AVELJ

Stradalnik čija poruka odjekuje milenijumima.

Romul i Rem, braća koja su postavile temelje Rima.

Set i Oziris, legendarno-mitološka braća zaslužna za razvoj Egipta u tolikoj meri da je u svesti naroda postepeno postajao deo božanskog panteona.

Mot i Val, mitološka braća hananskog panteona.

Kain i Avelj…

Zajednički motiv pripovestima, legendama i mitovima o navedenim ličnostima je motiv bratoubistva – bratoubistva koje je temelj civilizacija. Zar bratoubica Romul nije rodozačetnik Rimske imperije, nije li Set nosioc znanja i umeća, veština koje su ugrađene u temlje egipatske civilizacije, i zar se isto ne može reći za Mota, pa i Kaina koji je prvi čovek koji je prema biblijskom tekstu izgradio grad, i time postavio temelje pretpotopne civilizacije. Poznato je da pobednici (u ovom slučaju bratoubice) pišu istoriju, a drevni mitovi nam svedoče i da je stvaraju. U slučaju biblijske pripovesti čini se da je drugačije. Uprkos početnom i naizglednom uspehu Kaina pokazuje se da je Aveljev uticaj dalekosežniji budući da on i posle smrti govori i svojim govorom i primerom nadahnjuje generacije i hiljade onih koji su menjali istoriju. Spomenimo Gandija, Martina Lutera Kinga… Zašto, i da li se, Pismo udaljuje od uobičajenih shvatanja drevnog sveta, i još značajnije, šta je ono što Avelj govori svim generacijama čovečanstva od nastanka sveta, pa i nama danas?

Krenimo od početka, od prvih stranica Svetog Pisma. Na njima nalazimo na kratku,ali veoma sadržajnu, psihološki duboku i višeslojnu pripovest, koja u mnogobrojnim nijansama plastično opisuju scenu sa početaka ljudske istorije, sukoba nomadskodsko-stočarskog i ratarsko-sedelačkog načina života. Pripovest karakteriše dramatičnost koja se postiže insistiranjem na bratsvu aktera budući da se u kratkom odeljku sedam puta koristi izraz brat. Braća su suprostavljena i Avelj je gotovo senka starijeg, i od roditelja favorizovanijeg, brata koji je nosilac prirodnog prava prvenaštva, prava koje obavezuje ljude, ali ne i Boga.

Atmosfera pripovesti je bogoslužbena. Braća prinose žrtvene darove u skladu sa načinom svog života: Avelj prinosi prvine stada, a Kain plodove zemlje (Post 4:2.4). Ne znamo zbog čega je Aveljev dar prihvaćen, niti kako je to prihvatanje manifestovano, kao što ne znamo ni zašto je Kainov prinos odbijen. I dok su tumači Pisma, još od vremena jelinističkog judaizma, preko ranohrišćanske patristike do savremenog bogoslovlja, pokušavali da razreše ovu nedoumicu, biblijski pisac pokazuje drugačija interesovanja[1]  usmeravajući se neposredno na čin prvog bratoubistva koji je počinio Kain uprkos božanskoj opomeni (Post 4:6-8). On brata udaljuje sa mesta žrtvoprinošenja pre nego što mu oduzme život, čime pokazuje nameru da svoj čin sakrije od Boga. Međutim, namera mu ne uspeva jer Aveljeva krv viče sa zemlje ka nebu (Post 4:10) i postaje prvi od mnogih vapaja stradalnika koji svoj vrhunac imaju u apokaliptičkom vapaju duša pobijenih pravednika „pod oltarom“ (Otk 6:9.10).

Avelj je, dakle, za biblijskog pisca prvomučenik ljudske istorije. Pisci Novog zaveta ga prepoznaju ne samo kao stradalnika, već i kao sveštenoslužitelja koji verom„prinese bolju žrtvu nego Kain…“ (Jevr 11:4a). U Poslanici Jevrejima se ne govori o Aveljevom stradanju, nego o njegovoj sveštenoj aktivnosti i Božijem odgovoru, jer je i Bog „zasvedočio za darove njegove“ (Jevr 11:4.b). Ovo sveštenosluženje je uključivalo potpuno, svesno i samožrtveno predavanje živom i svetom Bogu. Avelj je tip bogoslužitelja koji „sam sebe i sav život svoj“ predaje Bogu poput Hrista, čiju je žrtvenu smrt izobražavao, jer prema rečima bl.

