“A umro je za sve da živi više ne žive za sebe, već za Onoga koji je za njih umro i vaskrsao”.
II Poslanica Korinćanima 5:15
Priznaću da mi nije bilo lako da odaberem uskršnju temu za članak. Razlog je taj što manje-više svi dosta znaju istorijske činjenice o nekoliko poslednjih dana Isusuovog života, a potom i vaskrsnuća. Zato ovaj put, ne bih zalazio puno u te “istorijske” vode. Ionako će već neko pisati o tome, ili će se spominjati na televiziji. Nešto drugo me je inspirisalo u vezi teme Uskrsa ove godine.
Dvodimenzionalan duhovni život Crkve danas
Govoreći o Isusovom uputstvu za uzimanje Večere Gospodnje, ili Pričesti, koja je uglavnom neizostavni deo Uskršnjih službi u crkvama, apostol Pavle u 1. Poslanici Korinćanima 11 kaže da tim činom objavljujemo Gospodnju smrt, dok On ne dođe. Dakle, eksplicitno su izražene dve duhovne realnosti. Isusova smrt na krstu za grehe čitavog čovečanstva, i Njegov ponovni dolazak – paruzija, koju iščekujemo na kraju vremena a kada će On doći po svoju Crkvu. Treća realnost, Njegovo vaskrsenje, se na ovom mestu ne spominje eksplicitno, ali je na drugim mestima Novog Zaveta jasno izražena. Isus se pojavljivao pred svojim sledbenicima tokom 40 dana od smrti i to je zabeleženo u svim evanđeljima. O tim činjenicama piše i istoričar Josip Flavije: “…On (Isus) je bio Mesija. Kada ga je Pilat, na optužbe prvaka našeg naroda, osudio na raspeće, ipak su mu ostali verni oni koji su ga od početka voleli. Jer im se on javio, uskrsnuvši trećeg dana, kao sto su to proroci koji su poslani od Boga i prorokovali, koji su za njega predskazali i hiljade drugih čuda, a pleme hrišćansko, nazvano po njemu, održalo se do današnjeg dana.” Tako je pisao Josip Flavije, mada će ga neko i osporiti.
Ali da ne zalazimo puno u istorijske činjenice. Vratimo se na one dve eksplicitno izražene duhovne realnosti, i Uskrs kao treću. Posmatrajući život Crkve danas, mogla bi se povući paralela i zaključiti da današnja crkva često živi u dve duhovne dimenzije o kojima govorimo. Šta mislim pod time? Stiče se utisak da se Crkva zadovoljava životom u opraštanju greha i spasenju (dimenzija broj jedan), i u nadi iščekivanja Isusovog drugog dolaska (dimenzija broj dva). Ja ne želim na ovom mestu da kažem da je ovo pogrešno. Naprotiv, ovo i treba činiti, odnosno živeti verom u ovim realnostima. Ali mislim da se propušta nešto veoma važno, a to je po meni “život izobilja”, o kome Isus govori u Jovanovom evanđelju 10 glava. Taj život je jedino moguć, ako Crkva živi život “u realnosti Uskrsa” ili bolje reći za Onog ko je “umro i vaskrsao” za Crkvu, kako to ističe apostol Pavle. Zašto bi to bio “život izobilja”? Pa zato što živeti za drugog podrazumeva gubitak, davanje i žrtvu, ali upravo to je i način da se stekne nov život. Barem po Isusu. Jer “ko izgubi svoj život mene radi, taj će ga i pronaći.“ Dakle, potrebno je zakoračiti i u treću duhovnu dimenziju, život za Vaskrslog Isusa, da bi se iskusio pun potencijal bogomdanog života.
Vaskrsli Car koji služi
Čitajući ovih dana tekstove vezane za Isusovo vaskrsnuće, opazio sam jednu značajnu stvar, koju do tada nisam primećivao. Isus je tokom svog četrdesetodnevnog boravka na Zemlji nakon vaskrsnuća, nastavio svoj život služenja. Obično kada čitamo evanđelja, mi zapažamo i ističemo njegov život služenja drugima pre mučeničke smrti na krstu. Ali to se nastavlja i nakon toga, premda je Isus uzviknuo “Svršeno je!” dok je umirao na Golgoti. Svršeno je bilo savršeno delo spasenja, ali je nastavljena služba ljudskom rodu za koga je umro, i potom i vaskrsao. Spomenimo neke događaje koji nam opisuju Isusovu službu nakon vaskrsenja. Pomoć u učvršćivanju vere nevernom Tomi. Poučavanje tokom putovanja sa učenicima iz Emausa. Rehabilitacija Petra pokraj Tiberijadskog mora, uz napomenu da je prehodno spremio doručak za njega i umorne učenike nakon ribarenja. Dakle, Isus je u “punovremenoj službi” čak i nakon vaskrsnuća. On je Vaskrsli Car koji i dalje služi svima. Upravo ova “neumornost” Isusa za službu drugima, stavlja po meni i pred Crkvu izazov života u realnosti Vaskrsa. Odnosno života za vaskrslog Isusa.
Crkva – telo Vaskrslog, koje služi Vaskrslog
Apostol Pavle piše u već spominjanoj, čudne li koincidencije – 1. Poslanici Korinćanima, ali ovaj put 12 glavi, da je Crkva telo Hristovo. On je Glava, a vernici međusobno udovi koji služe jedni drugima. Već smo spomenuli da je život izobilja po Hristu, između ostalog život gde smo umrli našem sebičnom ja, i potom “vaskrsli” u bogomdanom životu službe drugome. Poput Vaskrslog Cara koji služi. Dakle, život za Isusa Hrista suštinski znači živeti životom u kome smo podstaknuti onim što je Isus uradio za nas, pa i sami dajemo sebe za druge. Volimo “jer je on prvi voleo nas”. Služimo, jer nam je on služio i služi i dalje. Živeti za Vaskrslog stoga znači ući u realnost svakodnevnog umiranja svome “JA!” i “vaskrsenja” u jedan novi, bogomdani život u kome smo okrenuti služenju drugome u ljubavi. Zakoračimo ovog Uskrsa stoga u tu treću dimenziju života sa Bogom. Pronađimo sakriveni život, tako što ćemo izgubiti (razapeti) svoju sebičnost. Dopustimo da nas vaskrsli Isus podstakne svojim delom ljubavi, da i sami “postanemo poput Njega u smrti i vaskrsnuću”, kako piše Pavle, te da služenjem i delom donesemo život drugome.
Comments powered by CComment