VERA U BOGA

Ono što radimo dosta govori o nama, a veoma često i više nego što smo toga svesni…

O veri u Boga slušamo možda još od najranijih dana svog života. Česte su priče sada već sredovečnih ljudi u kojima se prisećaju baka kako im kraj ognjišta pričaju priče iz Svetog pisma. Proslavljanje božićnih i vaskršnjih praznika je neizostavna porodična tradicija kod većine porodica u Srbiji. Svedoci smo vremena kada je bilo veoma moderno sebe nazvati vernikom.
Kajla oko vrata sa što većim krstom oslikavala je te devedesete. Česte su bile i šoferšajbne automobila ukrašene krstevima.
Zvanične statistike o broju vernika jasno govore da je Srbija na dobrom putu, ili bi tako barem trebalo da izgleda. Prema zvaničnim podacima sa poslednjeg popisa stanovništva, dominantna veroispovest je hrišćanstvo sa 91,54 odsto (pravoslavavni, katolički i protestantski vernici). Ti podaci bi posmatrače sa strane umeli da zavaraju i ubede da je Srbija harmonična zemlja, baš onakva u kakvoj bi voleli da žive, jer je centralna poruka hrišćanstva upravo ljubav. Ako za trenutak zanemarimo statistiku i izađemo na ulicu da kupimo novine ili hleb, ako odemo na posao, prošetamo kroz grad i uveče se vratimo svojoj porodici, shvatamo da se nešto se ne uklapa. Poremećen sistem vrednosti, sve češći razvodi brakova i rizični oblici ponašanja navode nas da se zapitamo kako je moguće da nema korelacije tamo gde bi trebalo da je bude? Ko je onda pravi vernik? Da li mi to, zapravo, ne živimo ono što kažemo da jesmo?
Naši sagovornici na ovu temu bili su: profesor Bogoslovskog fakulteta u Beogradu pokojni dr Radovan Bigović, sociolog religije Mirko Đorđević, rimokatolički sveštenik Zdenko Gruber, dekan protestantskog teološkog fakulteta u Novom Sadu profesor dr. sc. Dimitrije Popadić, grčkokatolički sveštenik dr.o. Roman Miz i psiholog Jelena Sivulka.
Šta je vera
Vera je izraz srca – unutrašnjeg bića. Vera u Boga ne nastaje zato što je kao takva postala jasna intelektu, već je ona poriv duše i potreba ljudske prirode, kažu oni koji se u to razumeju. Prema rečima sociologa Mirka Đorđevića, vera je stanje ljudskog duha koji prihvata nadrealnost i koji se ne zadovoljava empirijskom realnošću. „U tom smislu vera se razlikuje od religije, koja, prema latinskoj reči religare, podrazumeva povezanost čoveka sa višim smislom. Vera je verovanje u stvari i pojave koje nisu vidljive i objašnjive“, objašnjava Đorđević. Prof. Bigović rekao je da je vera poverenje, lični odnos, egzistencijalni odnos između Boga i čoveka. „Vera je dar Božji, dodir i susret sa Hristom koji prožima i obasjava ceo naš život. Vera je isto što i ljubav. Ne možemo da verujemo u nekoga ako ga ne volimo, a i ako ga ne volimo, ne možemo da imamo poverenje u njega. Vera je otvaranje i davanje sebe drugome,  život sa drugim i za drugog“, dodao je Bigović. Da sami biramo i donosimo odluke za svoj život, pa tako i kada je vera u Boga u pitanju, podseća Roman Miz: „Vera se ne može nametnuti, već se mora odabrati slobodnom voljom. Čovek ima slobodnu volju koju mu je Bog dao, tako da sâm odlučuje da li će verovati ili ne“.
