REDUKCIJE I REDUKCIONIZAM
“Ne predlažem ‘Boga praznina’, boga koji služi samo tome da objasni ono što nauka još nije objasnila.
Predlažem Boga koji objašnjava zašto nauka objašnjava. Ne poričem da nauka objašnjava, ali zastupam postojanje Boga da bih objasnio zašto nauka objašnjava.”
Ričard Svinbern (Richard Swinburne)
“Bog praznina”
Pomenuta priča o Laplasu pokreće još jedan važan problem. U svakoj debati o nauci i religiji pre ili kasnije pojaviće se pitanje “Boga praznina”. To je koncept po kom uvođenje nekog boga ili jednog Boga predstavlja dokaz intelektualne lenjosti: ako ne možemo nešto da naučno objasnimo, uvodimo “Boga” da bismo prikrili svoje neznanje. O ovome ćemo nešto više reći kasnije, a za sad je važno da istaknemo da gospodina Forda ne nalazimo u prazninama svog znanja o radu motora s unutrašnjim sagorevanjem. Tačnije rečeno, ne nalazimo ga ni u jednom logičkom objašnjenju koje se tiče mehanizama. Henri Ford nije mehanizam, već ni manje ni više nego pokretač odgovoran za postojanje mehanizma, tako da sve nosi tragove njegovog dela, što obuhvata delove koje razumemo i one koje ne razumemo.
Tako je i s Bogom. Imajući na umu apstraktniji nivo eksplanatorne moći nauke same, filozof Ričard Svinbern, u svojoj knjizi Is there a God?, kaže sledeće: “Ne predlažem ‘Boga praznina’, boga koji služi samo tome da objasni ono što nauka još nije objasnila. Predlažem Boga koji objašnjava zašto nauka objašnjava. Ne poričem da nauka objašnjava, ali zastupam postojanje Boga da bih objasnio zašto nauka objašnjava. Sam uspeh nauke u pokazivanju kako je duboko uređen prirodni svet pruža siguran temelj za verovanje da postoji još dublji uzrok tog reda.” [1] Svinbern koristi zaključivanje do najboljeg objašnjenja i kaže da je Bog najbolje objašnjenje za sposobnost nauke da objašnjava.
Ovde je potrebno razumeti da, s obzirom na to da Bog ne predstavlja alternativno objašnjenje u odnosu na nauku, ne treba da ga shvatimo kao Boga praznina. Sasvim suprotno, On je temelj svakog objašnjenja zato što upravo njegovo postojanje čini mogućim objašnjavanje, nauku i sve ostalo. Važno je da se ovo naglasi jer uticajni autori poput Ričarda Dokinsa insistiraju na tome da je Bog eksplanatorna alternativa u odnosu na nauku, premda ovu zamisao ne možemo naći ni u jednom imalo dubljem teološkom razmišljanju. Dokins tako napada vetrenjače jer odbacuje poimanje Boga kakvo ionako ne zastupa nijedan ozbiljan mislilac. Ovakav postupak ne treba nužno smatrati znakom intelektualne prefinjenosti.
Uklanjanje Boga iz svemira – prvi naučnici
Potrebno je da malo temeljnije istražimo tvrdnju mnogih naučnika da je ateizam nužan preduslov za bavljenje pravom naukom. Ovakvi drže da bi, u objašnjavanju svemira, svaki pokušaj uvođenja Boga na bilo kom nivou dokrajčio nauku. Ako bismo, na primer, kad grmi, poput nekih drevnih naroda, mislili da Bog proizvodi tu buku, tada ne bismo ni hteli ni mogli da istražujemo procese koji se kriju iza te buke. Samo, dakle, ako pretpostavimo da ne postoje bogovi, možemo slobodno istraživati prirodne procese na istinski naučni način; ako uvedemo bogove u bilo kojoj fazi, nauka prestaje. Po njima, Bog koči nauku.
Naravno, potrebno je da prestanemo da pridajemo prirodnim silama božanska obeležja kako bismo mogli da slobodno proučavamo prirodu – što je revolucionarni korak u razmišljanju koji su načinili rani grčki filozofi prirode Tales, Anaksimandar i Anaksimen iz Mileta, pre više od 2500 godina. Oni nisu bili zadovoljni mitološkim objašnjenjima, kao što su ona koja su zapisali Homer i Hesiod oko 700. god. p.n.e. Oni su tražili objašnjenja koja ukazuju na prirodne procese i ostvarili neke značajne naučne uspehe. Talesu se pripisuje otkriće da godina traje 365 dana, tačno predviđanje pomračenja sunca 585. god. p.n.e, korišćenje geometrijskih metoda za izračunavanje visine piramida na osnovu njihovih senki, pa čak i procena veličine Zemlje i Meseca. Anaksimandar je izumeo sunčani sat i sat otporan na vremenske uslove, a takođe je izradio i prve geografske i zvezdane karte. Milećani su tako bili među prvim naučnicima.
