U mnogim zemljama prostitucija više nije ilegalna ili bar javno nazivana tim imenom, a mnogi je vide kao životni izbor uslovljen najčešće nemaštinom. Kako izgleda pogled sa druge strane, šta kaže psihologija i kako je kod nas, pokušali smo da istražimo…
Prostitucija (od latinske reči Prostituere – javno izlagati) je prodavanje seksualnih usluga za novac ili neku drugu uslugu (zapošljavanje, rešavanje problema itd.).
Iako su u javnosti mnogo poznatiji ulična prostitucija i seksualni rad posredstvom agencija za poslovnu pratnju i bordela, primeri mladih devojaka i „privremenih” seksualnih radnica nisu nikakva retkost, već radije univerzalni fenomen. Kako objašnjava poznati psihoterapeut Toni Vajt, na osnovu svog značajnog savetodavnog rada sa ovom populacijom, žene ulaze u seksualnu industriju iz više razloga: „Neke će jedan period (nekoliko meseci do nekoliko godina) raditi iz čisto finansijskih razloga, a onda će zauvek prestati. Česti primeri su studenti kojima je potreban novac“. Postoji izvesna maglovitost vezana za ove podgrupe seksualnih radnica i o njima se manje-više samo nagađa, a za devojke u ovom fragilnom periodu koji je često i životna prekretnica, direktna prevencija je u najmanju ruku manjkava. O tome svedoče i utisci studenata iz Srbije (N=175) koji su učestvovali u našoj onlajn anketi. Čak 72% ispitanika veruje da u njihovom okruženju ima prostitucije i nešto manji broj da ih svakako ima i među studentima (63%). Međutim, tek 15 osoba bi moglo da lično potvrdi da poznaje nekog ko se bavi seksualnim radom. Ni zvanične informacije javnih institucija nisu mnogo drugačije: „U toku rada Odeljenja za JRM, Uprave policije za grad Beograd, bilo je slučajeva da se lica koja pripadaju studentskoj populaciji odaju prostituciji ali policijski službenici ovog odeljenja ne raspolažu tačnom brojkom koja se odnosi na ove slučajeve“, objašnjava Predrag Petrović. Prema iskustvima Omladine Jazasa u Novom Sadu, a po rečima Darka Lazarevića, studentska populacija se bavi uglavnom visokom prostutucijom: „Ovakav seksualni rad se često krije iza poslovne pratnje, masaže i drugih vidova oglasa, ali podatke o broju i zastupljenosti studentske populacije nemamo“.
S druge strane ogledala
Ipak, ne negira se činjenica da se studentkinje, pa i mlađe devojke, odaju prodavanju tela za materijalna i druga dobra, i to slobodnom voljom.
„Čekam dan kada će se skupiti neka gomila perverznjaka da se iživljava na meni, pa će me onda roknuti i zakopaće me kao mrtvu mačku.“ Ovo je verovatniji scenario neželjenih očekivanja osoba koje su izabrale ovaj put, kao što tvrdi ova devojka čijih se reči priseća njena drugarica. Koje su to onda životne okolnosti koje primoraju ove devojke na tako radikalne odluke? Kako objašnjava sagovornica iz Novog Sada koja je želela da ostane anonimna, njena drugarica je počela da se bavi prostitucijom već pred kraj treće godine srednje škole kako bi skupila dovoljno novca za svoje potrebe: „Njena porodica je bila vrlo siromašna. Nije imala oca, a keva joj je imala neku bednu penziju od koje su živeli ona, keva i brat. Htela je da zaradi mnogo ali brzo, pa je rešila da proba. Htela je pare za faks i da pomogne porodici“. Njena drugarica navodi da je imala nameru da prekine sa prostitucijom kad skupi dovoljno novca i pređe na neki normalan posao i posle 2-2,5 godine tako je zaista i bilo – upisala se na fakultet. Da li se 300-500 evra mesečno (a u sezoni u Crnoj Gori i 700-1200) isplatilo ili nije, to njena drugarica danas samo naslućuje: „Imala je neku pozitivnu energiju, tako da ne znam šta je stvarno osećala… Ali osetio bi se zračak tuge ili besa u njenim očima kad bismo načeli tu temu“.
