Kome verovati u svetu u kom je istina postala predmet ličnog izbora i afiniteta?
Kome verovati u svetu u kom je istina postala predmet ličnog izbora i afiniteta? Kome verovati u poplavi predizbornih obećanja, marketinških veština i praktičnih saveta kako ostvariti svoje interese? To je pitanje s kojim se susrećemo svakodnevno. Ponekad nam se čini važnim, ponekad ne. Ponekad je ono samo praktične prirode, no ponekad nas podstiče i na neke ozbiljnije dileme.
Zanimljivo, zagovornici post-modernizma uveravaju nas da je jedina apsolutna istina ta da apsolutne istine nema. Pa, ako je tako, i ako svako ima mogućnost da izabere u šta će da veruje, čemu se onda uopšte opterećivati. Ako je sve relativno, onda je valjda i samo preispitivanje relativnosti – relativno.
Ali, da li je baš tako? Intuitivno osećamo da u toj zbrci možda nešto i ne valja. Da li je relativizam strogo intelektualni pogled na svet ili je on tek moralni izbor koji ljudima nudi prividnu slobodu?
Da bismo bolje sagledali ovu dilemu, možda nam može pomoći da preispitamo razloge dolaska jednog od najpoznatijih verskih učitelja – samoga Isusa Hrista. Biblija nam otkriva više njih, od kojih su najočigledniji – da nam predstavi Boga (Jevrejima 1:1-3) , te da nam omogući večni život (Jovan 3:16). No, odgovor koji nam daje sam Isus, posebno je zanimljiv. U najdramatičnijem trenutku svog života, dok je stajao pred Pilatom koji će ga osuditi na smrt, Isus je rekao da je razlog njegovog dolaska svedočenje za istinu. (Jovan 18:37). Svedočenje? Pa nije li Isus bio taj kome se sudilo? Kako onda onda može da svedoči? U čiju korist?
Da, sve ukazuje da se u senci najvećeg procesa svih vremena, vodio još jedan paralelan proces koji se na neki način vodi i dan danas. Naročito danas. Jer – nije li u vreme sveprihvaćenog relativizma upravo istina ta kojoj se sudi? Tako gledano Isusove reči imaju itekako smisla. Naime, on sam se nudi kao jamac njene važnosti i vitalnosti. Jer kad istine ne bi bilo, besmislena i bezvredna bi bila i Isusova misija i njegova žrtva. Štaviše, ako nema konačne istine, onda nema ni Boga koji nas je stvorio i sve postaje besmisleno i fluidno. Zato je Isusu bilo toliko važno da nam ukaže na ovu činjenicu da je odabrao da to učini na izuzetno dramatičan način – kao kralj svemira stao je pred vladara sveta i svedočio u korist postojanja istine.
Iako je živeo gotovo 2000 godina pre pojave post-modernizma, Pilat je na neki način njegov aktuelni predstavnik. Isusu je postavio pitanje na koje nije želeo odgovor. Nije li to upravo način na koji i današnji svet reaguje? Ravi Zakarias, poznati hrišćanski apologeta indijskog porekla, zapaža da se Pilat okrenuo od najvećeg autoriteta na najveće pitanje i nakon toga učinio najveći kriminal svih vremena. I u ovome nije bilo baš ničeg relativnog.
No, Pilatova situacija nije samo istorijska. Ona je na neki način prototip drame koja se događa u svakom od nas. Ono je upozorenje da se ne možemo okrenuti od istine i očekivati da to neće imati nikakve posledice. Svaka odluka koju donosimo ima posledice. I upravo u tome je relativizam varljiv, nudi nam iluziju da imamo ovlašćene da sami odredimo šta će biti istina, a što ne. Nudi nam opciju da poput noja gurnemo glavu u pesak nadajući se da ćemo biti sigurni u nekoj svojoj maloj, zatvorenoj stvarnosti.
A koliko bismo bili izgubljeni kad ne bi postojala neka konačna istina, može se živo videti iz jedne situacije u kojoj se našao već spomenuti istaknuti zagovaratelj istine Ravi Zakarias. Njega su dvojica arhitekata pozvala na otvaranje novog zdanja koje je bilo pokušaj njihove implementacije ideja post-modernizma u arhitekturu. I dok su ga s entuzijazmom provodili kroz građevinu koja je vrvila besmislenim rešenjima poput stepenica koja nisu vodila nigde i sličnim detaljima, Ravi je zastao i samo ih kratko zapitao: “A temelj niste radili na taj način, zar ne?“
I stvarno, mi možemo sebi da dopustimo intelektualno poigravanje sve dok imamo neke temelje koji nas drže. Kad se oni jednom poljuljaju onda neminovno i sva igra prestaje. A koliko je Bogu stalo do istine kao temelja na kojem možemo da gradimo svoj život i odnos s njim vidimo na mnogim biblijskim mestima. Veliki prorok Isaija posebno se slikovito izrazio kad je zavapio da je “istina pala na ulici“ (Isaija 59:14) i “ i grad će potrti lažno utočište i voda će potopiti zaklon“ (Isaija 28:17). Štaviše, apostol Pavle u svom pismu mladom saradniku Timoteju najavljuje da će “doći vreme kad će ljudi odvratiti uši od istine i okrenuti se bajkama“ (2 Timoteju 4:3-4).
Da li je to vreme danas?
Comments powered by CComment