Kad govorimo o veri, nameće se i pitanje kako se ogleda težnja ljudskog srca da upozna Boga, koja je prema Đorđevićevim rečima uvek prisutna. Kako on kaže, ta čovekova težnja postoji jer je Bog pojam koji treba da nam objasni smisao postojanja, otkud dolazimo i ko smo, i kao takva svojstvena je čoveku, jer on želi da pojmi smisao svoje pojave. Najdublji vapaj ljudskog bića je vapaj za Bogom i drugim čovekom, rekao nam je Bigović. „Drugi je za čoveka njegovo drugo ja. Tek kada je u odnosu sa drugim, čovek postaje celovito biće. Čovek kao samodovoljna i samozatvorena monada je krnji i nedovršeni čovek. Kod njega postoji i strah od drugog. Bog se otkriva čoveku na različite načine, a on to otkrivenje može da prihvati ili odbaci. Bog se spoznaje indirektno i direktno, na različite načine. Poznanju Boga mora da prethodi preobraženje, čišćenje naših organa saznanja: uma, srca, volje, čula. Boga najbolje spoznajemo u liturgiji, jer se sjedinjujemo s Njim, a zatim i u molitvi, u Jevanđelju“, pojasnio je Bigović. Takođe, on je naveo da istinska vera daje smisao životu. „Istini za volju, i vera može da podlegne sopstvenoj patologiji. Mnogi danas veru tumače i razumeju kao povlačenje i bekstvo od stvarnosti. Za pojedine je vera neka vrsta psihološkog saopijanja. U ime lažne i bolesne vere mnogi mrze, čine zlo drugima, ruše, a ne grade. Takva vera oduzima smisao“, upozorava Bigović.
Prema mišljenju Popadića, vera u Boga je podjednako važna za sve generacije. „Mislim na veru u Boga koja je autentična i svetopisamski skladna, koja je zasnovana na samootkrivenju Boga ljudskom rodu. Takva vera orijentiše ljudsko biće, daje smisao životu, radu i odnosima, harmonizuje te odnose, kako sa Bogom, vertikalno, tako i horizontalno – sa bližnjima, prijateljima i neprijateljima. Smatram da je takva vera najvažnija za zdravu orijentaciju ljudskog bića“, ističe Popadić.
Vera i dela
Ono što radimo dosta govori o nama, a veoma često i više nego što smo toga svesni. Kad govorimo o veri u Boga ne možemo a da se ne zapitamo šta je važnije? Vera ili dela? Naš sagovornik Đorđević to ovako objašnjava: „Ovo pitanje je u hrišćanstvu definisano u poslanici apostola Jakova, gde piše: Mrtva je vera bez dela. To proizilazi iz Hristovog shvatanja prema kome vera ponekad može biti mašta, haotično stanje, ali one koji su pravi vernici poznaćete po delima njihovim! Ovde se prihvata princip da praksa i realnost određuju stanje stvari. Apostol Pavle iznosi treće shvatanje: Meni je važnije da po svome umu i razumu iskreno iznesem svoja osećanja i shvatanja, nego da nagađam i da se predajem fantaziji. Vera i razum su komplementarni, jer vera oplemenjuje razum, a razum prosvećuje veru“. I prema rečima Bigovića, bitna su i vera i dela: „Od hrišćana se očekuje da svoju veru tvore, svedoče svojim delima. Nije dobro kad govore jedno, misle drugo, a rade sasvim treće. Međutim, treba reći da su hrišćani dužni da vole i čine dobra dela i onima  koji im čine zlo. Uvek treba odvojiti greh od grešnika. Valja se boriti protiv greha, a ne protiv grešnika. Kod nas je, nažalost, često obratno“.
Teške životne situacije postavljaju ljudima ozbiljna pitanja, pa čak i kad je reč o veri u Boga. Ponekad se čini da nebo ćuti suviše dugo, pa je tada i vernicima teško da veruju. „Da, postoje teške životne situacije čije se postojanje teško može razumeti, shvatiti, rešiti i objasniti bez Boga. Tada jedino prihvatanjem Boga, njegovog stvaralaštva i rukovođenja možemo nastaviti dalje. Nisu to samo religiozne misli, to je zaista tako. Svaka pojava ima svoj razlog i svoju uzročnost, i na kraju se uvek sve vrati s nekim dobrim rezultatom i rešenjem koliko god da je u početku izgledalo teško i nerešivo. Smrt niko ne može da izbegne, to je prirodni zakon, a sve što je između rođenja i smrti je uzročno-posledično i povezano je sa Božjim proviđenjem, ali to ne znači da je Bog dželat koji kažnjava. Zakon setve i žetve je veoma realan u životima svih nas i nešto za šta ne treba kriviti Boga. Sejali smo sami, pa sami i žanjemo“, kaže Miz.
