Zašto postoji nešto umesto da nema ničega? Zašto, pre svega, postoji svemir? Odakle potiče i kuda ide, ako uopšte negde ide? Da li je on sâm po sebi konačna stvarnost iza koje ništa drugo ne postoji ili postoji još nešto “izvan“ tog svemira? Možemo da se zapitamo zajedno s Ričardom Fajnmanom: “Koji je smisao svega toga?” Ili je možda Bertrand Rasel (Russell) bio u pravu kada je rekao: “Svemir jednostavno postoji i to je to”?
Ova pitanja i dalje snažno pokreću ljudsku maštu. Vođeni željom da se popnu na najviše vrhove saznanja, naučnici su nam već omogućili spektakularan uvid u prirodu svemira u kome živimo. Kada govorimo o nezamislivo velikom, teleskop Habl, leteći orbitom visoko iznad atmosfere, omogućio nam je da dobijemo slike neba od kojih zastaje dah. Kada govorimo o nezamislivo malom, skenirajući tunelski mikroskop otkriva neverovatno kompleksnu molekularnu biologiju živog sveta u kojoj susrećemo makromolekule bogate informacijama i mikroskopske fabrike proteina, u odnosu na čiju složenost i preciznost i najnaprednija ljudska tehnologija izgleda prosto.
Da li smo mi ljudi, i s nama svemir sa mnoštvom prelepih galaksija i sa svojom prefinjenom biološkom kompleksnošću, tek proizvod iracionalnih sila koje bez jasnog cilja deluju na beslovesnu materiju i energiju, kao što to predlažu tzv. “novi ateisti“, predvođeni Ričardom Dokinsom (Richard Dawkins)? Da li je ljudski život na kraju krajeva tek jedna, doduše neverovatna, ali ipak slučajna, od mnogih mogućih kombinacija atoma? U svakom slučaju, kako možemo i pomisliti da smo po bilo čemu posebni, sada kada znamo da živimo na sićušnoj planeti koja kruži oko ni po čemu posebne zvezde, na udaljenom delu kraka jedne spiralne galaksije s milijardama sličnih zvezda – galaksije koja je samo jedna među milijardama sličnih, razasutih po svemirskom prostranstvu?
Osim toga, govore neki, s obzirom na to da su neka osnovna obeležja našeg svemira, poput vrednosti fundamentalnih prirodnih sila i broja uočljivih dimenzija prostora i vremena, rezultat slučajnih činilaca koji su delovali prilikom nastanka svemira, tada sigurno mogu da postoje i drugi svemiri, s vrlo različitom strukturom. Šta ako je naš svemir samo jedan od velikog mnoštva paralelnih svemira, koji su zauvek međusobno razdvojeni? Nije li zato apsurdno tvrditi da ljudska bića imaju neku apsolutnu vrednost? U multiverzumu njihova bi vrednost zapravo bila ravna nuli.
Bilo bi stoga bez sumnje intelektualno zaglupljujuće da se s nostalgijom prisećamo početaka moderne nauke, kada su naučnici poput Bejkona, Galileja, Keplera, Njutna i Klerka Maksvela, između ostalih, verovali u inteligentnog Boga Stvoritelja čiji je um osmislio svemir. Kažu nam da je nauka napredovala od takvog primitivnog načina razmišljanja, i da je Boga saterala u ćošak, ubila i sahranila svojim sveobuhvatnim objašnjenjima. Bog je tako postao jednako stvaran koliko i osmeh na licu kosmičkog češirskog mačka.[1] Za razliku od Šredingerove mačke[2] (Erwin Schrödinger), Bog nije, poput aveti, i mrtav i živ – On je sigurno mrtav. Osim toga, proces svrgavanja Boga pokazuje da bi svaki pokušaj njegovog vraćanja u nauku zasigurno omeo njen napredak. Bolje i jasnije nego ikada pre možemo da vidimo kako naturalizam – shvatanje da je priroda sve što postoji i da ne postoji ništa transcendentno – suvereno vlada.
Piter Atkins (Peter Atkins), profesor hemije na Univerzitetu u Oksfordu, priznaje prisustvo religijskog elementa u istoriji nauke, ali s karakterističnom strastvenošću brani gorepomenuto stanovište: “Nauka – sistem verovanja utemeljen na javno dostupnom reproduktibilnom znanju – potekla je od religije. Kada je nauka izašla iz svog omotača da bi se pretvorila u sadašnjeg leptira, osvojila je svet. Nema razloga da pretpostavimo kako nauka ne može da se bavi svakim aspektom postojanja. Samo se religiozni ljudi – u koje ubrajam i one s predrasudama i one neupućene – nadaju da postoji neki mračni kutak fizičkog ili iskustvenog univerzuma koji nauka nikada neće moći da osvetli. Međutim, nauka nikada nije naišla na prepreku, i jedini osnov za pretpostavku da redukcionizam neće uspeti pružaju pesimizam nekih naučnika i strah u umovima vernika.”[3]
Na konferenciji održanoj 2006. godine na Biološkom institutu Solk (Salk Institute for Biological Sciences, La Jolla) u Kaliforniji, diskutovalo se o temi pod naslovom: “Iznad vere: nauka, religija, razum i opstanak.” Govoreći o tome da li nauka treba da se otarasi religije, nobelovac Stiven Vajnberg (Steven Weinberg) je rekao: “Svet mora da se probudi iz duge noćne more religije […] Potrebno je da učinimo sve što možemo kao naučnici kako bismo umanjili uticaj religije, a to bi zapravo mogao da bude i naš najveći doprinos civilizaciji.” Nimalo ne iznenađuje kada Ričard Dokins ide dalje od toga: “Stvarno mi je dosta poštovanja prema religiji kojim su nam ispirali mozak.”
