Dokaz ljubavi
Potrebni su nam uverljivi dokazi o dobroti Božjeg karaktera ukoliko bismo hteli da mu poklonimo poverenje. Zato bih vas sada zamolio da obratite pažnju na najosnovnije učenje hrišćanstva. S nečim od toga ste već upoznati a nešto će vam možda biti novo. Svejedno, pokušajte da to razumete pre nego da zaključite kako je verovanje u Boga nedosledno činjenici da postoji nešto tako kao korona virus, ili bilo koja druga pandemija, zaraza ili napuklina sveta prirode oko nas.
Hrišćanstvo tvrdi da je čovek Isus Hristos utelovljeni Bog, da je Stvoritelj u njemu postao čovek. Srž hrišćanske poruke je smrt Isusa Hrista na krstu, postavljenom izvan Jerusalima. I eto nam pitanja: ako je on utelovljeni Bog, šta je radio na krstu? Krst u najmanju ruku znači da Bog nije ostao „negde tamo“, odvojen od ljudskog bola i patnje. Štaviše, lično je sve to proživeo.
Zato hrišćani nisu osobe koje rešavaju problem bola, stradanja i korona virusa, već oni koji vole i pouzdaju se u Boga koji je i sam stradao.
Ali, to je tek polovina priče. Da je to stradanje na krstu bilo svršetak svega što je Isus uradio, nikada ne bismo ni čuli o tome. Ali to nije bio kraj. Poruka koja je vrvila tadašnjim Jerusalimom, u vreme koje zovemo prvim Uskrsom: poruka koja je svet I veka nove ere okrenula naglavačke. Isus je pobedio smrt. Ustao je iz mrtvih i ima poslednju sudijsku reč nad čovečanstvom.
Važnost ovoga nikada ne možemo da prenaglasimo. Ova istina prepoznaje samu srž problema s kojom ateistički pogled na svet ne može da se izbori: problem konačne pravde. Svi smo dobro svesni sledećeg: nebrojeni milioni ljudi tokom istorije su trpeli očajno velike nepravde. Živeli su u bedi i umrli bez ikakvog obeštećenja. Nema sumnje da će tako biti i sa nekim od žrtava korona virusa.
Svi ti ljudi za života neće dobiti pravdu. Pošto je za ateizam smrt kraj svega, nema ni života nakon života u kome bi pravda nadvladala. Ako nema poslednjeg Sudije, nema ni konačne pravde.
Ali vaskrsenje objavljuje da pravda nije puka iluzija i da naša žudnja za njom nije uzaludna. Zlostavljači, teroristi i zli muškarci i žene ovog sveta biće jednom privedeni licu pravde. Znate, kada ovo pokušavam da istaknem ateistima, često mi odgovaraju da je pravda nešto za šta se treba boriti u ovom svetu. Svakako, slažem se. Delovati u korist pravde je sadašnja hrišćanska dužnost. Ali ja im takođe ukazujem na to da ovozemaljska pravda nije ni blizu objašnjenju konačne pravde. Ateizam po definiciji ne zna za pravdu i u suprotnosti je našem moralnom osećanju.
Za razliku od ateizma, biblijsko shvatanje konačne pravde je vrlo realno. Bog je autor moralnog zakona i on će biti njegov Pravobranilac. Kao posledica toga, postojaće konačni sud, kada će se izvršiti savršena pravda prema svakom obliku nepravde koja se na licu ove planete odigrala od prvog do poslednjeg trena istorije. Pravda nije ismevanje.
Kada je apostol Pavle jednom prilikom govorio filozofima atinskog amfiteatra Ereopag, jasno je poručio svima koji su ga slušali: Isus je vaskrsnut iz mrtvih i postavljen za Sudiju sveg sveta. To je činjenica koja osigurava da postoji konačan i potpun odgovor na najdublja ljudska pitanja.[1]
U ljudima je stalna težnja da žude za ostvarenjem pravde, ali i sklonost ka pobuni prema konačnoj, potpunoj pravdi. Zašto? Zato što se time postavlja pitanje našeg ličnog stanja pred Bogom. „Ne mogu da poverujem u takvog Boga“, govore neki čak i kada se bune protiv moralnog zla i kada optužuju Boga kako ne reaguje i ne sudi! Ali evo gde je problem sa našim prirodnim odgovorom na činjenicu konačnog Božijeg suda: volimo da Bog sudi samo drugima, ali ne i nama.
Činjenica je da smo skloni da u drugima vidimo zlo, ali ne i u sebi. I kad onda pomišljamo na to šta bi Bog trebalo da čini, većina nas zaključuje kako mu je dužnost da se reši velikih zlikovaca koji su oko nas, ali ne i nas. Ruku na srce, pomišljamo, nismo mi baš toliko loši kao neki.
