Rasprava o inteligentnom dizajnu
Takva izjava uglednog mislioca kakav je Flu dala je novi zamah zanimanju za živu i ponekad burnu debatu o “inteligentnom dizajnu”. One su burne donekle i stoga što izraz inteligentni dizajn kod mnogih ljudi budi aluziju na relativno skorije, kriptokreacionističke i protivnaučne stavove koji se prvenstveno usredotočuju na napad na evolucionističku biologiju. To znači da je izraz inteligentni dizajn suptilno promenio značenje, pri čemu se pojavila mogućnost da zbog toga izostane ozbiljna debata.
“Inteligentni dizajn” je pomalo čudan izraz jer dizajn obično smatramo rezultatom delovanja inteligencije – pridev je zato suvišan. Ako izraz zamenimo izrazom dizajn ili inteligentan uzrok, govorimo o ideji koja u istoriji ljudske misli i te kako zaslužuje poštovanje. Naime, ideja da iza svemira stoji inteligentan uzrok svakako nije nova, već je stara koliko i sama filozofija i religija. Osim toga, pre nego što se pozabavimo pitanjem da li je inteligentni dizajn kriptokreacionizam ili nije, potrebno je da izbegnemo još jedan mogući nesporazum definišući najpre izraz kreacionizam. I njegovo se značenje takođe promenilo. Kreacionizam je nekada označavao jednostavno uverenje da postoji Stvoritelj. Međutim, danas ne znači samo verovanje u Stvoritelja, već i privrženost celoj skupini ideja od kojih je daleko najjače izražena ona o određenom tumačenju 1. Mojsijeve prema kome je Zemlja stara samo nekoliko hiljada godina. Ova promena značenja reči kreacionizam i kreacionista ima tri neželjene posledice. Kao prvo, polariše diskusiju i nudi naizgled laku metu onima koji unapred odbacuju bilo kakvu mogućnost inteligentnog pokretača u svemiru. Kao drugo, zanemaruje činjenicu da postoji celi niz tumačenja izveštaja iz 1. Mojsijeve čak i među onim hrišćanskim misliocima koji Bibliju smatraju vrhovnim autoritetom. Konačno, ovo zamagljuje (izvornu) svrhu upotrebe izraza inteligentni dizajn, a to je utvrđivanje vrlo važne razlike između prepoznavanja postojanja dizajna i identifikacije dizajnera.
Ovo su različita pitanja. Drugo pitanje je zapravo teološko i većina se slaže da ono prevazilazi sferu nauke. Svrha ove distinkcije jeste da oslobodimo put za pitanje može li nam nauka ikako pomoći da pronađemo odgovor na prvo pitanje. Zato je žalosno što se stalno zanemaruje razlika između ova dva krajnje različita pitanja tvrdnjom da je “inteligentni dizajn” zapravo “kriptokreacionizam”.
Često ponavljano pitanje da li inteligentni dizajn spada u nauku može da nas odvede na pogrešan put, posebno ako shvatamo inteligentni dizajn u njegovom izvornom smislu. Šta bi bilo kada bismo postavili paralelna pitanja: Da li je teizam nauka? Da li je ateizam nauka? Većina ljudi odgovorila bi negativno. Međutim, kada bismo rekli da nas zapravo zanima postoje li ikakvi naučni dokazi za teizam (ili za ateizam), verovatno bi nam odgovorili: Zašto to odmah niste rekli?
Jedan od načina da pitanje da li je (inteligentni) dizajn nauka ili ne učinimo smislenim jeste da ga reinterpretiramo: Da li postoje naučni rezultati koji podupiru ideju da je svet dizajniran? Ako pitanje treba razumeti na ovaj način, treba ga u skladu s tim i izraziti kako bismo izbegli nesporazum izražen izjavom na suđenju u Doveru: “Inteligentni dizajn je zanimljiv teološki argument, ali nije nauka.”[1] I zaista, u filmu Expelled: No Intelligence Allowed (premijerno prikazanom aprila 2008) čini se da i sam Ričard Dokins dopušta mogućnost da se naučno istražuje da li je život nastao putem prirodnih procesa ili je verovatnije da je proizvod delovanja spoljašnjeg, inteligentnog izvora.