[1]
[1]  Biblija ne kaže zašto je Aveljeva žrtva bila uzvišenija od Kainove. Razlog je možda u tome što žrtva nije bila neposredno povezana sa zemljom koja je prokleta zbog greha čoveka(Post 3:18-19). Možda je, sa druge strane, kvalitet žrtve odražavao Kainovu neiskrenost sa jedne strane, i pravdu i ljubav Avelja sa druge – kao što svedoči sv. Jefrem Sirin rečima „Aveljeva vera i Kainovo nepoverenje su bili utisnuti na njihovim prinosima.“ Prema shvatanju Sv.Jefrema Sirina, Kainovanemarnost, zloba, nedostatak bogobojažljivosti i ljubaviprema Bogubili su razlozi zbog kojih Bog nije prihvatio njegovu žrtvu. Navedeni otac jasno sledi pisca Poslanice u tumačenju Post 4. On ističe da kvalitet žrtve nije bio povezan sa izborom žrtvenog materijala, već sa nastrojenjem njihovog duha. Ovu ideju je sledila većina otaca i učitelja Crkve, pre svega Origen i sv. Jovan Zlatousti. Tumači koji biblijskom tekstu pristupaju iz perspe ktivealtenativnih tzv. literrarno-konstruktivističkog čitanja Pisma, razlog božanskog prihvatanja Avelja i njegove žrtve, a neprihvatanja Kaina i njegove žrtve ne leži ni u kvalitetu njihovih žrtvenih darova, ni u njihovom stavu pred Bogom koji je kroz žrtve iskazan, već u slobodi božanskog izbora. Zagovornici ovog stava ukazuju na paralelu između Kaina i Avelja sa jedne strane i Isava i Jakova, sa druge strane. To znači da biblijski pisac oslikava životno iskustvo u svetu čija je harmonija narušena grehom, sveta u kojem se ljudi rađaju sa različim sposobnostima, mogućnostima  i u različitim životnim uslovima (biološki snažni i biološki slabi, siromašni i bogati, oni koji žive u periodima prosperiteta i oni koji žive u ratnim uslovima. Oni ugroženiji, prirodno i sa pravom, postavljaju pitanje: zašto? Oni prirodnoi sa pravommogu da se susretnu sa izazovom pred kojim se može desiti da im se, kao i Kainu, lice promeni (Post 4:6 up. Post 27:38-41) dok gledaju nezaslužen uspeh drugih sa pozicije ničim zasluženog sopstvenog neuspeha. Takvima je kao i Kainu upućena opomena: ako činiš dobro, nećeš li mi biti mio (ili nećeš li biti prihvaćen), a ako ne, zlo ti je pred vratima (Post 4:7). Ove reči ih podsećaju da korak kojim težimo da iskoračimo iz sopstvenih životnih ograničenja mora biti učinjen u dobru i bratoljublju, i da ogorčenje nekom višom nepravdom ne može da bude, nije i ne sme da bude izgovor za nasilje, agresiju i bratoubistvo.Odustajanje od agresije, nasilja i bratoubistva predstavlja put kojim čovek prihvatajući drugog, prihvata i sebe i sam biva prihvaćen, kako to lepo prikazuje primer Isava koji čini upravo ono što je Kain propustio da učini. Nisu spoljne okolnosti navele Kaina na bratoubistvo, već njegova nespremnost da dobrim nadiđe spoljne okolnosti života i iskorači iz svojih prirodnih datosti.Isav je bio u poziciji Kaina, dok je sa naoružanom vojnom pratnjom čekao povratak Jakova, brata koji je bio izabran iz utrobe majke da iako mlađi bude naslednik saveznih obećanja i brata koji se čak potrudio da prevarom doprinese ostvarivanju sopstvene izabranosti. Isav je, međutim, uspeo da prevaziđe kainističku pozicijui da svog brata dočeka zagrljaljem praštanja i prihvatanja, i tada i sam biva prihvaćen od svoga brata koji u njemu prepoznaje lice angela Božijeg (Post 33:10).

Avgustina „Kain je bio tipos judejskog naroda koji je pogubio Hrista Pastira ljudskog stada, a koji je bio predizobražen Aveljem kao pastirom ovaca.“ Ovo nije antijudejski iskaz (iako mu je nažalost tokom duge istorije crkve često davano takvo značenje), već izrazita humanistička poruka prema kojoj je svako ubistvo bratoubistvo, i više od toga: izraz shvatanja da je – u svetlu Hristove smrti – svako ubistvo u konačnom smislu bogoubistvo, jer je ubistvo čoveka stvorenog po slici Božijoj. To bogoubistvo vrhunac ima u ubistvu utelovljenog Boga koji je došao da očisti i obnovi taj grehom uniženi božanski lik u čoveku. Sagledavajući tajnu Gospodnju koja se, kako svedoči sv. Meliton Sardski, otkriva u gledanju Avelja slično (Gospodu) ubijanoga shvatamo da se kroz primer Avelja – kako ga razume pisac Poslanice Jevrejima – žrtvoprinošenje zapravo shvata kao samožrtvovanje. Njegov primer pokazuje da je svaka iskrena žrtva u krajnjem čin kojim sami sebe i sav život svoj Hristu Bogu predajemo, kako se izgovara u nekim od drevnih hrišćanskih liturgija. Žrtva vere je žrtva u kojoj uvek žrtvujemo sebe (zarad drugog), baš kako je to i Avelj učinio i u kojoj nikad ne žrtvujemo drugog radi sebe, kako je to učinio Kain.  Arhetip, prototip i najsnažniji izraz istinskog (samo)žrtvovanja je krsno stradanje.

