Malkolm Gladvel piše da je uvek verovao u Boga, ali je imao „poteškoće da vidi Božiju silu.“
Kada sam pisao svoju knjigu David i Golijat (David and Goliath), otišao sam da posetim ženu u Vinipegu po imenu Vilma Derksen.
Pre trideset godina, njena ćerka tinejdžerka, Kendas, je nestala na svom putu kući iz škole.Grad je pokrenuo najveću poteru u istoriji, a nakon nedelju dana, Kendasino telo je bilo pronađeno u baraci oko 6 km od kuće Derksenovih. Njene šake i stopala su bili vezani.
Vilma i njen muž Klif su bili pozvani u lokalnu policijsku stanicu i saopštili su im vesti. Kendasina sahrana je bila sledećeg dana, a nakon nje konferencija za štampu. Baš svi mediji iz tog dela države su prisustvovali, jer je Kendasin nestanak okupirao pažnju grada.
„Šta osećate prema osobi koja je uradila ovo Kendas?“ pitao je novinar Derksenove.
„Voleli bismo da znamo ko je ta osoba ili osobe, kako bismo mogli da podelimo, nadamo se, ljubav koja se čini da nedostaje u životima tih ljudi“, rekao je Klif.
Vilma je rekla sledeće: “Naša glavna briga je bila da pronađemo Kendas. Pronašli smo je.“ Nastavila je: „Ne mogu da kažem u ovom trenutku da opraštam toj osobi,“ ali naglasak je bio na frazi u ovom trenutku. „Svi smo uradili nešto strahovito u našim životima ili smo osetili nagon da to uradimo.“
Ranjivost i sila
Želeo sam da znam gde su Derksenovi pronašli snagu da kažu takve stvari. Seksualni predator je oteo i ubio njihovu ćerku, a Klif Derksen je mogao da priča o deljenju svoje ljubavi sa ubicom i Vilma je mogla da ustane i kaže „Svi smo uradili nešto strahovito u našim životima li smo osetili nagon da to uradimo.“ Gde to dvoje ljudi pronalaze silu da oproste u jednom takvom trenutku?
To se činilo kao relevantno pitanje da se postavi u knjizi po imenu David i Golijat. Poruka ovog biblijskog prikaza dvoboja između Davida i Golijata, uostalom, je da su naše predrasude u vezi toga gde borave sila i snaga pogrešne.
Golijat se činio zastrašujućim. Ali postoje mnoge vrste nagoveštaja u biblijskom tekstu da je on nije bio, u stvari, sve ono što se činilo da jeste. Zašto je bilo potrebno da ga do doline dovede sluga? Zašto mu je toliko vremena trebalo da shvati da David očito nije imao nameru da se bori protiv njega mačevima? Postoji čak nagađanje među medicinskim stručnjacima da je Golijat bolovao od stanja koje se zove akromegalija – bolest koja uzrokuje abnormalan rast, ali je takođe često praćena ograničenim vidom.
Šta ako je Golijat morao da bude odveden u dolinu i trebalo mu je dugo da odgovori Davidu, jer je mogao da vidi samo nekoliko metara ispred sebe? Šta ako je upravo ta stvar koja ga je učinila da tako ogromnim i zastrašujućim, drugim rečima, bila takođe uzrok njegove najveće ranjivosti?
U prvoj godini mog istraživanja, sakupio sam primere ove vrste paradoksa – gde se naše intuicije u vezi s tim šta je prednost a šta slabost, na kraju ispostave naopakim.Zašto je tako mnogo uspešnih preduzetnika disleksično? Zašto je toliko američkih predsednika i britanskih premijera izgubilo roditelja u detinjstvu? Da li je moguće da neke od stvari koje toliko cenimo u obrazovanju – kao što su mali odeljenja i prestižne škole, mogu da načine toliko štete koliko i koristi? Čitao sam studije i pričao sa socijalnim naučnicima i zario sebe u biblioteku i mislio da znam kakvu knjigu želim da napišem. A onda sam upoznao Vilmu Derksen.
Oružja Duha
Derksenovi žive u malom bungalovu u skromnom kraju nedaleko od centra Vinipega. Vilma Derksen i ja smo sedeli u njenom dvorištu. Mislim da je neki deo mene očekivao od nje da deluje svetački ili herojski. Nije bila nijedno. Govorila je jednostavno i tiho. Bila je Menonitkinja, objasnila je. Njena porodica je, kao mnogi Menoniti, došla iz Rusije, gde su oni koji su njihove vere pretrpeli užasno progonstvo pre nego što su pobegli za Kanadu. A menonitski odgovor na progonstvo je bio da se ozbiljno shvate Isusova uputstva o praštanju.
