USKRS

OBIČAJ, GASTRONOMSKA PRILIKA ILI TRAŽENJE SUSRETA SA USKRSLIM?

„A oni im rekoše:zašto Živoga tražite među mrtvima.

On nije ovde, uskrsnuo je!“

Evanđelje po Luki, 24:5,6

Ove godine, Uskršnja nedelja se nije poklopila po Gregorijanskom i Julijanskom kalendaru. Po Gregorijanskom kalendaru, Uskršnja nedelja je pala na jednu sasvim običnu nedelju, dok će se po Julijanskom kalendaru, poklopiti sa 1. majom, Međunarodnim praznikom rada, od koga je danas na ovim prostorima ostalo samo tradicionalno roštiljanje u prirodi, što samo po sebi nije loše. Inače ceo svet na taj dan izlazi na ulice i zahteva veća prava za radničku klasu, ali to je druga tema. Dakle, imaćemo za Uskršnju nedelju jedan kulturološki, a možda da ga nazovemo i gastronomsko–kulturološki sukob, držanja dva običaja, dve tradicije. Jedni će verovatno ostati u svojim domovima, i imati uskršnji doručak sa šunkom i neizbežnim farbanim jajima, a drugi će preskočiti sve ovo i pohitati u prirodu kako bi zauzeli što bolje mesto za roštiljanje, pod uslovom da ne bude kiše. Treći će možda spojiti ova dva običaja, pa prvo doručak, farbana jaja i šunka, pa onda negde na roštiljanje. Neko će možda otići pre svega ovoga na Uskršnju liturgiju ili službu, pa onda se priključiti već izabranom načinu proslave Uskrsa. Sve u svemu, biće puno „slatkih muka“ za odlučiti se kako proslaviti ovogodišnji Uskrs, barem po Julijanskom kalendaru, po kome većina ljudi u Srbiji slavi ovaj veliki hrišćanski praznik.

I dok se spremamo da odlučimo koji način proslave izabrati, dobro je da zastanemo i zapitamo se – da li prepoznajemo i doživljavamo suštinu Uskrsa, ili površno prelazimo preko nje i poentu tražimo u jednom običajno-gastronomskom sadržaju? Da se razumemo, pisac ovog članka i sam voli gastronomiju i tradicionalna porodična ili neka druga okupljanja sa razlogom, i prema tome ne kritikuje nikoga, već postavlja veoma važno pitanje. Jer, ako govorimo o Uskrsu, mi govorimo o najvažnijem pitanju na svetu. Pitanju života i smrti. Ili, bolje reći – pitanju pobede Života nad smrću.

Ako postoji pitanje na koje savremeni čovek uz sav visokotehnološki napredak nema odgovor, onda je to pitanje: kako pobediti smrt? U prilog tome govori i činjenica da pojedinci kojima je to moguće, troše milione dolara na svaki tretman koji bi mogao, makar za malo, da odloži susret sa onim što je neizbežno. Svaka osoba na ovom svetu, od trenutka svesnosti o smrti, a to je neko doba detinjstva, muči se mišlju da će jednoga dana njen život biti okončan. U tom smislu, ljudsko biće nikada nije potpuno slobodno od tog najvećeg straha. Suštinski, smrt na neki način obezvređuje čitav naš život i egzistenciju. Rođenje, škola, posao, smrt. I posle toga ništa…mrak. Kako je to jednom jedan mladić rekao: „Neko dođe i ugasi svetlo“.

Ako na Uskrs gledamo samo kao na običaj u kome se zadovoljava neka običajno– religiozna forma, nalazi se razlog za okupljanje i slavlje, koji sami po sebi nisu nešto loše, promašićemo jednu veliku, životno-menjajuću suštinu, ali i stvarnost i mogućnost, koja nam se nudi na ovaj veliki hrišćanski praznik. A to je upravo Evanđelje. Dobra vest o Hristovom vasrksnuću – pobedi nad smrću, najvećim neprijateljem svakog ljudskog bića. Još bolja vest, koju donosi ova Dobra vest, je da je ova pobeda ostvarena upravo da bismo i mi sami mogli biti pobednici, zajedno sa Hristom. Pobednici ne samo nad strahom od smrti, koju nam daje nada Hristove pobede, već pobednici nad samom smrću.

Isus Hrist nije pobedio smrt, jer je njemu bila potrebna pobeda. Šta će Tvorcu Života pobeda nad smrću? Pobeda je bila potrebna nama – ljudskim bićima, koji smo okretanjem od zajedništva sa Tvorcem Života otvorili vrata Smrti i zakoračili u smrtnost. I zato, Uskrs ne treba da bude samo događaj religiozno-običajnog karaktera, sa gastronomskim završetkom, gde se slavi to što je Isus Hrist pobedio smrt. Ovaj događaj treba da bude i poziv na ozbiljno razmišljanje o tome da je On to učinio da bi mi doživeli susret sa Uskrslim, i ušli u taj Život koji je pobedio smrt. On je takođe i poziv na potragu za tim životno-menjajućim susretom, koji menja čitav tok i smisao života ljudskog bića. Kada spoznamo Život koji je pobedio Smrt, onda nema više razloga za strah, i postajemo slobodni od celoživotnog ropstva. Konačno, kada spoznamo Uskrslog koji je „bio, jeste i biće“, i znamo da i mi sami jesmo deobnici Života koji je u Njemu, onda se menja i naša paradigma večnosti i naše bitisanje u istoj.

Apostol Pavle nam u 1. Poslanici Korinćanima 15. pomaže da razrešimo ovu dilemu i zauzmemo dobar kurs proslave Uskrsa: „Ali Hristos jeste vaskrsao iz mrtvih, kao prvenac onih što su umrli…, a ako mrtvi ne vaskrsavaju, jedimo i pijmo, jer sutra ćemo umreti!“

Dakle, običaji i slavlja su lepa, i niko ne treba sebi da uskraćuje ovaj aspekt radosti praznika Uskrsa. Međutim, sve je to samo „senka onoga što dolazi, a stvarnost je Hrist“ kako to navodi dalje apostol Pavle. Uživajmo stoga u predstojećem prazniku Uskrsa sa svim njegovim sadržajima, ali uđimo takođe i u stvarnost susreta sa Uskrslim, koji nam daje Život i pobedu nad smrću.