Taj zračak tuge ili besa o kojem govori naša sagovornica vrlo verovatno može imati veze sa sopstvenim doživljajem i percepcijom seksualne radnice o sebi. Kako objašnjava Toni Vajt, identifikacija sa ovom „profesijom“ dodatno uništava njihovo samopouzdanje: „Neke prostitutke govore da će potrošiti novac na skupu odeću i nakit kako bi pokušale da se osećaju dobro, jer se zapravo osećaju loše što su prostitutke“. Dajući nam uvid u psihologiju seksualne radnice, on objašnjava kako ona uči da se isključi, dislocira od muškarca koji joj je klijent i seksa, što tokom vremena polako uništava njenu ljubav prema sebi: „Iako dozvoljava pun seksualni kontakt sa muškarcem, često će biti stvari koje neće dozvoljavati. Najčešće su to ljubljenje, držanje za ruke ili nežno milovanje. Te stvari žena vidi kao znake emocionalne intimnosti, a ona ne želi emocionalnu intimnost sa muškarcem, jer joj je na taj način teže da se emocionalno isključi iz seksa i fizičkog kontakta. Većina seksualnih radnica ima osećaj da one eksploatišu klijenta, a ne obrnuto, kao što bi se moglo misliti. One smatraju da one nadmudruju muškarca pretvarajući se da im se dopada, iako ga u stvari mogu prezirati. Misle da mogu da učine nešto jednostavno poput zadovoljavanja rukom i uzmu mu 100 dolara. One ovako razmišljaju da bi održale izvesno samopoštovanje kao osobe koje zapravo kontrolišu situaciju“.
Kad je reč o prostituciji kao slobodnom izboru, u razloge i uzroke može se ubrojati kratkoročno rešavanje problema, socijalna patologija, seksualni promiskuitet, ali ono za šta najviše ljudi veruje da je pokretačka tačka jesu materijalni razlozi i nemaština (139 ispitanika). Ipak, iako seksualni rad donosi mnogo novca za kratko vreme, što se sa nekim uobičajenim poslom ne bi moglo, kako potvrđuje i Vajt – vrlo malo seksualnih radnica završi finansijski dobro na kraju svoje karijere: „Tipično su slabi planeri u životu, uključujući i finansije. Neretko su preživele neku vrstu seksualnog zlostavljanja u detinjstvu ili neku drugu vrstu zlostavljanja“. Na osnovu svog iskustva u radu s njima on tvrdi da seksualna radnica često ima nezaposlenog partnera koji živi od njene zarade. Govoreći o partnerskim odnosima, sa druge strane je moguće i da pred kraj svoje radne karijere seksualna radnica završi sa dugoročnim klijentom kao partnerom, bar do nekog stepena. Ipak, on podvlači da njihovi izbori partnera često nisu dobri, te da samo možemo zamisliti koliko razumevanja on mora imati za ono što ona radi.
A kako je kod nas
Uprkos ovim činjenicama i poznatim iskustvima, prostitucija na mnogim mestima nije ilegalna aktivnost, a u percepciji ljudi često je opravdana. Razlozi ovoga kreću se od plaćanja poreza, preko zaštite seksualnih radnica od nasilja, silovanja i zdravstvene zaštite, a tu je i ideja da prostituciju treba prihvatiti kao bilo koje drugo zanimanje. Naravno, za svako „za“ se mogu naći i argumenti „protiv“. Po mišljenju studenata koji su učestvovali u našoj anketi, većina ljudi argument „za“ vidi kao predrasude, smatrajući da niti prostitucija sprečava silovanje, niti je to posao kao i svaki drugi.
I pored toga, zanimljivo je da na pitanju višestrukog izbora skoro podjednak broj ispitanika seksualni rad označava i kao degradaciju, ali i kao izbor životnog stila, što očigledno u percepciji ljudi ne isključuje jedno drugo.