Diskriminacija
Na odnos prema veri danas utiče i postojanje diskriminacije. Vernici malih verskih zajednica u Srbiji, iako pripadaju hrišćanskoj veroispovesti, svedoče o diskriminaciji u mnogobrojnim situacijama. „Mislim da nije u redu da nazivamo sebe hrišćanima, a da nam smeta to što neko ide u drugu crkvu. Svako za sebe donosi odluku u koju će crkvu ići, pritom mislim na crkve koje imaju ispravno hrišćansko naučavanje u koje spadaju i mnoge male verske zajednice, a ne sekte koje krivotvore hrišćanstvo i veru u Boga. Imam prijatelje iz skoro svih denominacija i to nikada nije stvaralo probleme između nas. Dešava se ponekad da zajedno čitamo Sveto pismo, molimo se i razgovaramo o Bogu, i tada shvatamo da verujemo u iste stvari i to je najvažnije, ali jedni kod drugih poštujemo izbor crkve“, ispričala je za Vox magazin sagovornica koja je želela da ostane anonimna.
Prema rečima Đorđevića, postojeći Zakon o crkvama i verskim zajednicama priznaje pet religijskih zajednica koje su tradicionalne, a one koje nisu priznate tim zakonom su diskriminisane. „U toj segmentaciji postoje dva modela zajednica. Prvo, male verske zajednice su diskriminisane od strane velikih verskih zajednica, crkava, koje njih pogrdno nazivaju sektama. Drugo, male verske zajednice su i na društvenom planu diskriminisane, jer zakon utvrđuje da su dozvoljeni hrišćanstvo, islam, budizam itd, ali ne i male verske zajednice. Sve to je nepravedno, jer je i hrišćanstvo nastalo iz male verske zajednice (dvanaest Isusovih sledbenika). Termin sekta se najčešće upotrebljava u pežorativnom smislu, kad velike verske zajednice i crkve odbacuju male verske zajednice“, objašnjava Đorđević.
Takođe, mnogobrojne su priče onih koji su doneli odluku da ne veruju u Boga. Međutim, dešava se da vernici ne poštuju njihov izbor i na taj način stvaraju kontraefekat i bunt kod njih. „Moja stvar je da li ću verovati i u kog Boga ću verovati. Niko nema prava da me primorava na nešto. Moram reći da ima stvarno normalnih vernika koji te ne tuku po glavi tom svojom verom, ali ima i svakakvih fanatika od kojih mi se diže kosa na glavi i zbog njih nikada i ne poželim da odem u crkvu“, ispričala je studentkinja iz Novog Sada.
Mladi i vera
Mladi uglavnom smatraju da su zrele godine pravo vreme da se posvete duhovnom životu i veri, jer sada nemaju vremena za to. Neki se, pak, pitanju kako da žive tu svoju veru u društvu u kome je sistem vrednosti narušen. Ima i onih koji slave i porodičnu tradiciju smatraju dobrom zabavom koja se ne propušta. Postavlja se pitanje – koliko današnji mladi razumeju smisao običaja i njihovo značenje i koliko ih poštuju?
„Mladi su prijemčivi za hrišćanske vrednosti i istine života. Svi oni teže za slobodom, ljubavlju, nežnošću, zajednicom, solidarnošću. To jeste srž Jevanđelja. Izgleda da je njima hrišćanstvo predstavljeno kao sistem zabrana i kazni, a Bog kao dželat. Takvo hrišćanstvo je za njih neprihvataljivo. Mladima se čini da im sve ono za čime teže crkva brani i preti kaznom. To je verovatno jedan od najbitnijih uzroka bekstva mladih od ove institucije, ili pak redukovanje svoje vere na nekoliko simboličnih rituala: krštenje, venčanje, slava i sahrana“, objasnio je Bigović. On smatra da u svakom sistemu čovek može da bude hrišćanin, ali ističe da ni u jednom sistemu to nije lako, pa ni u našem vremenu. Ipak, istakao je: „Danas verujući ljudi nisu izloženi nekom posebnom pritisku, nestale su idologije koje su svim silama nastojale da stvore svet bez Boga“.
