USKRS

Najsvetiji i najvažniji od svih hrišćanskih praznika.
Dan pobede, dan radosti, dan našeg spasenja, dan života. Uskrs.

Blagodat vam i mir od Boga Oca našega, i od našeg Vaskrslog Gospoda, Isusa Hrista.

Uskrs. Dan vaskrsenja. Dan kada je naš Gospod Isus pobedio samu smrt, kako bi mi mogli da imamo večnost sa Bogom. Najsvetiji i najvažniji od svih hrišćanskih praznika. Dan pobede, dan radosti, dan našeg spasenja, dan života. Uskrs.

Ali, pre sve radosti tog nedeljnog dana, pre dve hiljade godina, pre praznog groba, pre nego što slavimo, moramo se setiti žrtve, patnje i smrti petka, a zatim zaglušujuće i zastrašujuće tišine i tame subote, pre tog prvog Uskrsa.  Zato što je tog petka trebalo platiti cenu za naše grehe, a samo je Isus mogao da je plati, jer je samo On je bio svet, samo On bezgrešan, i bez mrlje.

Tog petka, Isus je uhapšen, njegovi učenici se kriju, Marija plače. Tog petka, Pilat se bori sam sa sobom, savet sveštenika kuje zaveru, masa je nasilna, vrišti, pljuje. Tog petka, Rimljani tuku Isusa, bičuju ga, ismevaju ga, obukli ga u ljubičasto, krunisali ga trnjem. Tog petka, Isus hoda do Golgote, krv mu kaplje po putu, telo mu posustaje, krst mu lomi leđa. Tog petka, vojnici zakucaju ruke naseg Spasitelja na krst, pa mu zakucaju noge na krst, a onda ga podignu tako razapnutog.  Petak je bio, i Isus je visio na krstu, prepušten sam sebi i umirao… zemlja zadrhti, nebo zatamni, “Svršeno je”, rekao je, i naš Gospod preda svoj duh.

Petak je bio. Nada izgubljena. Smrt pobedila, greh pobedio. Petak je bio. Isus sahranjen. Vojnici čuvaju stražu. Stena zatvori grob. On je mrtav.

A onda, Sabat. Mučno tihi, mračni, beznadežni, naizgled beskrajni Sabat. Ne više simbol božanskog odmora i zadovoljstva, nego relikvija tišine Reči koja postade telo, koji tada zauze svoje mesto među mrtvima. “Svršeno je”, reče on. “Svršeno je”.

Veoma je malo onih koji su tog dana mislili da su te reči značile išta više nego reči čoveka koji umire u porazu. Za Njegove prijatelje i učenike one su značile da su svi njihovi snovi i nade slomljene, da je kraj njihovim planovima za trijumfalni Izrael i za obećanog Mesiju – nazad na početak. Za fariseje one su značile da je pretnja završena, da im ta problematična osoba, Isus, više neće smetati, i da će se život vratiti ponovo u normalu. Za Rimljane, one su značile olakšanje od jednog omanjeg problema. Dan kao dan.

Možda su samo sanhedrin sveštenici postali malo zabrinuti, a možda je i silama mraka postalo malo nelagodno kada se zavesa u hramu pocepala na dva dela kad On izdahnu – zavesa koja simbolizuje ponor razdvojenosti između čoveka i Boga zbog greha, koja visi na ulazu u Svetinju nad Svetinjama u Hramu. Tražili su Pilatu da postavi dodatne čuvare oko groba Isusa, za svaki slučaj. Ali nista to nije moglo pomoći. Jer nedelja je sledila, Uskrs.

“Rano prvog dana u nedelji”, sva jevanđelja kažu, na taj prvi Uskrs, Bog donosi presudu – ovaj koji je bio raspet će živeti životom Boga samoga. “Svršeno je” ne znači, na kraju krajeva, kraj, nego novi početak. Sve stvoreno, u svom ropstvu smrti, i celo čovečanstvo, u svom ropstvu grehu, pokupi se u tom jednom ljudskom telu. “Svršeno je”. Ništa nije iza ostalo.  Sve stvari u njemu eksplodiraše svetlošću i životom samog Boga. Rano prvog dana u nedelji, u nedelju, ovaj dan, dan vaskrsenja – rano prvog dana u nedelji, kada je kamen pomeren, a sa njim i Božija ljubavna pesma zazvučala ponovo … stvaranje počinje isponova, čovečanstvo počinje isponova, život počinje isponova.