U fascinantnom članku “Public Education and Intelligent Design”[2] (“Javno obrazovanje i inteligentni dizajn“), Tomas Nejgel (Thomas Nagel), istaknuti njujorški profesor filozofije i ateista, piše da “Božji ciljevi i namere, ako zaista postoji neki bog, kao i priroda njegovih namera, ne mogu da budu predmet naučne teorije ili naučnog tumačenja. Međutim, to ne podrazumeva da ne mogu postojati naučni dokazi koji podupiru ili poriču uplitanje u prirodni poredak takvog zakonima nepodređenog uzroka.”[3] Na temelju svog proučavanja delâ kao što je knjiga Majkla Bihija (Michael Behe) Edge of Evolution (Granice evolucije – Bihi je bio svedok na suđenju u Doveru), on piše da mu se “ne čini da se inteligentni dizajn oslanja na masovno iskrivljavanje naučnih nalaza ili na nepopravljive nedoslednosti u njihovom tumačenju”.[4] On pažljivo objašnjava da se inteligentni dizajn ne temelji na pretpostavkama koje su “imune na empirijske činjenice”, za šta obično optužuju pobornike doslovnog tumačenja Biblije, da bi konačno zaključio: “ID se uveliko razlikuje od kreacionizma.”[5]
Profesor Nejgel takođe kaže da je “već duže vreme skeptičan prema tvrdnjama klasične teorije evolucije da ima celovito objašnjenje o poreklu života”.[6] On piše da je “u dostupnoj literaturi teško pronaći temelj” za te tvrdnje. Njegovo je gledište da “trenutno dostupni podaci” “ni približno” ne potvrđuju “da su standardni evolucioni mehanizmi na zadovoljavajući način objasnili evoluciju života”.[7]
S druge strane, znamo da poznati autori kao što su Piter Atkins, Ričard Dokins i Danijel Denet (Daniel Dennett) tvrde da postoje snažne naučne potvrde ateizma. Stoga im je drago što mogu da naučno dokazuju ono što je, na kraju krajeva, metafizičko stanovište. Upravo zato baš oni nemaju nikakve osnove da prigovaraju drugima što koriste naučne dokaze da bi poduprli suprotno metafizičko stanovište – teistički dizajn. Naravno, u potpunosti sam svestan da će neki odmah reagovati tvrdnjom kako ne postoji alternativa koju možemo da ponudimo. Međutim, takva bi presuda možda ipak bila malo preuranjena.
Drugi način poimanja pitanja da li je inteligentni dizajn nauka jeste da se upitamo vodi li hipoteza o inteligentnom dizajnu ka postavljanju naučno proverljive hipoteze. Kasnije ćemo videti da postoje dve velike oblasti u kojima je takva hipoteza već ostvarila rezultate: saznatljivost svemira putem razuma i nastanak svemira.
Sledeći problem s izrazom inteligentni dizajn sastoji se u tome što je pojam “dizajna” za neke ljude nerazdvojno povezan s Njutnovim poimanjem svemira kao satnog mehanizma, koje je nauka prevazišla zahvaljujući Ajnštajnu. Osim toga, taj pojam priziva u sećanje Pejlija i njegove argumente o dizajnu iz XIX veka koje je, po mišljenju mnogih, razorio Dejvid Hjum (David Hume). Da ne bismo prebrzo sudili u ovom poslednjem slučaju, pridružujem se mišljenju nekih drugih da bi bilo pametnije govoriti o inteligentnom uzroku ili inteligentnom poreklu, nego o inteligentnom dizajnu.
