DIZAJNIRANI SVEMIR?
Postoje li dokazi za dizajn?
Proteklih godina nauka nas je vodila na put koji je ne samo pun iznenađenja, već i misterija.
Kosmologija – u nezamislivo velikim razmerama – i fizika elementarnih čestica – u nezamislivo malim – postepeno su nam otkrivale spektakularnu lepotu strukture svemira u kome živimo. Već i sama njegova veličina istovremeno nas čini svesnima naše šićušnosti i ispunjava divljenjem. Na linearnoj lestvici veličina, mi smo neznatni – zrnca prašine u ogromnoj galaksiji, koja je i sama jedva nešto više od zrnca prašine u svemiru, iako treba reći da smo na logaritamskoj lestvici negde na sredini između neverovatno malih i neverovatno velikih dimenzija koje nam otkrivaju nuklearna fizika i astronomija. Šta smo tačno mi, ljudska bića? I šta je ovaj svemir? Da li je on zaista naš dom ili smo mi tek sićušna prolazna bića koju je svemir izbljuvao u vidu materije i energije, da bismo na nesvestan način iskoristili inherentne mogućnosti zakona prirode?
Niko od nas ne pristupa ovim pitanjima hladnokrvno – svemir izaziva isuviše divljenja da bismo ostali takvi – niti im pristupamo bez posebnog zanimanja. Ta pitanja moraju da nas dodirnu jer, na kraju krajeva, mi postojimo. Stoga naš um neprestano preispituje prirodu našeg odnosa prema svemiru.
Kao i uvek, na ova pitanja dobijamo vrlo različite odgovore. Neki naučnici misle da smo stranci u svemiru, “ekcem na licu svemira”, i da nas je izbljuvao veliki vrtlog slučajnosti i nužnosti koji upravlja fizičkim ponašanjem našeg svemira. Mi smo “proizvod beslovesnih i nesvrhovitih prirodnih procesa koji nas nisu planirali”, kaže biolog Džordž Gejlord Simpson (George Gaylord Simpson).[1]
Međutim, postoje i oni koji se ne osećaju kao stranci u svemiru. Fizičar Frimen Dajson je jedan od njih. On piše: “Dok posmatramo svemir i otkrivamo mnoge fizičke i astronomske događaje koji su sarađivali nama na korist, gotovo da se stiče utisak da je svemir na neki način znao da dolazimo.”[2] Ni Pol Dejvis (Paul Davies), takođe fizičar, nije uveren da smo tek neznatna zrnca oživljenog praha. On piše: “Ne mogu da verujem da je naše postojanje u ovom svemiru tek hir sudbine, istorijska slučajnost, usputni šum u velikoj kosmičkoj drami. Suviše smo tesno uključeni u nju […] Zaista nam je suđeno da budemo ovde.”[3] Dejvis jasno sugeriše da iza svemira postoji Um koji je predvideo ljude prilikom stvaranja svemira. Zašto Dajson i Dejvis misle tako? Daje li nam sâm svemir ikakve naznake koje bi bile povod za razmišljanje da smo mi ljudi posebni? Da. Evo prvog razloga.
Svemir je racionalno saznatljiv
Koliko god raspravljali o suštini naučne metode, nesporan je temelj na kome ta metoda počiva: racionalna saznatljivost svemira. To je toliko zapanjilo Alberta Ajnštajna da je dao poznati komentar: “Najneshvatljivija činjenica koja se odnosi na svemir jeste ta da ga je uopšte moguće shvatiti.”[4]
Sâm pojam saznatljivosti svemira podrazumeva postojanje racionalnosti sposobne da prepozna tu saznatljivost. I zaista, pouzdanje u to da naši ljudski intelektualni procesi imaju određeni stepen pouzdanosti i da su sposobni da nam daju neke informacije o svetu ključno je za bilo kakvo proučavanje, ne samo u nauci. Ovo uverenje u tolikoj meri zauzima centralno mesto u svakom razmišljanju da ne možemo čak ni da dovedemo u pitanje njegovu valjanost ako ga prvo ne prihvatimo, jer moramo da se oslonimo na svoj um da bismo ga uopšte doveli u pitanje. Ovo je temeljno uverenje na kome se gradi svako drugo intelektualno traganje. Tvrdim da teizam ovome daje dosledno i razumno opravdanje, dok se čini da naturalizam to ne može.