“Svršeno je” ne znači da je Njegov život bio završen, da će sve biti po starom. Umesto toga, sve je bilo drugačije. Ono za šta je On došao je bilo ispunjeno. Isus Hrist je došao u svet da spase svoj narod i da ga sačuva od greha i ropstva, da im da slobodu od od sile zla. On je to uspeo i postigao Njegovom smrću i vaskrsenjem.

Po rečima Petra u njegovoj poslanici: “Vi niste otkupljeni stvarima kao što su srebro ili zlato vašeg uzaludnog način života, nego dragocenom krvlju jagnjeta, bez mrlje, besprekorno čistom krvlju Hristovom “. Otkupljeni smo bili za cenu – skupu cenu. Kada je Isus rekao: “Svršeno je”, On je rekao da je dug plaćen u celosti, dug koji smo mi dugovali i nikada nismo mogli vratiti.

Spasenje, dakle, dolazi kroz Isusovu smrt i vaskrsenje, i ne postoji ništa što možemo tome dodati ili oduzeti, ništa što možemo uraditi da napravimo Njegovu žrtvu boljom. Spasenje nije uslovljeno našim dobrim delima, našim krštenjem, našim crkvenim članstvom. Sve što možemo da uradimo je da ga primimo, da verujemo, da ga slavimo, i da živimo naše živote u odnosu na taj dar, zato što nas moć i snaga ovoga sveta ne može odvesti tamo. Bez obzira koliko marljivo radili na tome.

Pokušavajući sve više, strateški planirati, imati kontrolu, gurati agendu, namenski delovati, preteći konkurenciju, pobediti neprijatelja – to su načini na koje možemo da stignemo od A do B, od danas do sutra, od neuspeha do uspeha, od poraza do pobede, u našim različitim svetovima porodice, rada, zajednice i nacije, vođeni strahom da nikada nema dovoljno života za sve, da je život retka roba, i da smrt konačno pobedi.  I tako mi nastavljamo da želimo i stičemo, skupljamo i branimo sredstva života za sebe: vodu i zemljište, useve i stoku, gas i naftu, zlato i rude, lekove i bolnice, oružje i ratne brodove – moje, sve moje, jer nikad nema dovoljno života za sve, a ja moram da opstanem čak i ako niko drugi ne opstane. Svako je potencijalno neprijatelj. I Bog želi svoj deo? Neka to zaboravi.

Ali nova tvorevina Božija i vaskrsenje života Božijeg nikada ne može da se stekne nekom pobedom nad konkurencijom. Ne postoji put odavde do novog stvaranja. Ne postoji put odavde do carstva vaskrsenja. Carstvo Božije može samo doći. Nova tvorevina se može samo dati. A to carstvo i dolazi od Boga. I ta nova tvorevina je data od Boga. I sve je to od Boga, preko raspeća i vaskrsenja Isusa Hrista.

Mi ne možemo da radimo na tome da to dobijemo. Sve što možemo da uradimo je da to primimo kroz veru, da to slavimo, i da živimo naše živote u zahvalnosti za taj dar. Sve što možemo uraditi je odgovoriti na Božiji poziv i dozvoliti mu da nas On iznese. Jer se ne možemo jednostavno išetati iz ovoga života, i bezbrižno nestati u nekom filmskom zalasku sunca. Potreban nam je naš Stvoritelj, potreban nam je Bog da nas iznese, jer nam treba spas, večni spas.

Uskrs je proslava tog spasenja. U Hristu, Bog je uradio za nas ono što nismo mogli da učinimo za sebe. Krst je bio vrhovni čin ljubavi gde je Bog Sin u ljudskom telu Sebe ponudio Bogu Ocu – za moje grehe i tvoje, za one grehe koji bi me povukli u jamu pakla, da nije bilo žrtve Isusa. Krst kaže da sam voljen od Isusa, da si voljen od Isusa… Da smo vredni takve cene. Vaskrsenje je snaga ljubavi Svemogućeg Boga izlivena na njegovu grešnu tvorevinu. Njegovo vaskrsenje je garancija i dokaz da je On Jagnje Božije koje uze na sebe grehe sveta, da je On Mesija, Gospod naš i Spasitelj, za koga je vredno živeti.