U Srbiji prostitucija i na nivou zakona i dalje nije posao kao svaki drugi, ali kako Darko Lazarević objašnjava, iako Omladina JAZAS-a u Novom Sadu kao organizacija nema zvaničan stav o tome da li seksualni rad treba legalizovati, on smatra da poštovanjem osnovnih ljudskih principa svako ima pravo na slobodu izbora, pa tako i na slobodu izbora posla kojim će se baviti u okviru zakona. Ova organizacija već dve godine sprovodi projekat zaštite i podrške seksualnim radnicama posredstvom centra Dropin, a četiri godine kroz terenski rad, u okviru kojih se sreće direktno sa seksualnim radnicama. „Većina korisnica je tu kao druga ili treća generacija i često su to porodični poslovi, gde je makro u suštini muž, momak, brat ili prijatelj“, napominje on, dodajući da je većina prostitutki ipak bez osnovnog i višeg obrazovanja ili polupismena. Ova organizacija pruža podršku u smislu usluga savetovanja lekara opšte prakse, pravnog savetovanja, savetovanja socijalnog radnika, kao i mogućnost usluga frizera, učenja srpskog jezika, rada na računaru, pranja veša i slično. Darko Lazarević skrenuo je pažnju i na to da ova populacija seksualnih radnica trpi česte diskriminacije i torture od strane kako klijenata, tako i predstavnika zakona. Međutim, prema podacima do kojih smo došli, od deset prostitutki u Srbiji dve su studentkinje.
Kad je reč o predstavnicima zakona, naša zemlja odavanje prostituciji smatra prekršajem na osnovu Zakona o javnom redu i miru. Kako Predrag Petrović pojašnjava ovu proceduru, policijski službenici obavljaju razgovor sa licem koje je zatečeno u izvršenju prekršaja, ali ukoliko je potrebno omogućavaju mu i dobijanje lekarske ili neke druge vrste pomoći, preko kontakta sa Centrom za socijalni rad ili različitim nevladinim organizacijama koje se bave problemima seksualne eksploatacije, nasilja i sl.
Ulog naspram dobiti
Sve u svemu, i civilni i državni sektor usmeravaju svoje snage mahom na posledice. Zdravorazumski gledano, ne može se ni očekivati da neko drugi „brine naše brige“ ili da se odgovornost prebacuje na državu. Znajući to, kao i neminovnu povezanost seksualnog rada sa trgovinom ljudima, polnim bolestima, bolestima zavisnosti, psihološkim i moralnim nedoumicama i problemima, prostituciju svakako možemo kvalifikovati kao visokorizično ponašanje čija je isplativost čak i u slučaju velike materijalne ugroženosti u najmanju ruku diskutabilna. Nešto što na izgled može imati privid lakog, brzog i privremeneog rešenja nosi sa sobom neizbrisive posledice. Ako uzmemo u obzir čak i samo one koje osoba nosi u sebi, i dalje vredi potanko razmotriti druge alternative, ciljeve i mogućnosti pre upuštanja u „profesiju“ koja više osiromašuje nego što, po očekivanjima, obogaćuje.
To važi i za one koji kupuju usluge ovih devojaka i žena i pritom se ne pitaju čija je to ćerka, da li radi pod prisilom, koji su rizici i šta to govori o njima samima i njihovim kapacitetima da vode kvalitetan emocionalni i seksualni život.
Ko su korisnici prostitucije?
Tradicionalno očekujemo da su to muškarci. Ipak, tu ima i žena. Hipotetički, to bi mogao biti bilo ko – visoki državni funkcioner, „ugledni“ ljudi iz društva, kamiondžija u srednjim godinama, oženjeni komšija, neko zdrav, neko bolestan, mlad, star, ružan, lep, ljubazan, agresivan, čovek na dobrom ili lošem glasu… U zemljama gde se religijski ili patrijahalno uslovljeno od žena očekuje nevinost pre braka, to može biti i radoznali tinejdžer. Jednostavnom logikom, možemo pretpostaviti da je prosečni korisnik seksualnih usluga neko ko je emocionalno usamljen, ko je nezadovoljan, ko ne mari mnogo za zdravstvene i druge rizike, neko ko drugačije ne može doći do seksualnog odnosa, ali prostitutku u svakom slučaju vidi kao predmet ili robu koja će kratkoročno ispuniti neku vrstu manjkavosti u njegovom životu.
