KOREN NEZADOVOLJSTVA

Mi nismo stvoreni da živimo život fokusirani sami na sebe…

Mi nismo stvoreni da živimo život fokusirani sami na sebe. Od samog početka čovečanstva, Bog nas je stvorio da budemo “bogosvesni”, a ne “samosvesni”. Dok Adam i Eva nisu pojeli zabranjeno voće sa drveta poznanja dobra i zla, dok god su verovali Bogu, oni su bili toliko nesvesni sebe da nisu razmišljali čak ni o svojoj golotinji. I bili su ispunjeni i zadovoljni. Međutim, posle njihove neposlušnosti, postali su potpuno svesni sebe i želeli su da se sakriju od Boga. Njihov fokus se pomerio sa Boga ka sebi, i prvo nezadovoljstvo i praznina ušunjaše se u čoveka.

Samosvest je samo druga reč za egocentrizam i sebičnost, i koren je svog ljudskog nezadovoljstva. Ljudi su nezadovoljni iz mnogobrojnih razloga, ali ako pažljivo analiziramo to nezadovoljstvo, uočićemo da je po sredi uvek samo ego lišen onoga sto želi. Dakle, odgovor na suočavanje sa nezadovoljstvom se može naći u suočavanju i bavljenju sobom.

Na primer, finansijski problemi se često javljaju kada živimo iznad naših mogućnosti, pokušavajući da ispunimo naše egocentrične želje. U pitanju je perspektiva. Ako smo jadni ili nesrećni zbog činjenice da nemamo veću kuću, novija kola, ili veći televizor, nešto nije u redu. Naša sebičnost je ta koja pretvara želju u potrebu, a zatim tu potrebu u ličnu krizu.

Tuzno je videti čak i mnoge Duhom ispunjene vernike koji žive isto tako egocentrične i sebične zivote kao i svet oko njih. Pokušavajući da koriste Boga da dobiju stvari koje ne mogu dobiti svojom zaslugom u svetu, oni su i dalje fokusirani na ono “šta tu ima za njih”. Oni ili nikada nisu znali, ili su zaboravili, neke od najznačajnijih spisa u Bibliji o imovini i prosperitetu.

Matej 6:33 kaže, “Ali vi tražite prvo carstvo Božije i njegovu pravednost, i sve te stvari dodaće se k vama.”

Bog je već obećao da će sve naše potrebe biti zadovoljene u Njemu, i da će nam biti date kao nusproizvod nase težnje i traganja za Njegovim kraljevstvom. Stoga je potpuno nepotrebno da usmeravamo našu pažnju na pokušaje da nešto od Boga dobijemo što je On nama već obezbedio. Ako to ipak uradimo, to nas vodi pravo nazad do vrata egocentričnosti.

Drugi veliki izvor žalosti i nezadovoljstva su naši odnosi sa drugim ljudima. Zašto? Jer, kada smo fokusirani na sebe,  lako je postati uvređen. Ukoliko smo ogorčeni, povređeni, ili ljuti na svog šefa, prijatelja, ili, kao što najčešće slučaj, na nekoga u sopstvenoj porodici, Božja Reč nam ne ostavlja ni malo prostora da pogrešno shvatimo razlog za to.

Priče 13:10 glasi “Samo od ponosa dolazi spor.”

Ovaj stih jasno kaže da je ponos izvor svih razdora i sporova. Znam da mnogi ljudi ne žele da čuju ovo, ali činjenica je da nisu okolnosti ili druge ličnosti u problematičnim situacijama te koje im izazivaju bol, nego njihov lični ponos. Ponos nije vodeći uzrok razdora. On je jedini uzrok.

Međutim, ponos je kao štap – ima dva kraja. Većina jasno vidi i prepoznaje kraj koji predstavlja aroganciju i oholost, ali mnogi ne vide drugi kraj – kraj niskog samopoštovanja, lažne poniznosti, ili stidljivosti. Ljudi koji sebe smatraju bojažljivim ili stidljivim su najčešće zaista samo puna ponosa. Njihovo samopoštovanje izaziva ego da dominira njihovim mislima, i stoga su ektremno fokusirani na ono što drugi ljudi mogu da misle ako oni kažu ili urade nešto van normi ili očekivanja. Da bi zaštitili sebe, postaju stidljivi i povučeni, izazivajući u sebi nezadovoljstvo i tugu.

