HALLOWEEN

Komercijalizovana zabava ili posvećeni maskenbal?

Radosna deca preobučena u maske veštica, pirata, demona, duhova, Drakule i druga čudovišta prolaze svojim kvartom, odlaze od kuće do kuće i viču: “Trick or Treat”, (prevara ili čašćenje). U školi im se organizuje party, ili se u kuću pozivaju prijatelji koji se zabavljaju pričajući priče o duhovima, vampirima, kosturima, vešticama … dok ujedno pripremaju tikvu u obliku lobanje mrtvaca kako bi od nje načinili fenjer.

Da li i vi proslavljate Halloween tamo gde živite? Ovaj praznik strašila i duhova se proslavlja 31.oktobra i tipičan je za zemlje kao što su USA, Engleska, Irska, Novi Zeland, Australija i Kanada. Premda, u poslednjih nekoliko godina sve više je prisutan i u drugim zemljama pa i u Srbiji. U pojedinim zemljama rašireno je proslavljanje praznika koji se drugačije zovu, ali sa Halloween-om imaju dodirnih tačaka, npr. kontakt sa duhovima mrtvih, vešticama, demonima. Tako imamo u Severnoj Americi – dan mrtvih; u Južnoj Americi – Kawsasqanchis; Afrika – ples Egunguna; Azija – praznik Bon…

Reč Halloween dolazi od „All Hallows’Eve” (predvečerje svih svetih). Moguće je da vi lično ne verujete u metafizičko, natprirodno i transcendentno. Moguće je da na Halloween gledate kao na mogućnost da svojoj deci priredite odličnu zabavu, kako bi se razvijala njihova fantazija.  Zašto ljudi proslavljaju ovaj praznik? Evo nekih najznačajnijih razloga:

• Halloween je neodvojivo spojen sa mogućnošću kontaktirati sa duhovnim silama. Ujedno, to je prilika da se prisetimo i obožavamo naše predke. Milioni ljudi danas koriste ovaj praznik kako bi kontaktirali sa duhovima svojih predaka.
• S obzirom da živimo u globalističkom svetu, sve više zemalja preuzima ovaj praznik a nisu ni svesni njegovog paganskog porekla, simbolike, dekoracije i običaja. Stoga, većina mladih danas  smatra da nema ništa loše u dobroj zabavi uoči ovog praznika.
• Hiljade pristalica pokreta WICCA, koji podržavaju stare keltske rituale, do danas nazivaju Halloween njegovim starim nazivom Samhain i smatraju da je to najsvetija noć u godini.

Veštice i duhovi, tikve i lomače, zombiji i poslastice. Spoljašnja obeležja Halloweena (Noći veštica)  lako su prepoznatljiva. Međutim, šta se krije iza ovakvog praznika koji sve više postaje popularan i u našoj zemlji?

Fundamenti ove proslave sežu u eru kada su stari Kelti naseljavali Britaniju i Irsku. Kelti su koristili lunarni kalendar a godinu su delili na dva razdoblja – na mračne zimske mesece i svetle letnje. Prilikom prvog punog meseca koji je padao pre 1. novembra Kelti su proslavljali praznik Samhain, što znači ’kraj leta’. Ujedno ovaj praznik je označavao početak keltske Nove godine. Kraj stare godine simbolično su proslavljali gašenjem svake vatre da bi početak nove započeli svetom vatrom.  Verovali su da se na ovaj način mogu oterati zli duhovi. Vladalo je uverenje da se na praznik Samhain otvara zavesa između stvarnog i natprirodnog sveta i da duhovi, dobri i zli, toga dana šetaju zemljom. Duše mrtvih su se vraćale u svoje domove, tako da je porodica pripremala posebnu hranu i mesto za svoje pokojnike u nadi da će ih odobrovoljiti i odvratiti prokletstvo ili nesreće.

Verovali su da Muck Olla, njihov bog sunca gubi snagu a Samhain; gospodar smrti zadobijao bi nad njim moć.  Takođe, verovali su da 31. oktobra Samhain okuplja duhove svih pokojnika koji su umrli tokom protekle godine.  Ovim duhovima je bilo određeno da tokom godine borave u telima životinja, kao kazna za njihova zla dela.  Bilo im je dozvoljeno, da se mogu vratiti u svoje domove, kako bi posetili svoje žive rođake za vreme te večeri (31.oktobra). Sveštenici keltskih Druida organizovali su ceremonije  žrtvovanja konja, mačaka, crnih ovaca, krava i ljudi. Ove žrtve su se prinosili kako bi se umilostivio Samhain i kako duše ne bi naudile živima. Na koji način su sveštenici dobijali žrtve? Na taj način što su odlazili od kuće do kuće zahtevajući da im se pokloni žrtva. Oni koji su darovali, dobijali bi blagoslov a oni koji su to odbijali, bili su proklinjani i zastrašivani; isto se dešavalo i sa duhovima. Odatle i poreklo reči „Trick or Treat“.

