije. Izbeglice, koje su u velikoj većini slučajeva muslimani, su dolaskom na evropski kontinent, praktično zakoračili u jednu novu, za njih možda nepoznatu hrišćansku kulturu, ako smatramo da je u svakoj od evropskih zemalja dominantna religija hrišćanstvo. Statistike, doduše stalno promenljive, mogu nam pomoći u sagledavanju ovog pitanja susreta dve različite kulture i religije. Prema knjizi „Religijska slika Evrope“, autora mr. Romana Miza, iz 2002., smatra se da je 78,5% stanovništva hrišćansko. Dakle, imamo puno pravo da Evropu nazovemo „hrišćanskom“ Evropom, obzirom da se dve trećine stanovništva tako izjašnjava, te da je u većini zemalja državna crkva jedna od hrišćanskih crkava. Ova činjenica svakako utiče i na ukupni kulturološki kontekst evropskih zemalja. Tako bi bar trebalo da bude…

Upravo ovaj, ratom i egzodusom izbeglica režiran susret dve različite kulture i religije je doveo do velikih polemika, pa čak i određenih zastrašujućih reakcija vlada pojedinih evropski država. Na žalost, konstatacija je da su dosta često i pojedinci, i pripadnici crkava, pa čak kao što je već i navedeno, čitave vlade nekih zemalja reagovale na način suprotan od onog koji bi se očekivao, obzirom da su deklarisane kao hrišćanske zemlje, te da je hrišćanstvo dominantna religija. Podizanje ograde prema Srbiji od strane Mađarske države, diskriminatorski tretman i nasilje nad izbeglicama od strane policije u Mađarskoj, Makedoniji, Austriji, Češkoj, su neki od najdrastičnijih primera. Iako se radi o zemljama koje se smatraju za hrišćanske, načini rešavanja „izbegličke krize“ i postupci prema izbeglicama su nas pre podsetile na metode nacističkih i fašističkih zemalja u osvit Drugog svetskog rata, nego što su demonstrirale „ljubav prema bližnjem“. Na prostoru Srbije, takvih drastičnih primera nije bilo, ali se često u medijima, privatnim razgovorima, pa čak i u hrišćanskim krugovima mogla čuti ksenofobijom obojena retorika tipa: „Muslimani dolaze da pomuslimane hrišćane u Evropi!“ ili „Neka ih zbrinu njihove bogate, muslimanske zemlje!“

Ako iole pozanjemo neke od osnovnih načela hrišćanske vere, kao što su „ljubiti bližnjeg kao sebe samog“, ili „biti milosrdni Samarićanin“, možemo postaviti sledeće pitanje: „Šta se dogodilo sa hrišćanskom (barem na papiru, statistički) Evropom?“ Gde je „milosrdni Samarićanin“ danas među Evropljanima, mahom hrišćanima, pogotovo što ga je sam Isus u evanđeljima naveo kao pravi primer kontekstualizacije božanske ljubavi i brige za bližnjeg? Upravo ljubav i briga za bližnjeg jesu darovi kojima nas je Stvoritelj darovao, jer „po Njegovoj smo slici stvoreni“, a On sam je Ljubav.

Pred Evropom, a posebno onom većinskom, hrišćanskom Evropom,  je veliki izazov da u Bogom-danom istorijskom momentu iskoristi fantastičnu mogućnost koja joj je dana, i da u svom odnosu prema muslimanskim izbeglicama bude upravo onakva kakav je bio Isus u koga veruje i koga ispoveda. Odnos hrišćanske Evrope treba da bude istinska kontekstualizacija božanske ljubavi prema bližnjem koja će da „pokaže Hristov lik“ onima koji su joj poslani u ovom istorijskom momentu. Isusov kriterijum prosuđivanja odnosa prema muslimanskim izbeglicama za evropske hrišćane je nedvosmislen. On je jasno izražen u evanđelju po Mateju, 25 glava:

„Jer bio sam gladan i vi ste mi dali da jedem; bio sam žedan i vi ste me napojili. Bio sam stranac i vi ste me ugostili…“

Da li hrišćanska Evropa danas prepoznaje Božje stvorenje, bližnjeg, pa čak – sudeći po ovim Isususovim rečima –  i samog Boga čija smo mi slika, u liku muslimanskog izbeglice koga treba da „nahrani, napoji i ugosti“? Da li je spremna da prevaziđe ksenofobičnost i predrasude koji je ograničavaju da bude ono što bi trebala da bude po Bogom-danom modelu Isusa, i da služi onima koji su joj (od Boga) poslani? Uostalom, da li smo ti i ja, hrišćani ili ne, nominalno ili „zaista“, spremni da iskoračimo iz sigurne zone svog  života, prepoznamo izbeglice kao bližnje u potrebi, uradimo nešto za njih  i na taj način dopustimo  da se Božji dar ljubavi za bližnjeg manifestuje iz nas na najlepši mogući način?

Đorđe – Todorović Gvozdenović, mast.teol.