Argumente koje iznosim u ovoj knjizi razvio sam na predavanjima, seminarima i diskusijama održanim u mnogim zemljama. Iako smatram da je mnogo toga još potrebno razraditi, potrudio sam se da – na podsticaj mnogih koji su bili prisutni na ovim događajima – pretočim sve u pisani oblik, u knjigu koja je ciljano ostala manjeg obima; naime, poslušao sam mišljenje da je potreban sažet uvod u osnovne teme, koji bi mogao da predstavlja temelj za dalju diskusiju i traganje za potpunijom literaturom. Zahvalan sam za sva ona brojna pitanja, komentare i kritike koji su mi pomogli u ovom poslu, mada, naravno, sebe smatram odgovornim za preostale propuste.
Neophodno je i nekoliko komentara o načinu izlaganja. Potrudiću se da diskusiju smestim u kontekst (svog razumevanja) trenutne debate. Često ću navoditi izjave vodećih naučnika i mislilaca da bi se dobila jasnija slika o onome što sami nosioci rasprave zapravo govore. Međutim, svestan sam stalne opasnosti da, prilikom citiranja izvan konteksta, budem ne samo nepošten prema osobi čije reči navodim, već i da, na taj način, iskrivim istinu. Nadam se da sam uspeo da izbegnem ovu opasnost.
Dok pominjem istinu, bojim se da će neki od zagovornika postmodernističkih uverenja pasti u iskušenje da prestanu sa čitanjem, osim ako ih, naravno, ne zanima da čitaju (i možda čak pokušaju da dekonstruišu) tekst koji je napisala osoba koja stvarno veruje u istinu. Sa svoje strane moram da priznam da mi je čudno da oni koji tvrde da ne postoji istina očekuju od mene da verujem da je ono što oni govore istina! Možda ih pogrešno razumem, ali čini mi se da, dok sa mnom razgovaraju ili pišu knjige, sebe isključuju iz vlastitog pogleda na svet po kome ne postoji istina. Izgleda da ipak veruju da postoji istina.
U svakom slučaju, naučnici se očigledno zalažu za istinu. Zašto bi se inače uopšte trudili da se bave naukom? I upravo zato što verujem u postojanje istine, pokušavao sam da koristim samo citate za koje se čini da tačno odražavaju autorov opšti stav, umesto tvrdnji koje je osoba izrekla u ne baš najboljem trenutku, što, nažalost, svakome od nas može da se dogodi. Na kraju, prepuštam čitaocu da prosudi jesam li u tome uspeo.
A šta je s pristrasnošću? Niko ne može da je izbegne – ni pisac ni čitalac. Svi smo mi pristrasni jer svi imamo svoj pogled na svet, koji se sastoji od naših odgovora, ili delimičnih odgovora, na pitanja koja nam postavljaju svemir i život. Naš pogled na svet možda nije jasno ili čak ni svesno oblikovan, ali on ipak postoji. Naravno, njega oblikuje naše iskustvo i promišljanje. On može da se menja, i menja se – nadamo se – pod uticajem čvrstih dokaza.
Čini se da je središnje pitanje ove knjige u suštini pitanje pogleda na svet: Koji se pogled na svet najbolje slaže s naukom – teizam ili ateizam? Da li je nauka sahranila Boga? Pogledajmo kuda nas vode dokazi.
nastaviće se…
[1]
Kitzmiller, 400 F. Supp. 2d 707, 746.
[2]
Philosophy & Public Affairs, Wiley InterScience, svezak 36, izdanje 2, 2008.
[3] Id., str. 190.
[4] Id., str. 196-197.
[5] Id., str. 196. ID se ne oslanja na svete spise bilo koje religije, već se ograničava na to da detektuje tragove delovanja inteligencije u prirodi. (prim. ured.)
[6] Id., str. 202.
[7] Id., str. 199.
Objavljeno uz saglasnost idavača “Evandjeosko udruzenje studenata”
Comments powered by CComment