“Znam da moram dalje…”
– Kad su mi se roditelji razveli, mama je doživela emotivni krah. Često me je slala u komšiluk, a ponekad me je čuvala i jedna devojka. Oni su mi pokazivali pornografske časopise i dodirivali me po telu. Znala sam da to nije u redu, ali nisam umela da se oduprem, nisam umela da kazem „ne“. Priznajem, ponekad su mi ti dodiri i prijali, jer su mi nedostajali ljubav i toplina. Tražila sam sve ono što nisam imala u porodici – ljubav makar u pogledu, dodiru. Davala sam drugima šta su tražili, jer sam mislila da ću tako biti voljena i prihvaćena.
Jedne večeri u diskoteci, neki mladić mi je predložio da zarađujem za život preko seksualnih odnosa. Tada sam imala samo trinaest godina. Često sam morala mnogo da pijem kako bih izdržala. Marihuana je takođe bila od pomoći. Osećala sam se prljavo. Osećala sam kao da moje telo više nije moje. Iako sam odrasla u pravoslavnoj porodici, vera u Boga za mene nije predstavljala ništa više od same tradicije. Ipak, u teškim trenucima hvatala sam sebe kako se molim Bogu za pomoć.
Onda sam ostala u drugom stanju. Osećala sam da ne mogu više da se bavim prostitucijom, ali sam se plašila da prestanem, jer su mi pretili. Na kraju sam ipak rešila da se povučem. Otišla sam kod babe i dede, jer sam se samo kod njih osećala bezbedno. Počela sam da živim drugačije. Ali, moj najveći problem je bio taj što sam se osećala prljavo i kao da moje telo ne pripada meni…
Jednog popodneva, komšinica s kojom sam se često sretala u parkiću za decu pozvala me je na kafu. Kad sam ušla u njenu kuću, istog momenta su mi suze krenule niz obraz i osetila sam jak sram, iako ona ništa nije znala o mom prethodnom životu. Začuđeno me je gledala dok sam ja bukvalno ridala. A onda me je samo pogledala i rekla: “Bog voli svakog čoveka, da li to znaš?” Taj momenat je predstavljao novi početak za mene, tačku preokreta, čišćenja. Nisu svi moji problemi tada nestali, ali ja više nisam bila ista. Bog više nije bio samo informacija za mene, već Gospod i Spasitelj.
Završila sam školu i danas sam frizer. Imam svoj posao, ali duboka želja u mom srcu je da pomognem devojkama sa ulice, prostitutkama, da uvide koliko je to jadan život i da shvate da moraju same da donose odluke o svom životu. Treba da izaberu najbolje za sebe. Nisu roba, niti bilo čija svojina. Znam da je potrebno reći im to u lice i ponavljati im do iznemoglosti. Potreban im je neko ko ih se neće gaditi i plašiti, neki iskren prijatelj koji će im pomoći da izađu iz začaranog kruga prostitucije, Iskustvo mi govori da je, nažalost, takvih malo, jer se na prostitutke gleda sa visine, kao na ljude drugog reda, kao da ne zaslužuju sve ono što sleduje svakom ljudskom biću. Potrebna je pomoć države.
Priznajem, osećam ponekad i sada posledice prostitucije, ali ja ne posustajem. Idem napred. Ponekad mi je veoma teško, ali jedino što znam je da nema nazad. Vera u Boga je moja snaga za dalje. Moj sin ima 13 godina, a ja sam još veoma mlada. Ono čemu se nadam i što priželjkujem jeste porodica, suprug koji će voleti i prihvatiti i mene i mog sina.
U potpisu: Neko ko više nije isti
Izvor http://www.vox-magazin.com
Comments powered by CComment