„Cela menonitska filozofija je da oprostimo i idemo dalje“, rekla je. Nije uvek bilo lako. Trebalo je više od 20 godina da policiju u Vinipegu pronađe Kendasinog ubicu. U početku jeVilmin muž, Klif, bio osumnjičen od strane nekih iz policije. Teret te sumnje je teško pao Derksenovima. Vilma mi je rekla da se borila sa svojim besom i željom za odmazdom.
Oni nisu bili heroji ili sveci. Ali nešto u njihovoj tradiciji i veri je omogućilo Derksenovima da urade nešto herojsko i svetačko.
Nikada ne planiram svoje knjige unapred. Počnem na sredini i pokušam da prokopam svoj put odatle. Kada sam upoznao Vilmu Derksen, konačno sam razumeo u šta se zapravo upuštam, u svoj socijalnoj tišini koju sam čitao i u pričama koje sam pričao o disleksiji i preduzetnicima i obrazovanju.Bio sam zainteresovan – da pozajmim tu čudesnu frazu od Pjera Suvaža – za „oružje duha“ – jedinstvenu i neobjašnjivu silu koja dolazi iznutra.
Kada sam rekao svom prijatelju u vezi moje posete Derksenovima, poslao mi je citat iz 1 Samuilove 16:7. Taj stih je tako savršeno uhvatio ono što sam shvatio da je bilo u vezi Davida i Golijata, da je to sada na prvoj strani knjige:
„Ali Gospod reče Samuilu: ’Neka te ne zavarava njegov stas ili visina, jer njega sam odbacio. Gospod ne gleda ono što gleda čovek. Čovek gleda spoljašnjost, a Gospod gleda na srce.’“
Le Šambon (Le Chambon)
Poslednje poglavlje knjige David i Golijat je u vezi toga šta se desilo u gradiću Le Šambon u toku Drugog svetskog rata. Poslednja poglavlja su ključna: ona uokviruju iskustvo čitanja knjige. Stavio sam priču o Le Šambonu na kraj jer se bavi sa velikom zagonetkom oružja duha – što je razlog zašto nam je toliko teško da ga vidimo.
Le Šambon je oblast Francuske po imenu Vivaris Plato – udaljen planinski region blizu italijanske i švajcarske granice. Mnogo vekova je ta oblast bila dom za disidentske protestantske grupe, uglavnom Hugenote, a u toku nacističke okupacije Francuske, Le Šambon je postao veoma otvoreno i centralno žarište otpora.
Lokalni hugenotski pastor je bio čovek po imenu Endru Trokme. U nedelju nakon što je Francuska pala pod Nemcima, Trokme je održao propoved u kojoj je rekao da ako Nemci nateraju seljane gradića Le Šambon da urade bilo šta što su smatraju suprotnim Evanđelju, gradić neće da se povinuje. Tako da su školska deca Le Šambona odbila da daju fašistički pozdrav svakog jutra, iako je nova vlast dala uredbu da moraju. Okupatorski vladari su zahtevali od učitelja da potpišu zakletvu odanosti državi, ali Trokme je vodio školu u Le Šambonu i uputio je osoblje da to ne uradi.
Ubrzo su Jevrejske izbeglice – bežeći od Nacista – čule o Le Šambonu i počeli su da se pojavljuju tražeći pomoć.Trokme i seljani su ih primili, nahranili ih, sakrili ih i prokrijumčarili preko granice – u otvorenom prkošenju nacističkom zakonu. Jednom, kada je visoki zvaničnik došao u gradi, grupa studenata mu je čak predstavila pismo u kome je jasno i iskreno bilo navedeno protivljenje tog gradića anti-jevrejskoj politici okupacije.
“Osećali smo se obavezu da vam kažemo da među nama postoji određen broj Jevreja“, pisalo je u pismu. „Ali, mi ne pravimo razliku između Jevreja i ne-Jevreja. To se suprotstavlja učenju Evanđelja. Ako naši drugovi, čija je jedina krivica to što su se rodili u drugoj religiji, prime naredbu da dopuste da budu deportovani ili čak ispitivani, oni neće poslušati naredbu koju su primili, a mi ćemo pokušati da ih sakrijemo najbolje što možemo.“
„Na to niko nije pomislio“
Gde su ljudi iz Le Šambona pronašli snagu da prkose Nacistima? Na istom mestu gde su Derksenovi pronašli snagu da oproste. Oni su bili naoružani oružjem duha. Preko 100 godina, u 17. i 18. veku, njih je država nemilosrdno proganjala. Hugenotski pastori su bili bešeni i mučeni, njihove žene slane u zatvor, a njihova deca su bivala oduzeta od njih. Oni su naučili kako da se sakriju u šume i da pobegnu u Švajcarsku i da vode svoja bogosluženja u tajnosti. Naučili su kako da se drže zajedno.