Jean Markale u knjizi Halloween, histoire et traditions navodi: “Samim tim što deca primaju u ruke (praznične slatkiše), u simboličnom smislu dolazi do bratske razmene između vidljivog i nevidljivog sveta. Stoga je oblačenje maski na Halloween u suštini sveti obred.“ Bila je to prilika da se na Samhain otkrivaju tajne budućnosti. Gatali su na različite načine kako bi od duhova dobili informacije o braku, bolestima, smrti i sl. Tipične su bile i zabave pijančenja i slobode. Markale izveštava da „ono što je bilo tokom godine zabranjeno na ovaj praznik je bilo dozvoljeno, a ono što je bilo dozvoljeno, bilo je zabranjeno.“  Interesantno je primetiti pararelu sa savremenom proslavom Halloween-a u ovom kontekstu. O tome čitamo iz Encyclopedia of Religion „Bilo je to vreme kada i odrasli mogu prekoračiti granice kulturalnosti i na momenat popustiti svom identitetu, prepuštajući se tog večera bezgraničnoj bezobzirnosti. Tako se osnovna crta keltskog praznika kao večera godišnjeg praznika pretvorila u beg od svakodnevne realnosti i očekivanja, a zadržala sve do XX veka.“

Prema knjizi Halloween—An American Holiday, An American History,  neki Kelti su nosili morbidne kostime, kako bi ih lutajući duhovi smatrali jednim od njih i ostavili ih na miru. Drugi su nudili duhovima slatkiše kako bi ih odobrovoljili. Kako bi se oterali zli duhovi  narod je koristio fenjer. Međutim, u srednjovekovnoj Britaniji, duhovnici su išli od vrata do vrata tražeći hranu a za uzvrat su nudili da se mole za pokojnike, tek u 19. veku su se razne vrste fenjera zamenili bundevama kojih je bilo u velikim količinama a i lako su se dubile.

U XIX veku ovaj praznik su Irci preneli u Sjedinjene Amričke države. Tek u poslednje dve decenije, on se iznova vraća u Evropu.  Mnogi danas negoduju zbog sve većeg odaziva naroda na proslavu Halloweena. Prema izveštaju časopisa Le Monde, strahuje se ‘da bi u budućnosti Halloween mogao neke hrišćanske praznike zameniti, što izaziva paniku među sveštenstvom, dok istovremeno oduševljava vlasnike veletrgovinskih lanaca.’ Na ovaj način kler (klir) smatra da dolazi do sve većeg povratka društva ka paganskim običajima.  

Sa druge strane u Katoličkoj, Anglikanskoj, ali i u nekim protestantskim crkvama slavi se Sećanje na pokojnike i svece, pod zajedničkim nazivom Svi sveti (Sisveti/Sisvete, lat. Sollemnitas Omnium Sanctorum) Ovaj praznik se proslavlja u hrišćanskom svetu 1. i 2. novembra. Uglavnom se tada posećuje groblje, i donosi se cveće pokojnicima. Ovaj praznik ima svoje korene još u II veku naše ere, kada su hrišćani počeli odavati poštu mučenicima za njihovu veru. Zvanično se ovaj praznik počeo proslavljati 13. Maja 609. godine za vreme pape Bonifacija IV, međutim kasnije je došlo do promene datuma i to za vreme pape Grgura III (731-741 naše ere) koji je posvetio jednu kapelu u Rimu svim svecima, naredivši da im se odaje počast 1. novembra.

Na istoku, u pravoslavnim crkvama, ovaj praznik se slavi prve nedelje posle Duhova. Episkop Ruske Zagranične Crkve Kiril navodi: „U vreme rane keltske Crkve, koja je bila snažno pravoslavna, Sveti Oci su pokušali da ovu novogodišnju pagansku svetkovinu, koja je slavila gospodara smrti, upute u suprotnom pravcu, uvođenjem praznika Svih Svetih na isti dan (na Istoku, praznih Svih Svetih se slavi prve nedelje posle Duhova). Kao što je običaj Crkve nalagao, pravoslavni vernici su odlazili na večernje, a ujutru na Sveto Pričešće. . . Ljudi koji su ostali pagani i stoga anti-hrišćani i čiji je paganizam postao duboko isprepleten sa okultizmom, satanizmom i magijom, reagovali su na pokušaj Crkve da istisne njihovu svetkovinu dodatnim nastojanjima da svetkuju Samaina (satanu).  Sličan svetkovini Helouvin u drevnoj Rusiji je bio Navi Denj (stara slovenska reč za mrtvi je bila “nav”), koji se još zvao i Radinjica i praznovao se u proleće. Da bi potisnula ovu svetkovinu, Istočna Crkva je ovaj praznik povezala sa Vaskrsom i odredila da se praznik slavi u utorak Tomine nedelje (druga nedelja posle Vaskrsa). Crkva je takođe promenila ime praznika u Radinjica, od ruske reči “radost”, zbog radosti Vaskrsenja Gospodnjeg i vaskrsenja iz mrtvih celog čovečanstva Blagodaću Gospoda Isusa Hrista. Postepeno je Radinjica svoj značaj predala Vaskrsu i postala manje popularna svetkovina, ali su mnogi mračni i paganski običaji i navike nekih starih svetkovina ruskog paganizma ostali (Semik, Kupalo, Rusalia i neki vidovi Maslenice) sve do početka našeg veka.“

U Pravoslavnom narodu postoji još jedan praznik nazvan Poklade koji pada noć pred početak Božićnog posta, 27. novembra. Tada .maskirane povorke idu ulicama, a ljudi ih daruju mesom, slatkišima i jajima. Povorka pravi galamu i pali veliku vatru kako bi se oterali zli duhovi. Svakako, iako podseća na običaje tokom Halloween-a, on se svrstava u narodni običaj i tradiciju.