Ne suočava li nas, međutim, Aveljev primer sa drevnim problemom koji je i danas veoma aktuelan, jednim od onih svevremenih pitanja o razlogu zbog kojeg bi čovek trebalo da bude pravedan, samopožrtvovan, iskren, bogoljubiv…., naročito u svetu u kome se čini da je ostvarenje uspeha povezano sa nepravdom, sebičnošću, licermerjem, nasiljem. Njegov primer nas navodi da se zapitamo da li je uopšte smisleno biti Avelj u svetu koji se rukovodi kainističkim principima[2]? Da li, zapravo, biblijska pripovest o Kainu i Avelju potvrđuje shvatanje koje se nazire i u drugim antičkim mitovima i arhajsko sećanje arhajskog sećanja čoveka kojim se prosperitet i civilizacijski napredak, progres i sreća budućih generacija obično temelji na surovosti i bratoubistvu?

Primetimo da se u Poslanicu modifikuje starozavetno predanje o Avelju. Pisac reinterpretira Post 4:10 gde se govori o krvi kojom Avelj viče sa zemlje i umesto toga govori o veri kojom Avelj i posle smrti govori. Krv je zamenjena verom, a izraz viče, koji označava vapaj čoveka prema Bogu, zamenjem je izrazom govori, koji se koristi za međuljudski dijalog. Patristički pisci su u liturgijskom sećanju na Avelja videli potvrdu da on nije zaboravljen, kao i svedočanstvo vernima da vera ne dopušta da neko bude prepušten tami smrti i zaborava. Ne možemo, međutim, da se ne zapitamo šta nam Avelj govori o veri koja čoveka izvodi iz mraka smrti i zaborava? Šta je to što on svojom verom „i danas (i nama) govori“ (Jevr. 11:4)? U čemu se ogleda bezvremena aktuelnost Aveljevog žrtvovanja kao izraza njegove vere?

Avelj govori o tome šta je prava, istinska i predana vera. On sam pruža primer takve vere, vere koja se pokazuje kao žrtvovanje i samožrtvovanje. To je naročito snažno potvrđeno ranom istorijom hrišćanstva, istorijom u kojoj je izgovoriti „Verujem…“ značilo biti odbačen od najbližih, stavljen van zakona, lišen imovine, a neretko i samog života.Konačno, Avelj nam govori da samopožrtvovana vera nadilazi smrt i otvara vrata večnosti, a da se ta večnost projavljuje kroz samopožrtvovanu veru koja, potput Aveljeve, predstavlja iskorak iz lažne sigurnosti u prostor rizika i slobode.

Ni danas nije mnogo drugačije. Kao hrišćani, makar na području zapadnog sveta,  možda ne rizikujemo da nas neko zbog ispovedanja označi kao državnog neprijatelja, da nas progna ili ubije. Danas je, štaviše, popularno biti hrišćanin, staviti krstić oko vrata i brojanicu oko ruke… Popularnost, međutim, u sebi krije iskušenje za istinsku veru koja se pokazuje u žrtvenim delima, delima predanosti Bogu i bližnjima, predanosti za koju nema mesta u popularističkom shvatanju hrišćanstva. Ta predanost nas iznova stavlja pred izbor i poziva na samopožrtvovanost koja je neposredno suprostavljena principima potrošačkog društva, tržišta kapitala, surove ekonomije, neumornog sticanja i posedovanja, tj. kainističkog životnog obrasca, predstavlja rizik. Krajnja doslednost evanđeoskoj etici i ljubavi uvek i je bila i ostala rizik, rizik vere kojim duhovne vrednosti Carstva nebeskog pretpostavljamo materijalnoj i biološkoj egzistenciji. To nije manihejsko odricanje od sveta, već svestan napor da se ovaj svet preobrazi u onaj drugi, kroz preobraženje sopstvenog bića, kroz samopožrtvovanu veru posvedočenu primerom praoca Avelja koji predstavlja sliku Hristovog samožrtvovanja koje je temelj svekolikog preobražaja darovanog Njegovim vaskrsenjem. Tvrdnjom da Avelj i posle smrti govori (Jevr 11:4)ističe se istinitost reči proroka da će pravednik od vere živeti (Jevr 10:38 up. Av 2:4).

[2]
[2] Bogougodni pravednik Avelj nestaje sa istorijske scene ne ostavivši za sobom, makar naizgled, ikakav opipljiv trag. On nestaje, poput pare, izmaglice, daha, ispraznosti. Navedeni pojmovi su u originalnom jeziku etimološki povezani sa njegovim imenom. Nasuprot Avelju, Kain je onaj koji nastavlja da živi i koji dobija i poseduje. On dobija i poseduje znamenje božanske zaštite (Post 4:15), zemlju (Post 4:16), grad, ženu, potomstvo … (Post 4:17). Kain je, dakle, posedovao ono što većina ljudi danas prepoznaje kao ostvarenje svojih životnih težnji. Pisac Postanja prikazuje, sa jedne strane, strahotu Kainovog čina kao neposrednu progresiju prvorodnog greha Adama i Eve, ali i sa druge strane njegov prividni uspeh i napredak u takvom, ogrehovljenom svetu.