Da li se neko seća reklame koju je Sprajt, Koka – Kolin proizvod lansirao pre nekih desetak godina? “Imidž je ništa, žeđ je sve!” Tako je glasila Sprajtova reklama iz tog doba.
Međutim, ovde u naslovu imamo jednu imenicu koja dosta menja smisao ovog slogana. Bog. Kakve Bog ima veze sa žeđi i imidžom? A kakve to ima veze sa reklamom za Koka – Kolin proizvod? Da još malo zakomplikujemo stvari sa par rečenica. “Bog, to je uredu. Biblija, dobra knjiga mada nekad manje razumljiva. Isus, dobar moralni učitelj. Ali Crkva, tamo nikada ne bih otišao/otišla! To je skup licemera i sa time ne želim da imam ništa!” Pošto smo sada lepo zakomplikovali sve i napravili mali dramski zaplet, možemo dalje.
Crkva na “daskama koje život znače”
Da li vam se desilo da naiđete na ovakvo mišljenje ljudi? To, da ne žele da imaju išta sa “licemernom Crkvom i hrišćanima”? Ja jesam. Veoma je rasprostranjeno među osobama koje ne veruju u Boga, ali i onima koje veruju u Boga. Prelazim polako na stvar. Licemerje Crkve i hrišćana je nešto na šta se možda najviše žale kritičari Crkve i hrišćanstva danas. Ali ne samo da se žale kritičari već i svako drugi. Bio on hrišćanin ili ne. Crkva i hrišćani govore jedno, a često žive potpuno suprotno. Propoveda se jednakost i milost, a osuđuju se ljudi suprotnih uverenja. Crkvu potresaju finansijski skandali, a podstiče se davanje milostinje i skromnost. Osuđuju se osobe koje imaju drugačija seksualna uverenja, a u Crkvi nažalost nailazimo čak i na slučajeve pedofilije. Šta nam sve ovo govori? Crkva nije ništa bolja od sveta koga često osuđuje i od koga se ograđuje. Možda ću sada neke iznenaditi sa ovim što ću da izjavim. Crkva nije ništa ni bolja, a ni lošija od ostalog sveta. I Crkva i svet van crkve, da ga tako nazovemo, su podjednako mesta gde nailazimo na puno i dobrih i loših stvari. I hrišćani i oni koji to nisu, čine i dobro i loše. Razlog za ovo je, barem iz biblijske prespektive, čovekov pad i odvajanje od Boga, i stanje u kome se kao takav nalazi. Apostol Pavle kaže da je zbog toga “jadan čovek, koji čini ono što u suštini ne bi želeo”. I konačno, licemerje je sveopšta pojava. Ima ga svuda i u svakoj pori društva, a ne samo u Crkvi. Više ili manje. Retko ćemo naići na osobu koja tokom čitavog svog života nikada nije imala trenutke gde se nije pretvarala, odnosno, koja nije živela u skladu sa onim što izjavljuje da živi. Glumci smo ponekad svi mi. Licemer to i znači: hipokrita (hipokrisis – gluma, grčka reč). Od toga dolazi da je glumac, hipokrita, onaj koji obmanjuje i zavarava druge.