Oni su videli upravo najgoru vrstu progonstva koje je iko mogao da vidi. A šta su otkrili? Da im je snaga koja im je data od strane vere u Boga dala silu da se usprotive vojnicima i puškama i zakonima te države. U jednoj od mnogih knjiga napisanih o Le Šambonu, postoji izvanredna replika supruge Endrua Trokmea, Magde. Kada se prva izbeglica pojavila na njenim vratima, u najbeznadežnijem delu rata u toku duge zime 1941, Magda Trokme je rekla da joj nikada nije palo na pamet da kaže ne: „Nisam znala da bi to moglo biti opasno. Niko na to nije pomislio.“
Na to niko nije pomislio. Nikada joj nije palo na pamet ili nikom drugom u Le Šambonu da nisu bili u prednosti u bici sa nacističkom vojskom.
Ali evo zagonetke: Hugenoti iz Le Šambona nisu bili jedini posvećni hrišćani u Francuskoj 1941. godine. Postojali su milioni posvećenih vernika u Francuskoj tih godina. Oni su verovali u Boga kao što su ljudi iz Le Šambona verovali. Pa zašto je tako malo hrišćana sledilo ljude u Le Šambonu? Na način kako se ta priča često priča, ljudi iz Le Šambona su predstavljeni kao herojske figure. Ali nisu bili ništa više heroji od Derksenovih. Oni su prosto bili ljudi čije je iskustvo podučilo tamo gde istinska sila leži: Božija sila.
Drugi hrišćani iz Francuske nisu bili tako srećni. Oni su činili grešku koju toliko mnogo nas čini. Oni su procenili opasnosti delovanja tako što su gledali na spoljašnji okolnosti – kada je trebalo da gledaju na srce. Da jesu, koliko mnogo drugih francuskih Jevreja bi bilo spaseno od holokausta?
Videti Božiju silu
Odgojen sam u hrišćanskoj porodici u jugozapadnom Ontariju. Moji roditelji su odvajali vreme svakog jutra da čitaju Bibliju i da se mole. Oba moja brata su bila pobožna. Moja snaja je menonitski pastor. Imao sam drugačije iskustvo od ostatka porodice. Bio sam jedini koji se odselio iz Kanade. I čak sam bio jedini koji se udaljio od Crkve.
Pohađao sam Hrišćansku zajednicu Vašingtona kada sam živeo u gradu Vašingtonu. Ali kada sam se preselio u Njujork prestao sam da odlazim u bilo kakvu religijsku zajednicu. Često sam se pitao zašto se to desilo? Zašto sam odlutao sa staze kojom je išao ostatak moje porodice?
Ono što razumem sada je da sam bio jedan od onih koji nisu cenili oružje duha. Uvek sam bio neko koga je privlačilo ono što je merljivo i fizičko. Nerado priznajem to. Ali mislim da ne bih bio u stanju da uradim ono što su Hugenoti uradili u Le Šambonu. Izbrojao bih broj vojnika i puški na svakoj strani i zaključio da je to previše opasno. Uvek sam verovao u Boga. Shvatio sam logiku hrišćanske vere. Ono što mi je bilo teško je da vidim Božiju silu.
Stavio sam tu rečenicu u prošlom vremenu jer mi se nešto desilo kada sam sedeo u bašti Vilme Derksen. Bila je jedna stvar da čitam u knjizi iz istorije o ljudima osnaženim svojom verom. Ali je prilično druga stvar da upoznam inače veoma običnu osobu, u dvorištu veoma obične kuće, koja je uspela da uradi nešto potpuno izvanredno.
Njihova ćerka je bila ubijena. A prva stvar kod Derksenovih je bila ta da ustanu na konferenciji za štampu i da pričaju o putu oproštenja. „Hteli bismo da znamo ko je ta osoba ili osobe tako da možemo da podelimo, nadamo se, ljubav koja, čini se, nedostaje u životima ovih ljudi.“
Možda imamo poteškoća da vidimo oružje duha jer ne znamo gde da gledamo ili zato što nam odvlače pažnju glasnije tvrdnje materijalne prednosti. Ali video sam ga sada i nikada neću biti isti.
MALCOLM GLADWELL
Malkolm Gladvel je bio kadrovski pisac u Njujork Tajmsu od 1996. Pre toga, bio je novinar u Vašington Postu. Gladvel je rođen u Engleskoj, a odrastao je u ruralnom Ontariju. Živi u Njujorku. On je najprodavaniji autor pet knjiga, uključujući: The Tipping Point, Blink, Outliers, What the Dog Saw i David and Goliath.
Prevela Jelena Hristov
Izvor: Relevant magazine
Comments powered by CComment