Racionalna saznatljivost je jedan od glavnih uzroka koji je naveo mislioce iz svih generacija da zaključe da je i sâm svemir proizvod inteligencije. Filozof Kit Vord zaključuje: “Većina onih koji su duboko razmišljali i pisali o poreklu i svojstvima svemira stekli su utisak da on ukazuje na nešto veće od sebe – na izvor koji nije fizičke prirode i koji raspolaže velikom inteligencijom i moći. Gotovo svi klasični filozofi, među kojima su sigurno Platon, Aristotel, Dekart (Descartes), Lajbnic (Leibniz), Spinoza, Kant, Hegel, Lok (Locke) i Berkli (Berkeley), videli su da se poreklo svemira nalazi u transcendentnoj stvarnosti. Različito su zamišljali tu stvarnost i pristupali joj na različite načine, ali da svemir ne objašnjava samog sebe i da je potrebno neko objašnjenje koje ga nadilazi, to su prihvatali kao prilično očigledno.”[5] Tako vidimo da metodološka potraga za najboljim objašnjenjem, od porekla i svojstava svemira do nematerijalne inteligencije u njegovoj osnovi, ima dug i impresivan rodoslov.
Priroda i uloga vere u nauci
Albert Ajnštajn je smatrao da je saznatljivost svemira nešto čemu se treba diviti: “Čudno vam je što saznatljivost sveta (do te mere da se smatramo ovlašćenim da govorimo o takvoj saznatljivosti) smatram čudom ili večnom tajnom. Dakle, a priori, trebalo bi da očekujemo haotičan svet koji ni na koji način ne može da se pojmi umom […] ali red koji stvara Njutnova teorija gravitacije, na primer, potpuno je drugačiji. Čak i kad čovek iznosi aksiome ove teorije, uspeh takvog poduhvata pretpostavlja visok stepen uređenosti objektivnog sveta, što ne može da se očekuje a priori. To je ‘čudo’ koje se stalno pojačava širenjem našeg znanja.”[6]
Naime, kao što pokazuje primer Njutnove teorije, ne zapanjuje samo činjenica da je svemir saznatljiv, već je izuzetna i matematička priroda te saznatljivosti. Skloni smo da korisnost matematike smatramo očiglednom jer smo se navikli na nju. Ali zašto? Pol Dejvis je među onima koji nisu zadovoljni olakim odgovorom ljudi koji tvrde da su fundamentalni zakoni prirode matematički jednostavno zato što matematičke zakone definišemo kao fundamentalne. Jedan od glavnih uzroka njegovog nezadovoljstva jeste činjenica da su matematičke činjenice za koje se utvrdilo da se s uspehom mogu primeniti “proizvod apstraktne vežbe teorijskih matematičara, mnogo pre nego što su bile primenjene u stvarnom svetu. Izvorna istraživanja uopšte nisu bila povezana s njihovom eventualnom primenom”.[7] Vrlo je upečatljivo to što se za najapstraktnije matematičke koncepte koji izgledaju kao puki izum ljudskog uma može ispostaviti da su od presudne važnosti za određene grane nauke, i da poseduju širok raspon praktičnih primena.[8]
Dejvis ovde ponavlja nešto što je rečeno u poznatom eseju Judžina Vignera (Eugene Wigner), dobitnika Nobelove nagrade za fiziku: “Velika korisnost matematike u prirodnim naukama nešto je što se graniči s misterijom, i ne postoji racionalno objašnjenje za to […] to je pitanje vere.”[9] Odnos između matematike i fizike vrlo je dubok, i teško je zamisliti da je reč o nekakvoj slučajnosti. Profesor matematike i član Kraljevskog društva ser Rodžer Penrouz (Roger Penrose, FRS), čije je poznavanje tog odnosa nesporno, kaže sledeće: “Teško mi je da verujem […] da su tako VELIČANSTVENE teorije mogle nastati samo nekim slučajnim prirodnim odabiranjem ideja, nakon čega su preživele samo dobre ideje. One dobre naprosto su predobre da bi bile preživeli ostaci ideja koje su nastale slučajno. Umesto toga, mora da postoji neki duboki fundamentalni razlog za sklad između matematike i fizike.”[10] Svakako, nauka sama ne može da objasni ovu pojavu. Zašto? Po rečima Džona Polkinghorna: “Nauka ne objašnjava matematičku saznatljivost fizičkog sveta, jer je fundamentalno verovanje nauke da je to tako.”[11]
Moramo primetiti da nam ovde dvojica vodećih naučnika, Vigner i Polkinghorn, eksplicitno usmeravaju pažnju na temeljnu ulogu vere u nauci. Da, vere. Za mnoge to može da bude iznenađujuće ili čak šokantno, posebno ako su bili izloženi vrlo raširenoj zabludi pomenutoj na početku ove knjige, koju brzinom mema šire Ričard Dokins i ostali – po kojima vera znači “slepa vera” i spada isključivo u domen religije, dok nauka uopšte ne uključuje veru. Dokins jednostavno nije u pravu – vera je neodvojiva od naučnih nastojanja. Druga Gedelova teorema ovo dodatno dokazuje: nemoguće je baviti se čak i matematikom bez vere u njenu doslednost.