Pa ipak, da li je zaista tako? Treba li sve religiozne ljude otpisati kao pune predrasuda i nedovoljno informisane? Na kraju krajeva, neki od njih su naučnici koji su dobili Nobelovu nagradu. Da li oni zaista u nadi tragaju za mračnim kutkom svemira koji nauka nikada neće moći da osvetli? Nema sumnje da ovakav opis vrlo malo odgovara tačnom i vernom opisu većine pionira nauke koji su, poput Keplera, tvrdili da su upravo iz uverenja u postojanje Tvorca crpili nadahnuće da neprestano teže ka sve većim naučnim ostvarenjima. Oni su smatrali da upravo oni mračni uglovi svemira koje nauka jeste osvetlila pružaju obilje dokaza o Božijoj mudrosti.
A šta je s biosferom? Zar njena neverovatna kompleksnost zaista tek naizgled upućuje na dizajn, kao što to veruje Ričard Dokins, Atkinsonov odani saveznik u veri? Može li razum zaista da nastane spontanim prirodnim procesima, koji, podređeni prirodnim zakonima, deluju na osnovne materijale od kojih je sačinjen svemir? Da li je rešenje problema odnosa uma i tela jednostavno tvrdnja da je um “potekao” iz beslovesnog tela putem beslovesnih, ničim usmeravanih procesa?
Pitanja koja se odnose na ovu naturalističku verziju ne mogu se tek tako otkloniti – što pokazuje i izuzetna zainteresovanost javnosti. Da li dakle nauka zaista iziskuje naturalizam? Ili je vrlo moguće da je naturalizam filozofija koja je prodrla u nauku, a ne nešto što nauka podrazumeva? Ili je čak reč o tome, usuđujemo se zapitati, da naturalizam predstavlja svojevrsni izraz vere slične religiji? Zastupnicima takvog mišljenja može se, ako ni zbog čega drugoga, oprostiti zbog načina na koji se postupa prema onima koji se usuđuju da postavljaju takva pitanja. Kao i verski jeretici u davna vremena, i ovi će možda morati da podnesu određeni oblik mučeništva u vidu ukidanja finansijske potpore za naučno istraživanje.
Smatra se da je Aristotel rekao da je tajna uspeha u postavljanju pravih pitanja. Postoje, međutim, određena pitanja koja je rizično postavljati, i na koja je još rizičnije pokušati dati odgovor. Pa ipak, prihvatanje takvog rizika nesumnjivo odgovara duhu i ciljevima nauke. Gledano iz istorijske perspektive, ovo nije sporno samo po sebi. Primera radi, u srednjem veku je bilo potrebno da se nauka oslobodi određenih vidova aristotelijanske filozofije da bi tek tada mogla da dobije pravi zamah. Aristotel je učio da je sve što je dalje od Meseca savršeno, i da se, pošto je smatrao da savršeno kretanje mora biti kružno, i planete i zvezde kreću po savršenim kružnicama. Do Meseca je kretanje pravolinijsko i zbog toga je nesavršeno. Ovo shvatanje vladalo je vekovima. Zatim je Galilej pogledao kroz svoj teleskop i video neravne ivice kratera na Mesecu. Svemir je progovorio, a deo Aristotelove dedukcije na temelju njegovog a priori koncepta savršenstva bio je razbijen u paramparčad.
Međutim, Galilej je i dalje bio obuzet Aristotelovim kružnicama: “Da bi se održao savršeni red u svemiru, potrebno je reći da se pokretna tela kreću isključivo po kružnim putanjama.”[4] Ipak, i kružnice su bile osuđene na propast. Kepleru je pripalo da, na temelju analize direktnih i podrobnih posmatranja orbite Marsa koja je izvršio Tiho Brahe (Tycho Brahe), njegov prethodnik na mestu carskog matematičara Praga, hrabro ustvrdi da su astronomska posmatranja snažniji dokaz od proračuna utemeljenih na a priori teoriji koja tvrdi da planete moraju da se kreću po kružnim putanjama. Ostalo je, kao što se kaže, istorija. Kepler je izneo revolucionarnu tvrdnju po kojoj se planete kreću jednako “savršenim” elipsama, sa Suncem u središtu, što je Njutn kasnije briljantno objasnio teorijom o gravitacionom privlačenju tela koje je obrnuto srazmerno kvadratu njihovog rastojanja, saževši time sav ovaj napredak u neverovatno kratku i elegantnu formulu. Kepler je zauvek promenio nauku oslobodivši je neprikladne filozofije koja ju je sputavala vekovima. Bilo bi možda pomalo arogantno tvrditi da nikada više neće biti potrebno preduzeti takav korak ka oslobođenju nauke.
