Bilo da neko odobrava ili ne izdavačku filozofiju Charli Hebdo-a, francuskog satiričnog magazina, ni jedna osoba zdravog razuma nikada ne bi mogla da opravda teroristički čin koji se dogodio u Parizu…
Bilo da neko odobrava ili ne izdavačku filozofiju Charli Hebdo-a, francuskog satiričnog magazina, ni jedna osoba zdravog razuma nikada ne bi mogla da opravda teroristički čin koji se dogodio u sredu 7. januara u Parizu. Magazin se u prošlosti rugao i Isusu i hrišćanstvu, isto, ako ne i više. Da je neko napao urednike i karikaturiste da bi osvetio Isusa, ovo bi bio podjednako odvratan i drzak zločin, kao i onaj koji se desio u sred bela dana u glavnom gradu Francuske.
Krajnje je demonski i bolesno kada grupa fanatika vođena ideologijom, opsednuta idejom da su mučenici koji šire stvar Božju, oduzme živote ljudi. Kakav bi to Bog uvrstio hladnokrvne ubice i indoktrinirane ljude ispunjene mržnjom kao svoje egzekutore? Sigurno ne Bog koji je, kako Kuran tvrdi, „najmilostiviji“.
Ipak, nisam tako siguran da je islam to što je je pretvorilo mlade ljude koji su ubili dvanaest osoba u Parizu u mašine za ubijanje. Poznajem veliki broj muslimana koji su podjednako užasnuti zločinima u Parizu, ili zločinima koji se svakoga dana čine i nad hrišćanima i nad muslimanima na teritoriji Sirije i Iraka. Niko od mojih prijatelja muslimana nije radikalizovan islamom. Neki od njih su doktori medicine, muzičari, novinari, političari, drugi su umetnici i aktivisti – svi su oni u mnogočemu slični nama hrišćanima. Ne oklevam da ih nazovem prijateljima, braćom i sestrama.
Podjednako sam obazriv da ne zaključim, kao mnogi ovih dana, da su ubilačka dela počinjena u Parizu ove nedelje, konzistentna sa učenjima islama, jer bi se isto nekritičko zaključivanje moglo primeniti na različite psihopate i krstaše desnice, bolesno željne da upotrebe svoje oružje ne bi li odbranili Hrista, i u sukobu koji oni vide kao apokaliptičku borbu protiv Antihrista. Ima dovoljno toga i u Starom Zavetu što različiti obmanuti fanatici mogu da upotrebe kao opravdanje za svoja zlodela. Treba li da krivimo Bibliju ili hrišćansku veru za njihovu radikalizaciju?
Nije bez razloga Isus upozorio „doći će vreme kad će svaki koji vas ubije misliti da Bogu službu čini“ (Jovan 16:2). Istorija nosi teške i sramne podsetnike da su tokom vekova mnogi koristila oba, i hrišćanstvo i islam, da ubijaju „u ime Božje“. Zbog toga mi se sloši svaki put kada čujem da neke hrišćanske vođe koriste izraz “crusade“, pojam nastao u krstaškim ratovima, kada pričaju o svojim evangelizacijskim poduhvatima. To u mom umu trenutno stvara mentalnu sliku nekoga ko pretvara Isusov krst u mač natopljen krvlju.
Pre neki dan sam gledao „Otkrovenje: Poslednji dani“, živopisnu filmsku interpretaciju poslednjih dana, prikazivanu na History Chanel-u. Iako je dvodelna mini serija fikcija, u njoj je prikazana široko prihvaćena verzija poslednjih dana u koju danas veruju mnogi hrišćani. Film prikazuje uzdizanje hrišćanskog pokreta otpora, predvođenog proročkom figurom koja se bori protiv Zveri Otkrovenja sa Biblijom u jednoj, a mašinkom u drugoj ruci, na taj način pripomažući povratak Isusa. Nažalost, takvi i slični verski koncepti idu ruku pod ruku sa apokaliptičkim konceptima koji su vodilja mnogim terorističkim aktivnostima širom Sirije i Iraka, a vrlo moguće i teroristima koji su ubili preko 12 ljudi u Parizu protekle nedelje. Ideja da „Božji verni“ predstavljaju neku vrstu Božje jedinice za specijalne namere, predodređene da pripomogne dolazak Božjeg carstva, neguju mnogi fanatici koji na nelegitimne načine proklamuju svoju lojalnost i islamu i hrišćanstvu.
Takođe, uzdržavam se da nazovem aktuelno terorističko ludilo „islamstičkim teororizmom“, baš kao što nikada ne bih nazvao različite hrišćanske samoorganizovane vojske ili tzv. Lord’s resistance army, aktivnu u srcu afričkog kontinenta – hrišćanskim. Obe pojave obeščašćuju religiju kojoj takvi militantni sledbenici tvrde da pripadaju, dok njihova dela pokazuju da su u pitanju divljaci i kriminalci. Oni sigurno nisu niti mučenici, niti sveci.
Pokušavam da kažem ovo. Hrišćani nisu teroristi samo zato što neke terorističke grupe vole sebe da nazivaju hrišćanskim. Isto tako, muslimani ne bi trebalo da budu profilisani, stereotipirani i tretirani sa sumnjom da su potencijalni teroristi, samo zato što neki kriminalci tvrde da su muslimani. Ne želim da moji prijatelji muslimani, koji su svi dobri građani, fini i topli ljudi, budu pomešani sa bilo kojom krvožednom grupom koja je ime njihove religije.
Dok završavam ova razmišljanja, teroristička drama u Francuskoj se pretvorila u noćnu moru Parižana; prijavljeno je još više mrtvih i ranjenih, izgleda da je više terorista uključeno, razvijaju se nove situacije. Moj osećaj je da je uključeno mnogo toga više u planiranje i izvršavanje aktuelnih terorističkih događaja u Parizu, od tek proste namere da se napadne sloboda govora i da se ubiju karikaturisti.
Uopšte ne sumnjam da će ova situacija biti iskorišćena od strane nekih da radikalizuju međusobno nepoverenje između vera i ljudi. Ljudi dobre volje, i posebno Isusovi sledbenici, treba jos više da se potrude u nameri da budu ambasadori mira i dobre volje između ljudi različitih religija, rasa i etničkih identiteta. Jer, izgleda, još uvek nismo videli kraj ovoga što se desilo u Parizu do sada. Nažalost, oni koji planiraju ratove i konflikte u svetu rade sa više strana, i mi, obični ljudi, najčešće vidimo samo mali deo cele slike.
Hajde da počnemo od molitvi za one koji su izgubili članove porodice u Parizu u poslednjih nekoliko dana.
Comments powered by CComment