U Bibliji se o Halloweenu ne govori. Kod Jevreja nisu postojali čak ni slični običaji. Stoga, u teološkom svetu po ovom pitanju postoje različiti stavovi koji sežu na dve suprotne strane – konzervativnu i izuzetno liberalnu.

Teolozi, sveštenici i vernici koji smatraju da je ovaj praznik za osudu, baziraju svoje mišljenje na činjenici da se radi o paganskim običajima. Pozivaju se na reči Apostola Pavla koji je napisao: “…nego žrtvuju neznabošci, da đavolima žrtvuju, a ne Bogu; a ja neću da ste vi zajedničari sa đavolima. Ne možete piti čaše Gospodnje i čaše  đavolske…” (1. Korinćanima 10, 20-22). Takođe, ne treba zaboraviti ni tekst zapisan u 2. Korinćanima 6, 14-16: “Ne vucite sa nevernicima jaram koji je za vas tuđ; jer čega zajedničkog ima pravednost sa bezakonjem? ili kakvu zajednicu ima svetlost sa tamom? U čemu se Hristos slaže sa Veliarom? ili kakav udeo ima verni sa nevernikom? Kako se hram Božiji slaže sa idolima? Mi smo, naime, hram Boga živoga, kao što Bog reče: »Stanovaću i živeću među njima, i biću im Bog, a oni će biti moj narod.”
Prema tome, zastupnici ovog mišljenja smatraju da Biblija zabranjuje da se paganskim običajima stavlja  maska hrišćanstva. Oni pozivaju na bojkot proslave ovog praznika  jer  to je ‘paganska proslava terora, straha i smrti, jedna od okultističkih radnji, klanjanje đavolu i demonima…’

Hrišćani koji nemaju ništa protiv ovog praznika zasnivaju svoje mišljenje na ideji da mrtvi ne mogu nikako naškoditi živima. Oni se pozivaju na stih zabeležen u Propovedniku 9,5: “Jer živi znaju da će umreti, a mrtvi ne znaju ništa niti im ima plate.” Ovi hrišćani zastupaju mišljenje prema kome: “Sve što ti dođe na ruku da činiš, čini po mogućnosti svojoj, jer nema rada ni mišljenja ni znanja ni mudrosti u grobu u koji ideš.” (Propovednik 9,10).  U životima ovih hrišćana Halloween je samo vreme maskenbala, druženja i zabave.  „Ne vidim zašto bi slavljenje Halloweena bilo opasno“ − kaže teolog Adalbert Rebić. Za njega je to deo američke kulture i civilizacije, koja je ekspanzivna i prodire u druge kulture. Deca time dobijaju neke nove priče, nove igre na koje nisu naučena, ali smatra da to nije toliko opasno i da kod nas ova proslava nije  preterano srasla. Ne treba zaboraviti i da je ovaj praznik postao više sinkretistički nego li paganski. U njemu su inkorporirane komponente paganske, Keltske, Irske, savremene američke kulture.

Napomenuo bih da moramo shvatiti i kulturološki kontekst savremenog proslavljanja ovog praznika  kod Amerikanaca. Američki kontekst u kome odrastaju mlade generacije preplavljen je urbanom kulturom, modernom muzikom, zabavom, modom, partijima, horror filmovima. Smatra se da je medijsku slavu ovom prazniku doneo čuveni horor Johna Carpentera “Noć veštica“ iz 1978. godine, nakon čega je slavljenje Halloweena postalo deo zapadne pop-kulture i komercijalni ritual, na isti način kako se proslavlja Valentinov dan  ili St. Patrick’s Day.

Živimo u vremenu u kome se traže prilagodljivi i fleksibilni ljudi. Čini mi se da ponekad naviknemo na stalne obrasce ponašanja i vrednovanja, toliko da nismo spremni da razumemo ili prvilno evaluiramo nove izazove ili pojave. Događa se da iz fundamenta, bez analize osudimo i anuliramo drugačija verovanja i običaje.  Meša Selimović u romanu Derviš i Smrt kaže: „Jer se na sebe toliko naviknemo da izgleda čudno sve što je drugačije od našeg, pa bi se moglo reći da je čudno ono što nije naše.“ Često smo previše adaptirani u moru svojih stečenih navika, duboko utabanih dogmi, stereotipa, repeticije i rutine. Na našem institucionalizovanom nebu ideja i verovanja, pozivam čitaoca da otvori svoj duh idejama, pitanjima i da promišlja.