JA SAM SREĆAN ČOVEK

Bez ikakvog medicinskog upozorenja rođen je bez ruku i nogu 1982.godine…

Bez ikakvog medicinskog upozorenja rođen je bez ruku i nogu 1982.godine. Najviše su bili iznenađeni roditelji koji ni najmanje nisu očekivali takvu bebu, pogotovo ne majka koja je i sama bila medicinski radnik i pažljivo održavala trudnoću.

Iznenađenje pomešano sa strahom, bolom i bezbroj pitanja oslikavali su prve minute njihovog susreta. „Da li će ikada imati normalan i srećan život?“ pitali su se roditelji.

Australijanac srpskog porekla se tokom svog školovanja suočavao sa mnogo ozbiljnijim izazovima od onih koje samo školovanje i adolescencija nose sa sobom. Šikaniranje, manjak samopoštovanja, usamljenost i depresija su bili svakodnevnica u njegovom životu. Na njegovo svakodnevno pitanje: „Zašto sam ovakav, zašto ja?“ nije bilo odgovora. Težak je bio period u kome je učio da bez ičije pomoći obavlja svakodnevne stvari na koje se mi koji imamo sve udove nikada i ne osvrnemo, jer ih obavljamo bez ikakvog napora.
Ipak, završio je studije iz računovođstva i finansijskog planiranja na univerzitetu Grifit u Loganu u Australiji, sa zvanjem dvostrukodiplomirani.
Danas, međunarodni motivacioni govornik, osnivač i direktor organizacije „Život bez udova“ (Life Without Limbs), nedavno je stao na „ludi kamen“, za sebe kaže da voli život i da je srećan čovek.
Kako je uspeo? Kako je prevazilazio teške periode?  Kako se školovao? Kako je prihvatio sebe?
Odgovore na ta i još mnoga pitanja koja Vam prolaze kroz glavu kad pomislite da biste i Vi mogli da se nađete u takvoj situaciji daje upravo on, Nik Vujičić.

1. Koje su neke od najtežih borbi sa kojima ste se suočili?

Da prihvatim stvari koje ne mogu da promenim; razmišljanje da bez Boga mogu da promenim određene stvari.

2. Kakva je vaša životna filozofija? Odakle vam sva ta pozitivna energija? Šta je ono što vas pokreće?

Ja nisam osoba koja će vam reći da samo imate pozitivan stav, jer je on prazan. Neki kažu da je vera prosto vera i da je ona lična stvar. Moja vera u Boga i moj ličan odnos s njim daju mi silu, snagu, poniznost i milost da ga molim da me menja iz dana u dan. Ako se moje okolnosti ne promene, onda ga molim da promeni moje srce, jer sve izlazi na dobro za one koji vole Boga. Danas znam da se u teškim trenucima uči uvek više nego kada nemamo nikakvih problema.

3. Ko je vaša najveća podrška?

Roditelji su mi pomogli da naučim istinu da se moja vrednost ne određuje prema onome što mogu ili ne mogu da uradim. Oni su mi bili stubovi snage u detinjstvu, a mnogi ljudi i iskustva usput su me podsticali da budem ono što sam danas.

4. S obzirom na Vaš fizički invaliditet, kakvi su bili vaši đački dani?

Mnogo su me zadirkivali u školi, a kući sam dolazio uplakan. Međutim, roditelji su mi svakodnevno govorili da počnem da se osmehujem drugima, da razgovaram s njima i igram se koliko god je to moguće, da bi oni videli da sam isti kao i oni.
Zlostavljanje se u velikoj meri nastavilo, ali sam i dalje uživao u životu. Između 8. i 12. godine života prošao sam kroz depresiju i čak suicidne misli. Prvi razlog za to je bio to što nisam želeo da budem ismevan, odbačen, obaveza i teret nekome, a drugi razlog su bila jednostavna zadovoljstva svakodnevnog života. Nisam video svetlu budućnost za sebe.