Ovome će se suprotstaviti naučnici kao što su Atkins i Dokins tvrdeći da je nauka od vremena Galileja, Keplera i Njutna eksponencijalno napredovala i da ne postoje dokazi za neadekvatnost filozofije naturalizma, s kojom je nauka (bar po shvatanju mnogih) sada tako tesno povezana. Po njihovom mišljenju, naturalizam služi jedino tome da podupire nauku, koja sada može da napreduje neopterećena mitološkim balastom koji ju je tako često sputavao u prošlosti. Velika je zasluga naturalizma, reći će oni, u tome što ne može da ometa razvoj nauke iz vrlo jednostavnog razloga: naturalizam veruje u nadmoć naučnog metoda. To je jedina filozofija koja je savršeno kompatibilna s naukom, bar po definiciji.
Da li je to zaista tako? Galilej je svakako utvrdio da aristotelovska filozofija koči nauku, zbog njenih a priori odredbi kakav bi svemir trebalo da bude. Međutim, ni Galilej ni Njutn, kao ni većina velikih naučnika koji su doprineli strelovitom usponu nauke u ono vreme, nisu smatrali da ih vera u Boga Stvoritelja ometa u tom pogledu. Naprotiv, smatrali su veru stimulativnom; štaviše, za mnoge od njih vera je bila glavni pokretač naučnih istraživanja. S obzirom na to, vatreni ateizam nekih od savremenih pisaca mogao bi nekoga navesti da se upita: Zašto su danas tako uvereni da je ateizam jedini intelektualno održiv stav? Zar zaista sve u nauci vodi ka ateizmu? Jesu li nauka i ateizam zaista tako nerazdvojni?
To mišljenje ne deli eminentni britanski filozof Entoni Flu (Antony Flew), koji je godinama bio vodeći zagovornik ateizma u intelektualnim krugovima. U intervjuu za BBC[5] izjavio je da je jedna vrsta superinteligencije jedino dobro objašnjenje porekla života i složenosti prirode.
nastaviće se…
[1]
Nezaboravni široki osmeh češirskog mačka proslavio je Diznijev animirani film Alisa u zemlji čuda (1951), koji je ekranizacija dvaju romana o Alisi matematičara Luisa Kerola (1865, 1871). – prim. prev.
[2]
E. Šredinger je 1935. godine predložio misaoni eksperiment s mačkom reagujući na raniji rad Ajnštajna, Podolskog i Rozena o kvantnim superpozicijama. Naime, kvantni sistem poput atoma ili fotona može postojati kao kombinacija više stanja sve dok ne dođe u interakciju sa spolјašnjim svetom ili kada se posmatra iz spoljašnjeg sveta, u kom slučaju superpoziciju stanja zamenjuje samo jedno od mogućih određenih stanja. Drugim rečima, po Šredingeru, zamislimo da “mačku zatvorimo u čeličnu komoru, zajedno s odgovarajućim uređajem (koji mora biti osiguran od direktnog kontakta sa mačkom): u Gajgerovom brojaču nalazi se malo radioaktivne supstance, toliko malo da se u toku jednog sata atom može dovesti do raspadanja, ali i s jednakom mogućnošću da se to ne desi; u slučaju da se to desi, cev Gajgerovog brojača se prazni i kroz relej otpušta čekić koji razbija malu bočicu cijanovodične kiseline. Ako se ovaj sistem prepusti samom sebi na jedan sat, moglo bi se reći da je mačka još živa ukoliko u međuvremenu nije došlo do raspada niti jednog atoma. Psi-funkcija celog sistema bi ovo izrazila postojanjem i žive i mrtve mačke (oprostite na izrazu) usitnjene i razmazane naokolo u jednakim delovima.” Prema Šredingeru, mačka je “i živa i mrtva” dok god je komora izolovana, ali, ako se otvori, onda je ili živa ili mrtva. – prim. prev.
[3]
“The Limitless Power of Science” u Nature’s Imagination – The Frontiers of Scientific Vision, urednik John Cornwell, Oxford, Oxford University Press, 1995, str. 125.
[4]
Dialogues Concerning the Two Chief Systems of the World, preveo S. Drake, Berkeley, 1953.
[5] Radio 4 News, 10. decembra 2004.
Comments powered by CComment