U ovom kontekstu najviše nas zanima Ksenofan (oko 570-478. god. p.n.e.) iz Kolofona (pokraj Izmira u današnjoj Turskoj), koji je, iako poznat po tome što je pokušavao da razume važnost fosila morskih bića nađenih na Malti, još poznatiji po oštrom odbacivanju mitološkog pogleda na svet. Istakao je da se bogovima pripisuje ponašanje koje bi među ljudima bilo krajnje sramotno: bogovi su predstavljani kao lupeži, kradljivci i preljubnici. I zaista, smatrao je da su takvi bogovi očigledno stvoreni prema slici naroda koji su verovali u njih: Etiopljani su imali bogove koji su bili crni i spljoštenih noseva, a Tračani bogove plavih očiju i crvene kose. Podrugljivo je dodao: “Kad bi krave, konji ili lavovi imali ruke i kad bi mogli da crtaju, tada bi konji nacrtali bogove nalik konjima, a krave nalik kravama, predstavljajući ih fizički sebi sličnima.” Tako su za Ksenofana takvi bogovi očigledno bili tek proizvod detinjastih predstava poteklih iz bujne mašte onih koji su u njih verovali.
Epikur, uticajni grčki filozof atomista (rođen 341. god. p.n.e., ubrzo nakon Platonove smrti), po kome je dobila naziv epikurejska filozofija, želeo je da mitove isključi iz objašnjenja kako bi poboljšao razumevanje: “Gromovi mogu da nastanu na više različitih načina – samo gledajte da ne uključuju mitove! A neće sadržati mitove ako ispravno pratimo pojave i smatramo ih znakovima onoga što se ne može zapažati.”[2]
Ovakvo odbacivanje bogova, zajedno s odlučnošću da se istraže prirodni procesi koji su dotad gotovo uvek shvatani kao posledica delovanja takvih bogova, neizostavno je vodilo do potiskivanja mitološkog shvatanja svemira i do napretka nauke.[3]
Međutim, Ksenofan nije bio jedini antički mislilac koji je kritikovao politeistički pogled na svet. Što je još važnije, nije bio ni prvi. Njemu nije bilo poznato (pretpostavljamo, jer nema mnogo informacija o tome) da je vekovima ranije Mojsije govorio protiv klanjanja “drugim bogovima” i “suncu, mesecu ili zvezdama na nebu”.[4] Jevrejski prorok Jeremija, na primer, oko 600. god. p.n.e. na sličan je način osudio apsurdnost obožavanja prirode i obožavanja sunca, meseca i zvezda.[5]
Ovde bismo mogli lako da pogrešimo i prebrzo zaključimo da uklanjanje bogova nužno vodi do uklanjanja Boga, ili da je jednako uklanjanju Boga. Daleko od toga. Mojsiju i prorocima bilo je apsurdno da se kao bogovima klanjaju raznim kosmičkim telima kao što su sunce, mesec i zvezde. Međutim, smatrali su da je jednako apsurdno ne verovati u Boga Stvoritelja koji je stvorio svemir i njih same, i ne klanjati mu se. Pritom, treba zapaziti, nisu uvodili neku radikalno novu ideju. Njima nije bilo potrebno da, poput Grka, uklone sve božansko iz svemira iz jednostavnog razloga što nikada nisu ni verovali u takve bogove. Od praznoverja ih je spasila njihova vera u jedinog pravog Boga, Stvoritelja neba i Zemlje. To znači da svemir prepun bogova i idola kakvog opisuju Homer i Hesiod ne odgovara prvobitnoj slici sveta koju je čovečanstvo gajilo. Takav utisak često se stiče zbog činjenice da većina knjiga o nauci i filozofiji započinje od drevnih Grka i naglašava važnost uklanjanja božanskog iz svemira, izričito propuštajući da istaknu da su se Jevreji protivili idolopokloničkom tumačenju svemira davno pre Grka. Ovime se prikriva argumentovana činjenica da je politeizam izopačenje prvobitnog verovanja u jednog Boga Stvoritelja.[6] Trebalo je ispraviti tu izopačenost kroz povratak veri u Stvoritelja, a ne njegovim odbacivanjem. Upravo to je istakao Melvin Kalvin, kao što je navedeno ranije.