5. Pokušali ste samoubistvo. Šta se desilo u vašem životu, pa više nemate problema s tim? Kad se dogodio taj trenutak spoznaje koji vas je probudio iz tame?

To iskustvo sam opisao u svojoj knjizi: „Pred očima mi je preletela slika oca i majke kako stoje pored mog groba i plaču. Video sam i mog sedmogodišnjeg brata Arona kako plače. Svi su plakali i govorili da su oni krivi, da je trebalo više da učine za mene. Nisam mogao da podnesem pomisao na to da ih ostavim da se do kraja života osećaju krivim za moju smrt. Bio sam sebičan. Okrenuo sam se (u kadi, prim. prev.) i duboko udahnuo. Nisam mogao to da učinim. Nisam mogao da ostavim porodicu sa takvim teretom gubitka i krivice…“
Sa 13 godina povredio sam stopalo dok sam igrao fudbal i shvatio sam da imam izbor da budem ili ljut zbog onoga što nemam ili zahvalan zbog onoga što imam. Sa 15 godina sam poverovao u Boga. Sa 19 godina sam održao govor pred tinejdžerima i život mi se zauvek promenio kada me je jedan od njih zagrlio i rekao: „Hvala! Hvala! Hvala!“ Niko mi nikada nije govorio da me voli niti da sam lep baš takav kakav jesam.

6. Kako  prevazilazite teške dane i situacije?

Tako što nikada ne gubim nadu i tako što imam veru. Ona podrazumeva verovanje kad ne vidimo i ne osećamo. Nikada ne gubim nadu jer se Bog nikada ne menja, ali ipak postoje trenuci straha ili nesigurnosti. Međutim, tada se podsetim svih drugih trenutaka nevolje i kako je Bog uvek bio sa mnom.

7. Kako ste prihvatili sebe takvim kakvi jeste?

Bilo je to nakon što sam pročitao 9. poglavlje Jevanđelja po Jovanu. Imao sam 15 godina kada sam predao život Hristu. Znao sam da moram da se izmirim s  njim, a ja sam ga krivio za svoj bol. Pročitao sam kako je Hristos rekao jednom slepom čoveku da se rodio da bi se Božje delo otkrilo kroz njega. Rekao sam Bogu: ako je imao plan za tog čoveka, onda svakako verujem da ga ima i za mene. U potpunosti sam se odrekao potrebe da znam kakav je to plan i pouzdao sam se u njega iz dana u dan. Shvatio sam da mi nije Bog dao taj bol. Međutim, ono što je trebalo da bude loše, Bog je pretvorio u nešto dobro.

8. Kako se osećate kada ste sami i kada vam je dosta svega… kad ste potišteni i usamljeni? Šta tada radite? I na koji način doživljavate ljubav?

Ako se osećam samim ili usamljenim, podsetim sebe na istinu o mojoj vrednosti, mojoj svrsi i mojoj sudbini. Zahvalan sam na onome što imam umesto na onome što nemam. Bog je na mojoj strani. To je važan deo moje vere i moje stvarnosti.

9. Kako ste prebrodili bes i frustraciju zbog vašeg stanja?

Pre svega, uz pomoć svoje vere i pouzdanja u Boga da će me on izbaviti.
Učio sam da dajem sve od sebe, a da za sve ostalo verujem Bogu… Nikada nećete znati šta se krije iza ugla ulice dok ne odete tamo. Kada nisam mogao da hodam, On me je nosio.

10. Mnogi ljudi misle da je Bog neka pozitivna energija na koju se vernici oslanjaju u teškim trenucima? Šta mislite o tome?