Sveto pismo zato jasno uči: „Svi su sagrešili i lišeni su Božije slave“.[2] Niko od nas nije održao naše sopstvene moralne standarde, a da ne govorimo o Božjim. Deset zapovesti nam o tome jasno govore.[3] Zato nam je svima potrebno rešenje nevolje zvane „greh“, zvane „krivica“, onoga što stoji između nas i Boga, bili mi toga svesni ili ne.
Hrišćanstvo tvrdi da je to rešenje bilo, jeste i biće samo u Isusovom krstu i vaskrsenju. U ovim događajima ne uviđamo samo problem zla i bola, kao ni rešenje problema pravde. Oni nam pokazuju šta ime „Isus“ znači: „On će spasti svoj narod od njihovih greha“ (Matej 1:21). Zbog Isusove smrti i vaskrsenja, oni koji se pokaju (tj. „okrenu se”) od sopstvenog zla i ličnih doprinosa ljudskoj patnji i stradanjima, oni koji uzveruju u Isusa Hrista kao u svog Gospoda, primaju oproštenje, mire se s Bogom koji je ličnost, koji je sazdao i održava sav kosmos. Takvi primaju novi život s novom snagom, primaju obećanje sveta u kome patnje i bola više neće biti. Ovde se hrišćanstvo ne takmiči s bilo kojom filozofijom ili religijom na svetu. Znate zašto? Zato što niko drugi i ništa drugo ne nudi oproštenje i mir s Bogom, a to možemo dobiti u ovom životu i traje kroz celu večnost. Zato kažem da hrišćani nisu ljudi koji rešavaju problem stradanja, već su to oni koji vole i pouzdaju se u Boga koji je patio za njih.
DVE KRUNE
Dobro, kako ovo može da nam pomogne da se nosimo sa katastrofama i pandemijama?
Korona virus je dobio naziv jer zaista liči na krunu (corona, lat.). Kruna je simbol snage i autoriteta, a ovaj virus svakako ima kolosalnu moć nad ljudima. Nevidljiv je golom oku, ali je više nego moćan da milione i milijarde nas primora da nešto činimo, a nešto ne činimo.
Takođe nas primorava da se podsetimo lične ranjivosti. Tako je lako zaboraviti da smo mi, ljudi, smrtnici. Korona virus je dokaz da su naš odnos sa tvorevinom i odnos tvorevine sa nama u haosu; a to nije slučajnost.
Ali nada leži u jednoj drugoj koroni: u kruni od trnja koja je silom stavljena Isusu na glavu, dok su mu sudili pre pogubljenja.
Ta korona nam pokazuje koliki je bezdan rascepa između stvorenja i Stvoritelja. Zemlja je njegova tvorevina a ne naša. Mi nismo njeni vlasnici, iako bismo to želeli da budemo. Tek smo podstanari, upravitelji, i to loši. Mnogi od nas su napravili nered od svog života i života drugih ljudi, a da ne govorimo o tome šta smo uradili ovoj planeti. Ne mogu da postoje dva raja za ljude: jedan u zajedništvu sa Bogom i drugi bez Boga. Korona virus veoma brzo raspršuje iluziju da na zemlji možemo da stvorimo savršenstvo, i okreće naš prvobitno melanholičan, čak i ravnodušan odgovor u stvarni strah, frustraciju i ljutnju.
U slomljenom svetu, oštećenom kroz posledice ljudskog greha, bol i patnja su neizbežni. Možda smo se sakrivali od te stvarnosti sve dok korona virus nije počeo da divlja planetom. Sada ne možemo da ga ignorišemo, a takođe ni velika pitanja o životu i smrti koja on pokreće. Reče K. S. Luis nekom prilikom:
„Možemo da ignorišemo čak i zadovoljstvo. Ali bol zahteva da mu se posvetimo. Bog nam šapuće u našim zadovoljstvima, govori u našoj savesti, ali viče u našem bolu: to je njegov megafon kojim budi gluvi svet.“[4]
Možda korona virus funkcioniše kao ogroman zvučnik koji nas podseća na krajnju statistiku: da će svako od nas umreti. Ako nas to podstiče da se okrenemo Bogu koga smo možda godinama ignorisali, onome koji je poneo krunu od trnja da bi nas vratio k sebi, doveo nas u novi, neslomljeni svet koji je iza smrti, onda korona virus, uprkos haosu koji je stvorio, ipak služi vrlo zdravoj svrsi.
Nastaviće se...
Objavljeno uz saglasnost izdavača “Evandjeosko udruženje studenata”
[4] The Problem of Pain (Geoffrey Bles, 1940), str. 81.
Comments powered by CComment