Međutim, to nije sve. Setimo se Njutnovog zakona gravitacionog privlačenja koje je obrnuto srazmerno kvadratu rastojanja. S obzirom da smo toliko navikli na taj zakon kao objašnjenje kruženja planeta oko Sunca po elipsastim putanjama i da ga koristimo (zapravo, stručnjaci ga koriste) za predviđanje raznih astronomskih događaja, kao što su pomračenja – često ne shvatamo da se čak i ovde nalazi skrivena verska dimenzija. Ona se otkriva kroz naše uverenje da će se ono što se događa danas ponoviti i sutra. Ovo je dobro poznati problem indukcije u filozofiji, koji je na zapažen način ilustrovao Bertrand Rasel kroz svoju priču o “induktivnom ćuranu”. Junak priče je ćuran koji, dobijajući redovno hranu u dane pre Božića, zaključuje da će dobijati hranu svakodnevno. On, međutim, prolazi kroz ozbiljnu krizu na sâm Božić kada, bar na delić sekunde, upozna opasnosti indukcije! Pol Dejvis komentariše: “Sama činjenica da je, otkako ste živi, sunce izašlo svakog dana nije garancija da će ono izaći i sutra. Uverenje da će izaći – da zaista postoje pouzdane pravilnosti u prirodi – predstavlja čin vere, ali takve vere koja je neophodna za napredak nauke.”[12] Ovaj vid racionalne saznatljivosti svemira često se naziva načelom uniformnosti prirode. Ono predstavlja osnovno načelo naučnikove vere.
Nažalost, dva shvatanja – da je sva religijska vera slepa, kao i da nauka ne uključuje veru – toliko su duboko urezana u psihu novih ateista i toliko široko rasprostranjena u njihovim radovima da je potrebno naglašeno istaći da su pogrešna. Džon Hot (Haught) kaže: “Tokom provere istinitosti svakog iskaza ili hipoteze, postoji trenutak u kom je neizbežan korak vere. U temelje svekolike čovekove potrage za razumevanjem i istinom, uključujući i naučno istraživanje, uzidano je poverenje kao neizbežan element. Ako sumnjate u ovo što sam upravo rekao, to je samo zato što upravo u ovom trenutku verujete svom umu dovoljno da biste izrazili zabrinutost nad mojom tvrdnjom. Ne možete da izbegnete veru u svoje intelektualne kapacitete, čak ni kada sumnjate. Osim toga, svoja kritička pitanja postavljate samo zato što verujete da je vredno tražiti istinu. Ovakvo značenje vere (a ne značenje koje podrazumeva neobuzdanu maštu i čežnjiva razmišljanja) nalazi se u korenu svake istinske religije – ali i nauke.”[13] Hot ispravno zaključuje da ovo “jasno pokazuje da su pokušaji ‘novih ateista’ da očiste ljudsku svest od vere apsurdni i osuđeni na propast”.[14]
Naš odgovor na pitanje zašto je svemir moguće racionalno spoznati zapravo neće zavisiti od toga da li smo naučnici ili nismo, već od toga da li smo teisti ili naturalisti. Teisti će tvrditi da Vigner nije u pravu kada kaže da ne postoji racionalno objašnjenje za tu saznatljivost. Nasuprot tome, oni će reći da je saznatljivost svemira utemeljena na konačnoj racionalnosti samog Boga: stvaran svet i matematika potiču od uma Boga koji je stvorio i svemir i ljudski um. Zato ne iznenađuje kada matematičke teorije, koje je proizveo ljudski um stvoren po uzoru na Božji um, bez problema nalaze primenu u svemiru čiji je arhitekta bio taj isti kreativni Um.