Nešto opstimičniji je Popadić, koji kaže da veruje da mladi ne prelaze preko religijskih, tradicionalnih, hrišćanskih običaja a da uopšte ne razmišljaju o njihovoj suštini, poruci i njihovom značenju. „Iako ponekad može delovati drugačije, mislim da mladi ne prelaze površno preko suštinski važnih životnih pitanja, verujem da traže dublje sadržaje i preispituju se“, kaže on.
Đorđević pronalazi opravdanje za današnje mlade. Kako on smatra, tačno je da su oni budući nosioci društva, ali oni danas prolaze kroz period haotične tranzicije. „U potrazi su za nekim smislom, ali ga ne nalaze ni u društvu, ni u crkvi, ni u verskim zajednicama, jer živimo u vremenu poremećene skale vrednosti. Stare vrednosti se potiru, a nove vrednosti se sporo uspostavljaju. To je centralni problem moderne sociologije religije“, zaključuje on. Sa tim bi se složio i Popadić, jer kako kaže, kritično je društvo u kome odrastaju i tek polako dolazi sebi od rasula kroz koje je prošlo. „Nisu mladi kritični u celoj slici, vec društvo u kome žive i odrastaju, jer je prošlo kroz turbulencije postkomunizma, građanskog rata, ekonomske depresije, nezaposlenosti, pada morala i moralnih vrednosti. Mlade ljude ne sažaljevam, ali saosećam s njima, jer su pred njima ogromni izazovi i zahtevi da budu dobri, da budu u harmoniji sa merilima vrednosti u smislu pitanja vere u Boga, morala i kompetentnosti da se suoče sa sutrašnjicom i ponesu odgovornost vođa društva“, ističe Popadić. Da bi se uspostavio sistem vrednosti, postoje određene teze kojih se treba držati smatra Đorđević: „Prvo, čovek treba da spozna šta je dobro, a šta zlo. Drugo, čovek mora da se odredi na relaciji ja-ti. Potom treba da se odredi prema pojmu svog čina i delovanja. On treba da zna šta je greh, a šta nije. Baš kao u čuvenoj misli za koju se obično smatra da ju je izrekla Roza Luksemburg, a zapravo postoji u Hristovim zapovestima: Ljudska sloboda počinje od slobode bližnjeg svog, a ne od lične slobode. Potrebna je apsolutna tolerancija“.
Postati i ostati vernik je podjednako važno
Zdenko Gruber trvdi da je podjednako važno postati i ostati vernik. „To je milost Božija. Bog svakoga zove na različite načine. Može te pozvati prijatelj ili prijateljica tako što će ti reći nešto o Bogu, možeš tako biti vaspitan u porodici, možeš čuti nešto na radiju ili u novinama, može ti se nešto važno ili teško dogoditi u životu… Mogu da te podstaknu neke od ovih reči “, ističe Gruber.
Po rečima Dimitrija Popadića, hrišćanin se postaje susretom sa Hristom onakvim kakav se utelovio, autentičnim biblijski objavljenim susretom sa Hristom kao osobom jednom od Svete Trojice. „Bog koji je postao čovek, koji je potpuno ostao Bog i postao čovek. Susret s njim i takvim u svetlu njegovih reči i dela transformiše ljudsko biće. Dakle, hrišćaninom se postaje susretom sa Hristom, odazivanjem njegovom pozivu da ga sledimo, da budemo njegovi. Biti hrišćanin znaci biti Hristov! Postati hrišćanin ne znači imati crkvenu člansku kartu, vec temeljno preobraziti način razmišljanja, merila vrednosti, pogleda na svet i ličnosti u celini“, zaključio je Popadić.
„Bitno je i ostati vernik“, kaže Zdenko Gruber. „Za to je neophodna crkva kao zajednica vernika, dakle, odlazak na svete liturgije, primanje sakramenata, kontakt s ljudima“, istakao je on.
Ko je pravi vernik?
