Nije tajna: ne volimo neuspeh. Volimo uspeh. Mi žudimo za njim. Čeznemo za njim. U njemu tražimo sigurnost, identitet, pa čak i spas.
Kakva god da je osnova za našu potragu za blistavom biografijom, zajedno sa policama punim priznanja, svi mi imamo tu otupljujuću bol da se dobro snalazimo i da budemo savršeni u svakom poduhvatu koji preduzmemo.
U našoj zavisnosti od uspeha, izbegavamo bilo koju aktivnost ili dugoročnu disciplinu gde je šansa za neuspeh veća od šanse za besprekorni učinak. Sa hiper-budnošću, nadgledamo neusklađenost koja leži između nagrade ispunjene radošću i rizika punog patnje. Na kraju krajeva, osećanja uspeha su topla i slatka, dok su osećanja neuspeha hladna i gorka.
Kada je u pitanju svako naše duhovno putovanje, ova snažna odbojnost prema neuspehu može nas sprečiti da posvetimo vreme Bogu, da unesemo Njegovu Reč i da komuniciramo sa Njim kako bismo izbegli sveobuhvatne talase gađenja koji nas udaraju kada propustimo jedan, 10 ili 68 dana čitanja Biblije.
Razvijamo doslednu nedoslednost, učestalu retkost i čvrstu posvećenost tome da budemo neposvećeni iz straha da ćemo biti označeni kao „lažni“ ili „neiskreni“. Na kraju krajeva, ako znamo da nećemo uspeti, zašto uopšte da počinjemo?
Svake godine kada dođe mart, pogledamo kalendar i sve što vidimo je još jedna godina nedovršenih ciljeva i kratkotrajnih obećanja. Naravno da znamo da treba više da se molimo. Znamo da treba da provodimo više vremena hraneći se Božjom Rečju. Ali u našoj sramoti, težina našeg nedostatka discipline rađa tugu umesto istrajnosti, nesigurnost i stid umesto sigurnosti i utehe.
Kada smo sami s Bogom, čini se da čujemo više povika osude nego povika oslobođenja (Psalam 32). Osećamo se udaljeno. Osećamo gađenje. I, na kraju, nezainteresovani smo.
Ipak, kada zaista otvorimo Božju Reč, nalazimo dobre vesti.
BOG NE OSUĐUJE SVOJ NAROD
Uprkos tome u šta možda verujete, Bog ne čeka da vas ukori i da vaše slabosti, mane i neuspehe iznese na videlo kako bi svi mogli da im svedoče. Kada mu se približavate svaki dan, Njegova Reč vas puni i donosi snagu. Ne krade i ne uništava.
Umesto toga, Božja Reč oživljava naša srca (Psalam 19:7). Džon Pajper to ističe u Čežnji za Bogom kada objašnjava da Sveto pismo jasno ukazuje na to da prolazimo kroz ponovljeni proces promene i obnove iz dana u dan. Neće svaki dan biti isti, a još manje prožet opipljivim osećanjima ushićenja.
Pajper kaže: „Kada Satana duva i puše i pokušava da ugasi plamen naše radosti, mi imamo beskrajnu količinu potpale u Reči Božijoj.
Neka Božja Reč učini ono za šta ima moć: donese vam novi život i bogatstvo ohrabrenja; svakodnevnu ishranu suvoj i umornoj duši, bez obzira na to koliko je prošlo otkako ste otvorili njene stranice.
Umesto da ujutro prvo upre prstom u vas da pokaže gde ste pogrešili i gde ste pali (Psalam 130:3-7), Bog vidi da je Hrist bio savršen umesto tebe i da je ustao iz groba (Psalam 103:10; 2. Kor. 5:21; Galatima 5:1; Efescima 2:4-5).
MILOST JE NOVA SVAKI DAN
Božija milost nije kao vaš lokalni Redbox (američki lanac za iznajmljivanje video sadržaja, prim.prev.); ne izlazi iz zaliha i nije dostupan samo u narednih 24 sata. Njegova Reč obećava da će svakog jutra početi iznova sa vama i sa mnom (Plač Jeremijin 3:22-23).
Naša računica milosrđa i milosti je isto tako puna jutra nakon što nismo čitali, kao što je to bilo prethodne godine kada smo provodili dva sata dnevno u Svetom pismu. Kao što je Džeri Bridžis jednom rekao, onog trenutka kada se milost daje na osnovu zasluga, ona prestaje da bude milost.
Nemojmo pogrešiti verujući da Bog namerava da nas tretira na isti način kao što to čini neprijatelj; Njegov cilj nije da nas uništi, već da nas spase. Naš milostivi Bog nas svakog jutra dočekuje sa svežim očima i čistim, pometenim otiračem.
Ne dozvolite da vas vaša sporadična priroda i nedostatak discipline odvoje od Božjeg prisustva. Možemo s pouzdanjem ići k Njemu i počivati u Njegovom prisustvu, sigurni u to ko smo u Sinu (Jevrejima 4:16).
BOG ŽELJNO IŠČEKUJE
Svestan svojih grešaka, rasipni sin iz Luke 15 vraća se kući da bi priznao sebičnost, nepoštovanje i ponos ocu kojeg je napustio. Imao je ceo govor pripremljen da izrazi svoje iskreno kajanje kada je stane pred svog oca. Ali pre nego što je stigao do prednjeg trema, otac je jurnuo niz put da sretne svog voljenog sina, pozdravivši ga toplim zagrljajem kakav samo otac koji čezne može dati.
Njegov otac je čekao da se njegov dečak vrati kući. Bez obzira na to koliko dugo njegovog sina nije bilo, bez obzira šta je sin ranije radio, sve njegove greške su progutane u naručju punom ljubavi i praštanja njegovog oca.
Našim dušama bi bilo veliko i veličanstveno dobro da razmišljamo o ovoj paraboli kada smo obuzeti strahom i stidom, previše nervozni da bismo se vratili Bogu nakon perioda odsustva. Počivaj u saznanju da tvoj Nebeski Otac čeka svaki dan da te zagrli sa radošću, a ne da te opterećuje krivicom i osudom.
Nije važno koliko dugo ste bili odsutni. Zbog Isusa osetite slobodu da se vratite kući bez straha i stida.
Comments powered by CComment