Sa druge strane, oni koji su ispunjeni lažnom poniznošću, smatraju da samoomalovažavanje predstavlja skromnost, a uzvišavanje sebe ponos. Ali to je isto tako pogrešno.

U Jakovu 4:10 Biblija nam kaže: “Budi ponizan u očima Gospoda, i on će vas podići.” Šta se dešava kada smo ponizni (uz pravilno razumevanje istinske poniznosti) i Bog nas uzvisi? Zaista ponizni će to dopustiti, ali ponosni neće. Oni su previše zabrinuti o tome šta drugi misle da će pokušati da Ga odvrate od sebe. To je samo još jedan oblik ponosa.

Istinska skromnost i poniznost prihvata ono šta Božja Reč kaže o tome ko smo, i stoga čini ono šta Božja Reč kaže da možemo činiti. Instinska skromnost i poniznost ne brine o tome šta ljudi mogu da misle, da li nas hvale ili osuđuju, jer to nije bitno kada smo zaista skromni, i kada ne dozvoljavamo egu da vlada nama umesto Boga.

U Galatima 2:20, čitamo, “Ja sam razapet sa Hristom: ipak ja živim, ali ne ja, nego Hristos živi u meni, i život koji sada živim u telu ja živim verom Sina Božijeg, koji me je voleo i dao sebe za mene. “

Ovi stihovi Biblije nas uče da treba da negiramo ego, da umremo u sebi i za sebe, i da živimo u Hristu. A ako smo zaista zakopali ego, nemoguće je biti uvređen. Mrtav ego ne oseća uvredu. On moze biti šutiran, vređan, ponižen, ali to jednostavno ne oseća. Razlog zbog cega smo tako lako povredljivi i uvredljivi je to što smo još živi za sebe i puni ponosa.

Međutim, ako se isključivo fokusiramo na to negiranje sebe i na stremljenje ka životu u Hristu, verovatno opet nećemo uspeti. Čak i ako iskreno vaskrsnemo sebe svakog dana, i u molitvi pokušamo da umremo za sebe i u sebi, priznamo sve grehe koje mislimo da smo počininili: ponos, arogancija, zanemarivanje Božje Reči… provešćemo sve vreme fokusirani sami na sebe. To vaskrsnuće, ta molitva, i to priznanje treba da bude samo početak, samo prvi deo bavljenja sa sobom, a ne i celokupan process.

Šta treba da sledi je širenje i pomeranje našeg fokusa ka drugima. Nađimo nekoga kome je zaista potrebna molitva, briga, ili pomoć. Pomozimo im, molimo se za njih, učinimo šta možemo da odstranimo njihov bol, i mi ćemo zaboraviti svoje sopstvene želje i žudnje. Takođe ćemo otkriti da je ono što smo mislili da nam je toliko važno, u stvari zaista zanemarljivo. Ljubav i pažnja ka drugome će nam uvek pomoći da prevaziđemo samoga sebe. Naravno, to zahteva davanje sebe i požrtvovanje, ali je ono što dobijamo zauzvrat vredno svega toga i mnogo više.

Međutim, i tu treba voditi računa o ispravnom balansu. Treba imati na umu ono što smo rekli na samom početku, a to je da naš krajnji fokus treba da bude na Bogu, a ne samo na drugima, i svakako ne na sebi. Kao vrhunac, samo onda kada smo se potpuno predali Bogu, možemo da volimo druge, pa čak i one koji nas vređaju.

Rimljanima 12:1 kaže “Ja vas molim dakle, braćo, u milosti Božijoj, da predstavite sebe kao živu žrtvu, svetu, prihvatljivu Bogu, kao vase duhovno bogosluženje.”

Zar nije interesantno da Bog samožrtvu smatra bogosluženjem? Da bismo to uradili, moramo da budemo skromni, da se ponizimo, odbacimo ego kao “gospodara”, i položimo ga na oltar. Jedini problem sa živom žrtvom je da ona ima tendenciju da se vremenom izmigolji sa oltara. Čak i ako sada u našim srcima pravimo odluku i prihvatamo tu svetu obavezu žrtve i požrtvovanja, mi ćemo je morati obnoviti ponovo sutra, sledeće nedelje, sledećeg meseca, i naredne godine. Dokle god smo ovde na zemlji, mi ćemo morati da donesemo odluku da volimo Isusa više od sebe, svaki dan.