Da se vratimo na početak, na nepostojanje korelacije tamo gde bi trebalo da postoji. Statistika i realnost, broj vernika i praktičan život. Kako sve to objasniti? I koga danas da oslovimo imenom pravog vernika?
„Ko je pravi vernik, to samo Bog zna. Sve naše ocene i sudovi su relativni. Dobrim vernikom se smatra onaj koji ima bezgranično poverenje, veru i ljubav prema Hristu. Onaj ko sve što ima deli sa drugima, ko nije patološki vezan za stvari ovoga sveta, ko je smiren, ko čini sve da suzbije gordost, egoizam, gramzivost i samovolju, koji ne osuđuje i ne kleveta druge“, kazao je Bigović. Gruber podseća da statistika nabraja tradicionalne vernike, koji ne žive to što jesu; ipak, nisu svi takvi. „Postoje velike bolesti u našem društvu: sebičnost, egoizam, oholost, pohlepa, a najveća je zapravo nepoznavanje i netraženje Boga, prave Ljubavi. Onda čovek lako gubi i sebe i druge, gubi orijentire“, upozorava Gruber.
„Kao prvo, treba priznati činjenicu da hrišćanstvo već dugo ne formira javni moral i društvene norme života. U savremenom svetu to čini država, mediji, škola i brojne laičke institucije koje imaju pogled na svet i zastupaju način života koji je potpuno suprotan hrišćanstvu. Suočeni smo i sa činjenicom da se i samo hrišćanstvo sekularizuje i da hrišćani prihvataju sekularne vrednosti. Drugo, treba imati u vidu da ima mnogo nominalnih hrišćana koji imaju istinito hrišćansko učenje, ali neistinit hrišćanski život. Mnogo je hrišćana bez hrišćanskih dela. Ne postoje nikakvi dokazi da su hrišćani moralniji od drugih ljudi. Važno je istaći činjenicu da se hrišćanstvo, ipak, ne može svesti na moralni sistem zabrana i kazni. Nije dobro Boga pretvarati u dželata. Sveopštim raspadom  svih tzv. tradicionalnih vrednosti i morala Bog možda hoće da nas opomene i ukaže da se ne možemo pouzdati u bilo šta što je od ovoga sveta. Sve je prolazno, pa i tradicionalni moral. Ostaje jedino Bog kao poslednja nada i pouzdanje. To naravno ne znači da hrišćani ne treba da učine sve da u društvu zaživi hrišćasnska etika ljubavi, koju treba bitno razlikovati od raznih juridičkih etika“, poručio je Bigović.
Sagovornici poručili su mladima:
– Mirko Đorđević: „Ostati veran sebi i svom iskrenom osećanju, negovati principe tolerancije, imati razumevanja za druge, drugačije, i ne nametati nasilno svoj stav. Jedan crkveni otac je rekao: Ja progonim jeres, kriva shvatanja, ali ne progonim jeretike, ljude koji takva shvatanja imaju“.
– Zdenko Gruber: „Verujte u Boga, u Isusa Hrista, tražite ga, on vas sigurno nikada neće izneveriti“.
– Dimitrije Popadić: „Verujte u Boga onako kako On to zahteva, kako On to nudi, kako On to daje, a daje u Hristu Isusu, daje sve, daje sebe. Uzvratite mu na tu njegovu inicijativu ljubavi i davanja“.
– Roman Miz: „Verujte u Boga, jer On je ljubav“.
– Radovan Bigović: „Bog je ljubav. Bog je naš otac, prijatelj, saputnik, naše drugo ja, naša nada. Boga treba osećati koliko i disanje. Razgovor sa Bogom ima za posledicu razgovor među ljudima i obratno. Kad prestane dijalog sa Bogom, on se ugasi i među ljudima. Istinske sreće, za kojom svi ljudi čeznu, nema bez Boga. To potvrđuje sveukupno iskustvo života u svim epohama“.