Istorija dokazuje postojanje Isusa Hrista. Ljudi imaju izbor da poveruju da li je ono što je on rekao istina ili nije. Moj najveći problem nije to što nemam udove, već to što ću jednoga dana umreti. Jedina osoba u istoriji koja je umrla fizički i duhovno, i koja je vaskrsla iz mrtvih je najmoćnija osoba zabeležena u istoriji. U Svetom pismu piše da Božji Duh koji je podigao Hrista živi u meni i da ću i ja vaskrsnuti. Radujem se trenutku kada ću otići na nebo. Žao mi je ljudi koji se bore da imaju večiti mir bez Boga. Ti ljudi traže materijalne stvari, uključujući odnose sa drugim ljudima, ili ubede sebe da  postoji vrhunac pozitivnog razmišljanja koji se može postići. Takvi odgovori nisu apsolutni, jer oni duši neće dati mir na samrtničkoj postelji. Zahvalan sam što znam da je moja duša u rukama Tvorca.
Nisam birao da se rodim i ne mogu izabrati kada ću umreti, ali sam zahvalan što sam mogao da izaberem večan život kroz oproštaj Hrista Isusa.

11. Koja su vaša trenutna interesovanja? Da li pratite dešavanja u svetu u oblastima politike, ekonomije?

Kada su u pitanju finansije, uživam da istražujem o svetu društvenih mreža i da razmišljam kako se ta sredstva mogu iskoristiti za nešto dobro.

12. Da li radite na svom ličnom razvoju, iz čega učite, šta volite da čitate?

Volim da slušam priče o pobedama drugih ljudi koje me inspirišu, i uživam u knjizi iz Svetog pisma „Priče Solomunove“, iz koje učim o mudrosti.

13. Da li mislite da kad čovek završi studije, završi i rad na sebi?

O životu sam mnogo više naučio van škole. Onog trenutka kada pomisliš da nemaš više šta da naučiš postaješ gord…

14. Koliko vas vaš hobi obnavlja i daje vam snagu da nastavite?

Moj hobi, pecanje, pomaže mi da razbistrim um. To mi je najvažnije jer sam pohlepna osoba… 90 godina je prekratko, a 40 triliona godina u nebu su samo početak večnosti…

15. Šta vam daje volju da istrajete i da budete neko ko i druge motiviše?

Pronalaženje moje/vaše svrhe je prvi važan korak ka životu bez ograničenja. Ako ne gubite nadu u budućnost i veru u mogućnosti čak i u teškim trenucima, to će vas održati da nastavite da težite ka vašim ciljevima. Ali da biste bili ispunjeni, morate znati u svom srcu da ste vredni uspeha i sreće. Morate voleti sebe, baš kao što Bog voli sve one koji su verni. Pričinjava mi radost i to što sve bolje upoznajem Boga, a shvatio sam i da postoji jedna stvar koja je bolja od toga da danas odem u nebo – to je da povedem nekoga sa sobom.

16. Nedavno ste se verili i pronašli ljubav svog života. Da li je to bio jedan od strahova sa kojima ste se suočavali?

O ovoj temi veoma detaljno i opširno govorim u svojoj novoj knjizi.

17. Vaša poruka omladini u Srbiji?

Potoji nada u veru u budućnosti i veći plan koji Bog ima za vas. Imajte na umu tri stvari: vašu vrednost, vašu svrhu i vašu sudbinu. Znajte da je vaša nada u spoznaji da niste sami i da nećete nikada proći kroz više od onoga što možete da podnesete.
Brojte vaše blagoslove; pronađite način da služite drugim ljudima da biste imali osećaj svrhe i da biste doprineli svom osećaju vrednosti. Živite dan za danom i znajte da nada postoji sve dok ne odustanete.
Kad nemate prijatelja, budite vi nečiji prijatelj. Kada vam se ne desi čudo, sami budite čudo.

18. Kada planirate da dođete u Srbiju?

Srbiju volim i veoma sam povezan s njom. Moji baka i deka, moji roditelji su tu rođeni. Ja sam prva generacija u našoj porodici koja nije rođena u Srbiji. Planiram da dođem u septembru 2012. Moja pasija je rad sa decom i mladima i voleo bih da ohrabrim i mlade u Srbiji da sanjaju velike snove.

Izvor http://www.vox-magazin.com