Postoji, dakle, duboki jaz između grčkog i jevrejskog pogleda na svemir, što treba dodatno naglasiti. Komentarišući Hesiodov spev Teogonija (tj. grč. Postanje bogova), Verner Jeger (Werner Jaeger) piše: “Ako uporedimo ovu grčku predstavu o Erosu koji stvara svet s Logosom iz jevrejskog opisa Stvaranja, možemo da zapazimo duboku razliku između pogleda na svet ova dva naroda. Logos je supstancijalizacija intelektualnih sposobnosti ili sile Boga Stvoritelja koji se nalazi izvan sveta i koji poziva taj svet u postojanje vlastitom zapovešću fiat.[7] Grčki bogovi nalaze se unutar sveta; oni su potomci Neba i Zemlje [8] […] nastali moćnom silom Erosa, koji takođe pripada svetu, kao primitivne sile koja je uzrok svemu. Tako su i oni podložni onome što možemo da nazovemo prirodnim zakonima […] Kad Hesiodova misao konačno pređe na stvarno filozofsko razmišljanje, za božanskim se traga unutar sveta, a ne izvan njega, kao u jevrejskoj i hrišćanskoj teologiji razvijenoj na temelju 1. Mojsijeve.”[9]
Stoga zapanjuje činjenica da Ksenofan, uprkos uronjenosti u politeističku kulturu, nije pogrešio mešajući Boga i bogove, i nije odbacio onog prvog s ovima drugima. On je verovao da jedan Bog vlada svemirom. Napisao je: “Postoji jedan Bog […] koji nije sličan smrtnicima ni po obliku ni po razmišljanju […] On iz daljine i bez napora upravlja svime što postoji.”[10]
Delo Tome Akvinskog u XIII veku takođe je bitno za ovu raspravu. On je smatrao Boga Prauzrokom – konačnim uzrokom svega što postoji. Bog je direktno uslovio nastanak svemira i zato svemir zavisi od njega. Ovo možemo da nazovemo direktnim uzrokovanjem. Međutim, Toma Akvinski zatim smatra da postoji drugi nivo uzrokovanja (ponekad nazvan sekundarno uzrokovanje) koji je delovao unutar svemira. On se sastoji od mreže uzroka i posledica ispletene od velikog mnoštva međusobno povezanih i međuzavisnih sistema kakav je svemir. Prema tome, činjenica da se sekundarno uzrokovanje može objasniti kroz zakone i mehanizame ne podrazumeva da ne postoji Stvoritelj od koga zavisi samo postojanje mreže uzroka i posledica.
Shvatanje po kom vera u Boga Stvoritelja, koji je stvorio svemir i koji ga održava, znači kraj nauke – uistinu je pogrešno. Zaista možemo da kažemo da je ova ideja pomalo čudna u svetlu uloge koju je ovo verovanje odigralo u usponu nauke. Kada bi to bilo istina, nauka možda nikada ne bi nastala. Vera da je motor automobila projektovao gospodin Ford nikoga ne bi sprečila u nameri da naučno istraži kako motor radi. Zapravo, možda bi ga i podstakla da to učini. Ključno je, međutim, da bi nauke istog trenutka nestalo kad bi oni počeli praznoverno da veruju kako je motor zapravo gospodin Ford. Ovo je ključni problem: postoji velika razlika između Boga i bogova, kao i između Boga Stvoritelja i boga koji je sam svemir, kao što je to dobro znao Džejms Klerk Maksvel kada je dao da se iznad vrata čuvene Kavendišove laboratorije za fiziku na Kembridžu napišu sledeće reči: “Silna su dela [Gospodnja], nek razmišljaju o njima svi koji ih ljube.”[11]
Kad se osvrnemo na istoriju nauke, imamo razlog da budemo zahvalni briljantnim misliocima koji su hrabro doveli u pitanje mitološki pogled na prirodu koji je različitim delovima svemira pridavao božanske moći koje nisu imali. Videli smo da su neki to činili ne samo ne odbacujući pojam Stvoritelja, već i u ime Stvoritelja. Danas možda postoji suptilna opasnost da, u nameri da potpuno uklone pojam Stvoritelja, neki naučnici i filozofi dospeju dotle da, iako nenamerno, ponovo deifikuju svemir pripisujući materiji i energiji stvaralačke sposobnosti čije postojanje u njima ne mogu uverljivo da dokažu. Proterivanjem jedinog Boga Stvoritelja oni proizvode ono što je opisano kao krajnji oblik politeizma – svemir u kome svaka čestica ima božanske sposobnosti.
Dok smo nešto ranije u tekstu raspravljali o granicama nauke, istakli smo da postoje određena pitanja na koja nauka ne može da odgovori, naročito na pitanja tipa zašto – ona koja se bave svrhom, a ne funkcionisanjem. Sada moramo da pogledamo na koji način nauka pokušava da odgovori na ova pitanja – koja prevazilaze njene kompetencije.
nastaviće se…
[1] Oxford, Oxford University Press, 1996, str. 68.
[2] The Epicurus Reader, preveli Brad Inwood i L. P. Gerson, Indianapolis, Hacket, 1994, 10.104.
[3] Ovo pražnjenje prirodnog sveta od bogova, demona i duhova često se naziva de-deifikacijom svemira.
[4] 5. Mojsijeva 17:3.
[5] Jeremija 8:2.
[6]
Videti na primer: Edward G. Newing, “Religions of pre-literary societies”, u The World’s Religions, urednik ser Norman Anderson, London, IVP, 4. izdanje, 1975, str. 38.
[7]
Tj. lat. “neka bude …“, izraz kojim Bog stvara u prvom poglavlju Knjige Postanja. – prim. prev.
[8] U grčkoj mitologiji bogovi potiču od Urana i Geje. – prim. prev.
[9] The Theology of the Early Greek Philosophers, Oxford, Oxford University Press, 1967, meki povez, str. 16-17.
[10] Citirano u: Anthony Kenny, A Brief History of Western Philosophy, Oxford, Blackwell, 1998.
[11] Psalam 111:2; Stvarnost.
Objavljeno uz saglasnost idavača “Evandjeosko udruzenje studenata”
Comments powered by CComment