Jovan 11:25-27 kaže: ‘Reče joj Isus: “Ja sam vaskrsenje i život. Onaj koji veruje u mene, iako umre, živeće, i svako ko živi i veruje u mene neće umreti. Da li veruješ ovo?” Ona mu reče:    “Da, Gospode, ja verujem da si Mesija, Sin Božji, onaj koji dolazi na svet. ”  Dve hiljade godina kasnije, danas, ovog Uskrsa 2012. godine, upravo sada, Isus pravi iste tvrdnje i pita nas isto pitanje: “Da li verujete? Hoćete li hodati sa mnom, i mene pratiti?”

Ili ćete dozvoliti da vas svet natera da okrenete leđa vaskrsenju, čak i na ovaj dan vaskrsenja? Hoćete li dozvoliti da naš pojam stvarnosti stvoren našim društvenim normama oblikuje vaš Uskrs, ili ćete dozvoliti Uskrsu da oblikuje vašu stvarnost? Hoćete li dozvoliti da vam skripte napisane od strane akademskih mudraca iz perioda prosvetiteljstva kažu šta Bog može i ne može da uradi, ili ćete pustiti da Bog bude Bog, čak i ako skripte moraju biti nanovo napisane? Ko je odgovoran za vaš zivot? Kome ćete služiti? Koga ćete voleti i pratiti?

Pre ili kasnije, morate da odlučite da li ili ne da dozvolite raspetom i vaskrslom Isusu Hristu da bude vaš lični Spasitelj i Gospod. Mnogi od nas su već doneli tu odluku, da ga prate u naručje Božije. Danas slavimo, ono što je tu odluku omogućilo, najvažniji događaj u celoj ljudskoj istoriji: život, smrt i vaskrsenje Tvorca Održavaoca Boga koji je došao na zemlju u liku Isusa Hrista da umre za vaše i za moje grehe, i kako se diže iz mrtvih u pobedi nad grehom i smrću, nudi vama i meni večni život, život sa Bogom, za ovoga života i za života koji će doći.

Jovan 3:16 kaže: “Bog je tako zavoleo svet da je dao svog jedinorodnog Sina, tako da ko god veruje u njega ne propadne nego da ima život večni.” I sam Isus je rekao: “‘Ja sam došao da imaju život i da ga imaju u izobilju” (Jovan 10:10). Kakav blagoslov je to. On nas toliko voli da je nam je dao Uskrs na dar.

I ako ste još uvek nesigurni, i ako mislite da je sve to samo misterija, u pravu ste – sve to jeste misterija, ali ne “samo” misterija. Uskrs je misterija Božija. Jedan hrišćanski teolog je rekao da je vaskrsenje “parafraza za Boga”, a Bog je krajnja i nesvodljiva misterija, i ta misterija Boga je skrivena misterija sveta, misterija same istorije.

Velicanstvo Božića i Uskrsa je da je Bog zakoračio u ljudsku istoriju, stavio Njegove ruke oko mene i tebe, i pomirio nas sa sobom kroz Isusa Hrista, tako da možemo da ga znamo lično, da hodamo sa Njim, da živimo sa Njim i za Njega, da ga volimo kao našeg Oca Nebeskog, što On zaista jeste, jer, kao što Pavle kaže u 2. Korinćanima 5:18: “Sve je to od Boga.”.

Uskrs. Mi ne živimo ka tom danu, kao što smo nekada živeli ka suboti, ka Sabatu. Mi živimo od tog dana. Odnosno, mi živimo u tom danu. “Evo”, kaže Pavle u sledećem poglavlju 2. Korinćanima, “sada je vreme najbolje! Evo, sad je dan spasenja”. Rano prvog dana u nedelji, dan vaskrsenja, dan novog stvaranja, dan Gospodnji – to je danas! Sada je vreme. Sada je vreme da se živi!