Stvar ličnog izbora…
Ako odlučite da pretpostavite da svetopisamski objaveljnog Boga ima, biće Vam lako da shvatite korenitu i drastičnu transformaciju preplašenih Hristovih učenika u neustrašive, beskompromisne svedoke Živoga Gospoda.
Naučnim putem se ne može dokazati ni Božje postojanje ni Božje nepostojanje.
Zapravo, i evolucionistička i kreacionistička postavka konceptualno su dovoljno dosledne i predstavljaju, svaka za sebe, zaokruženu logičku celinu. Ova dva sistema verovanja međusobno se isključuju, s izuzetkom skromnog pokušaja integracije koju je ponudila teološka evolucija, koja je zapravo zastupala kreaciju metodom evolucije, dakle, prihvatila je postojanje i stvaralačko delovanje Boga putem evolucije. Međutim, svaki sistem, sam za sebe, predstavlja mogućnost sveobuhvatnog tumačenja porekla sveta i ljudskog roda, a time implicitno nosi u sebi i odgovore na pitanja smisla i perspektive života. Pred nama su dva sistema, dve ozbiljne ponude. Na svakome od nas je da se odluči.
Budući da ovde još uvek ne možemo ništa naučno dokazati, naša odluka mora biti zasnovana na pretpostavci. Mi, zapravo, biramo pretpostavku. Ako se odlučimo da pretpostavimo da Boga nema, evolucionizam će nam biti konceptualno prihvatljiv i s ovim pogledom na svet slediće i njegove odgovarajuće implikacije, među kojima je i neverovanje u Hristovo vaskrsenje. Ako odlučimo da pretpostavimo da Boga ima, onda će nam biti sasvim prihvatljivo da je taj Bog, koji je sve tako silno i predivno stvorio, obelodanio svoju prirodu u svome stvorenju i objavio se u ljudskom rodu iskupljujućim delima i rečima, što je zapisano u Svetom Pismu, istorijski i proročki potvrđenom dokumentu. Sledeći logiku ovog sistema svetopisamskog otkrivenja, lako ćemo doći do proslave Vaskrsa u društvu Onoga koji je zaista vaskrsnuo, Onoga koji je sam Vaskrsenje i Život.
Dakle, odluka o tome šta pretpostaviti ima svoje neposredne implikacije za tumačenje Hristovog vaskrsenja. Ako odlučite da pretpostavite da Boga nema, neće vas razuveriti ni istoričari prvoga i drugoga veka, kao što su Josif, Justin Mučenik i Tertulijan, koji nedvosmisleno potvrđuje autentičnost novozavetnih zapisa Hristovog vaskrsenja. Najverovatnije vas neće pokolebati ni novozavetni izveštaj o pet stotina svedoka koji su videli Vaskrsloga Hrista, i koliko god da je to neverovatno, ipak možete poverovati u kolektivno haluciniranje, jer nećete biti u stanje da ovaj događaj drugačije protumačite. Naime, verodostojnost novozavetnog teksta ne možete objektivno dovesti u pitanje, jer su evanđelja i poslanice cirkulisali i bili transparentni za života ovih očevidaca i nije bilo nikakve mogućnosti naknadnog lažiranja ovih izveštaja. Ako odlučite da ne verujete, zadovoljićete se i sa gotovo neverovatnim tumačenjima praznog Hristovog groba kao što je i priča da su, uprkos rimskoj straži, učenici odneli ili ukrali Hristov leš.
Isto tako, ako odlučite da pretpostavite da svetopisamski objavljenog Boga ima, biće Vam lako da shvatite korenitu i drastičnu transformaciju preplašenih Hristovih učenika u neustrašive, beskompromisne svedoke Živoga Gospoda. Biće Vam sasvim prihvatljiva činjenica da je hrišćanski pokret tako procvetao i da se tako temeljno i brzo širio uprkos krvavim progonstvima Hristovih sledbenika. Mučenici su bili ubeđeni da slede Vaskrsloga i da smrt predstavlja samo vrata koja vode u večni život s Njim.
Comments powered by CComment