Reč psihologa
Posao psihologa je takav da su im suđeni mnogobrojni susreti sa najrazličitijm pacijentima. Na pitanja da li u svom pozivu stiče utisak da je opravdan današnji mit da je psiholog zamena za sveštenika i da li su vera i ova nauka u koliziji, Jelena Sivulka kaže: „Počela bih rečima Augustina, koji kaže: Pomozi mi, Gospode, da upoznam sebe kako bih mogao upoznati tebe. Čovek je kompleksno biće i, kako je to Vladeta Jerotić jednom rekao, čovek je duševno biće, ali ništa manje nije ni homo religiosus, biće vere, otvoreno za svetost, bogousmereno biće. Iako često dolaze u koliziju, psihologija i teologija i te kako mogu pronaći zajednički jezik i služiti čoveku da bolje upozna sebe, a samim tim i da upozna Boga. Opšte razumevanje sebe obnavlja naš duhovni život i vodi nas do ispunjenja Božjeg poziva i razumevanja sebe i Boga. Upoznavanje sebe kao svrsishodan cilj, odvojen od poznanja svog identiteta u Bogu, lako vodi ka arogantnosti. Ali i gomilanje znanja i informacija o Bogu, bez poznavanja sebe i svoje grešnosti, takođe može ostaviti čoveka nadmenim i praznim, kao što je sam Isus to primetio i osudio kod fariseja“.
Da je vera u Boga bez poznanja sebe površna, a poznanje sebe bez poznanja Boga isprazno, Sivulka objašnjava na primeru: „Kada ja priđem kćeri i kažem joj da je volim, ona će mi verovatno uzvraititi, osmehnuti se i nastaviti sa igrom. Ali ako joj priđem i kažem joj da je volim nakon što me je povredila, ona će bolje razumeti šta je milost, šta znači oprostiti. Verovatno će osetiti poniznost, a možda iskusiti i pokajanje. Takva situacija će joj pomoći da bolje upozna sebe i, svakako, svoju mamu“.
Sivulka potvrđuje da vera nekada može biti od pomoći u savladavanju pacijentovih kriza, ali isto tako i kamen spoticanja u napretku terapije. Kako još objašnjava, postoje istraživanja koja ukazuju na povišenu anksioznost i depresivnost kod ljudi koji veruju u Boga, ali značajan broj istraživanja govori i o beneficijama u mentalnom i fizičkom zdravlju kod ovih ljudi. Kenet Pergament, poznata američka profesorka psihologije, u svojim višegodišnjim istraživanjima pokušala je da razreši ovu dilemu. „Zaključak do kog je ona došla u tim istraživanjima se krije u slici Boga koju ove dve grupe ljudi imaju – ljutitog oca koji kažnjava grešnu decu ili oca koji voli i prašta. Osobe koje imaju sliku Boga kao oca koji nas kažnjava teško prihvataju sebe, prijavljuju veći broj mentalnih smetnji, primećuju manjak emotivne podrške od strane svoje crkve i bližnjih, više pate od stresa, anksioznosti, depresije. Druga grupa ljudi – osobe koje prihvataju model Boga koji voli – vide Boga kao prijatelja i nekoga ko im pomaže u problemima, a teške prilike percipiraju kao priliku za duhovni rast. Prepoznaju podršku koju im crkva i bližnji pružaju, prihvataju sebe i imaju manje mentalnih smetnji“, pojašnjava Sivulka rezultate tih istraživanja.
Anketa
Rezultati Voxove onlajn ankete sprovedene krajem septembra 2011. na uzorku od 180 mladih (49 odsto ženskog i 51 odsto muškog pola) uzrasta od 15 do 30 godina pokazuju da 26 odsto smatra da iskreno pokajanje i odluka u srcu predstavljaju veru u Boga. 15 odsto mladih ponekad čita Sveto pismo, 72 odsto ispitanika je kršteno, a 26 odsto mladih se izjašnjava kao vernici. Kao glavnu poruku Svetog pisma uglavnom navode mir, ljubav, toleranciju i poštovanje deset Božjih zapovesti. Na pitanje kako se vera u Boga ogleda u svakodnevnom životu uglavnom se navodi poštovanje moralnih načela, pomoć ljudima u nevolji, prihvatanjem drugih i davanjem bezuslovne ljubavi, praštanjem, ali bilo je komentara o veri kao što su: zaglupljivanje i ispiranje mozga, podsticanje nasilja, laganje da imaš slobodu izbora, gubljenje vremena…

Izvor http://www.vox-magazin.com