“Čovek gleda spoljašnjost, a Gospod gleda u srce”
Ako pažljivo čitamo Evanđelja, videćemo nekoliko paralelnih radnji koje se događaju. Primetićemo da tokom čitavog svog kratkog perioda službe od nekih tri i po godine, kako se slažu teolozi, Isus paralelno uči i leči narod, ali se i konstantno bori sa religioznim vođama tog doba, farisejima, sadukejima i tumačima Pisma. Ono što upada u oči je da Isus upravo religiozne vođe naziva licemerima i oštro osuđuje njihov nastup u javnosti. Za njih kaže da su “licemeri”, “zmijski porod”, “okrečeni grobovi” i slično. Sa druge strane, ne nalazimo da Isus osuđuje muškarce i žene tog doba, koji nisu živeli prema religioznim standardima, već ih poziva da ga slede i da se menjaju na bolje. Oni to i čine, poput carinika Mateja i prostitutke koju su hteli kamenovati fariseji, a Isus je nije osudio. Njegovi učenici su osobe sa kojima iste te religiozne vođe nisu htele da imaju ništa, i u odnosu na koje su se smatrali višom klasom: carinici (pandan današnjim zelenašima), prostitutke, kriminalci i siromašni ribari. Suštinski, Isus poziva svakog na promenu karaktera i ponašanja, ali i osuđuje one koji su poput fariseja i teologa tog doba smatrali sebe savršenima. Sažetak ove kritike i osude nalazimo u Lukinom evanđelju 11:39, kada Isus na večeri kod jednog fariseja kaže: “Čistite čašu i tanjir spolja, a iznutra ste puni pohlepe i zla!” Dakle, Isusova osuda se može usmeriti na ono što su religiozni ljudi tog doba činili, a to je religiozni performans, bez istinskog menjanja kraktera i unutrašnjosti bića. Naš narod bi rekao “spolja gladac a iznutra jadac”. Pritom, Isus ne kritikuje njihovu revnost u delima, već naprotiv kaže da “to treba činiti”. Ali to ne treba da bude performans, koji će se vidljivo i javno izvoditi da bi auditorijum bio fasciniran njihovom “svetošću”. Isusov prst je uperen na srce svake osobe, i na potrebu njenog korenitog menjanja unutrašnjeg bića. A za tu promenu je potreban Bog. Inače je sve gluma, performans koji nema nikakvu vrednost ni pred Bogom, ni za tu osobu, a koji svako pre ili kasnije primeti. Ono što Isus suštinski komunicira je poziv, da ljudi takvi kakvi jesu priđu Bogu i traže ga. Žedni njegove ljubavi i pravednosti, kako to Isus kaže u čuvenom Govoru na gori. Jer jedino Božija ljubav i prihvatanje, može da donese istinsku promenu osobe.
“Verujem ti, jer smo isti”
Povucimo sada paralelu sa današnjom Crkvom i hrišćanstvom. Govoriću u svoje ime, a ko se pronađe, tu je gde je. Kao teolog i pastor crkve, priznajem da Crkva često izvodi religiozni performans svesno ili ne. Glumimo “svece” pred drugima, a u nekim stvarima su oni koji se ne deklarišu kao hrišćani ili vernici, veći “sveci” od nas. Uviđam i fer je reći javno, da je velika greška Crkve i hrišćana ta da smo se pozicionirali kao zakonodavci i sudije drugima. To određuje naš imidž “svetaca”, a pri tom grešimo upravo u istim stvarima za koje osuđujemo druge. Verujem, da je i to jedan od velikih razloga za krizu hrišćanstva danas. Čak smo, čini mi se i teološki podbacili. Jer, teološki gledano, reći da si bolji od osoba koje ne veruju je netačno, jer ne radi se o tome da li je neko nešto bolje uradio pred Bogom. Činjenica je da često oni koji se ne deklarišu kao vernici, čine više dobrih dela nego vernici. Radi se o tome da li smo u srcu okrenuti ka Bogu ili ne. Da li smo prihvatili verom i milošću Njegovu pravednost u Hristu, i priznali da ništa nismo bolji od drugih. Jer naša pravednost može da dosegne samo do sledeće greške, i tu je kraj. Ako pravednost prosuđujemo po Isusu, za Njega je opravdan bio grešnik koji se udarao u grudi i rekao “Smiluj mi se grešnom Bože!”, a ne samopravedni farisej koje zahvalio Bogu što nije kao ovaj prvi. Dakle, pravedan pred Bogom je onaj koji priznaje sopstvenu nemoć da to bude i uzda se u Božije opravdanje. Stoga je “Istina koja oslobađa” ta da nisam bolji od drugog, bio on hrišćanin, budista ili ateista, grešnik sam kao i svi. Tek tada kada to priznam, spreman sam da primim Božiju nezasluženu ljubav i da me On opravda. I tek tada imam sposobnost da istinski živim hrišćanstvo i volim druge takvi kakvi jesu. Bez religioznog performansa, koji, uzgred budi rečeno, ljudi primete i zato ne žele ništa da imaju sa crkvom i hrišćanima. A da tragedija bude veća, uglavnom su te osobe srcem okrenuti ka Hristu i žele da žive takav život. I zato, prestanimo sa religioznim performansom i stvaranjem imidža neke duhovne elite, jer predstava je završena. Okrenimo se istinski Bogu, svesni sopstvene grešnosti, nesavršenosti i svačije potrebe za Njime, kao “žedna zemlja vode” kako reče car i psalmista David. Pa kada se “napojimo” Njegove ljubavi i dobrote, i ona nas istinski promeni na bolje, volimo ovaj Svet takav kakav jeste. Jer ovaj Svet reče Isus, neće nas prepoznati po savršenoj teologiji i besprekornom duhovnom životu, već po ljubavi.
Comments powered by CComment