Kit Vord snažno podržava ovakav stav: “Kontinuirana usklađenost fizičkih čestica s preciznim matematičkim odnosima predstavlja nešto što će mnogo verovatnije postojati ako postoji i kosmički matematičar koji uspostavlja korelacije na željeni način. Postojanje zakona fizike […] snažno implicira da postoji Bog koji formuliše takve zakone i usklađuje fizički svet s njima.”[15]
Teizam, dakle, podržava i osmišljava racionalnu saznatljivost svemira, dok je, kao što smo videli ranije, redukcionistička teza potkopava i rastače do besmisla. Umesto da nauka ukine Boga, čini se da možemo dobro da potkrepimo pretpostavku da postojanje Stvoritelja daje nauci temeljno intelektualno opravdanje. Čak je i Stiven Hoking (Stephen Hawking), koji sada na Kembridžu zauzima mesto koje je nekada pripadalo ser Isaku Njutnu, i koji nije baš posebno naklonjen teizmu, priznao u televizijskom intervjuu: “Teško je diskutovati o početku svemira bez pominjanja pojma Boga. Moj rad na nastanku svemira nalazi se na granici između nauke i religije, ali trudim se da ostanem na naučnoj strani te granice. Sasvim je moguće da Bog deluje na načine koji ne mogu da se opišu naučnim zakonima.”[16]
Iz ovog razloga moguće je videti čak i određenu usaglašenost između naučnog i religijskog načina promišljanja o svemiru. U svojoj debati o ateizmu i teizmu s Dž. Dž. K. Smartom (J. J. C. Smart), Dž. Dž. Haldejn (J. J. Haldane) ističe upravo ovaj zaključak, tvrdeći da su naučni i religijski pristup slični: “Tako je dakle nauka slična veri time što počiva na verovanju u određene pretpostavke, koje ukazuju na red i saznatljivost svemira, čime isto tako podsećaju na sadržaj teističkog poimanja svemira kao uređene tvorevine. Osim toga, čini se da teista šalje naučni impuls još dalje, insistirajući na pitanju kako je uočeni red moguć, i tragajući za temeljnim opisom i objašnjenjem postojanja i prirode svemira.”[17]
nastaviće se…
[1] The Meaning of Evolution, Yale, 1949, str. 344.
[2] “Energy in the Universe”, Scientific American, 224, 1971, str. 50.
[3] The Mind of God, London, Simon and Schuster, 1992, str. 232.
[4] “Das Unverständliche am Universum ist im Grunde, dass wir es verstehen.”
[5] God, Chance and Necessity, Oxford, One World Publications, 1996, str. 1.
[6] Letters to Solovine, New York, Philosophical Library, 1987, str. 131.
[7] The Mind of God, London, Simon and Schuster, 1992, str. 150.
[8] Na primer, apstraktne konstrukcije brojevnih sistema čiste matematike u kojima broj minus jedan ima kvadratni koren koriste se u proučavanju elektromagnetnih talasa (a time i u elektronici).
[9] E. P. Wigner, “The unreasonable effectiveness of mathematics”, Communications in Pure and Applied Mathematics, 13 (1960), str. 1-14.
[10] The Emperor’s New Mind, Vintage, 1991, str. 430.
[11] Reason and Reality, London, SPCK, 1991, str. 76.
[12] The Mind of God, id., str. 81.
[13] Haught, id., str. 47.
[14] Haught, id., str. 48.
[15] God, Chance and Necessity, Oxford, One World Publications, 1996.
[16] ABC Television 20/20, 1989.
[17] Atheism and Theism, Oxford, Blackwell, 1996, str. 92.
Objavljeno uz saglasnost idavača “Evandjeosko udruzenje studenata”
Comments powered by CComment