Život je lep da bi se trošio u neradu…
Sve veći broj roditelji javlja se na razgovor i ističe da kod dece primećuju nedostatak motivacije za učenje i za mnoge druge aktivnosti, osim za komjuter i televiziju.
Ipak, o trendu rasta mladalačke lejnosti ne bi bilo umesno govoriti bez kompleksnih istraživanja
Prosek studiranja u Srbiji već dve decenije je oko osam godina, što je znatno duže nego u zemljama Evopske unije. Roditeljski domovi u našoj zemlji napuštaju se tek oko 30. godine života. Doktori alarmiraju javnost već neko vreme pričama o gojaznosti dece, što potvrđuju i zvanični podaci Ministarstva zdravlja, prema kojima je petina dece u Srbiji umereno gojazna ili gojazna, između ostalog i zbog smanjene fizičke aktivnosti.
Medicinski žurnal “Lanset” je nedavno objavio, na osnovu svog istraživanja, da su Srbi sa dve trećine fizički neaktivnih građana, druga najneaktivnija nacija u Evropi. Prati nas Velika Britanija, a od nas je jedino Malta u lošijem položaju. “Lanset” donosi podatke u ovom istraživanju prema kojima 68% Srba ne izdvaja ni 20 minuta svaki drugi dan za bavljenje nekom fizičkom aktivnošću. Neaktivno je 63,2% muškaraca i 73,3% žena.
Jesmo li mi zaista lenja nacija? Čime se bavi naša omladina? Da li ih s punim pravom možemo nazvati lenštinama? Međutim, sociolozi upozoravaju da na takva pitanja nije moguće odgovoriti bez opsežnih istraživanja, sa reprezentativnim i adekvatnim uzorkom i sa izuzetno precizno definisanim pojmovima i pitanjima. Takođe, ni o trendu rasta mladalačke lejnosti ne bi bilo umesno govoriti bez kompleksnih istraživanja.
Ipak, ono što je vidljivo golim oko su sve brojnija prikovana, mlada lica za ekrane računara, njihova nedovoljna fizička aktivnost, kao i to da su ih apatija i nezadovoljstvo uslovima života ophrvali. Žive u vreme kada je nezaposlenost rekordna, a rad nikad jeftiniji. Studiraju sa vrlo malo vere da će im diploma doneti radnu knjižicu, pa je onaj život u međuvremenu vrlo često lenje životarenje. Stručnjaci upozoravaju da je na roditeljima i obrazovnim ustanovama da ih od malih nogu usmere na akciju i rad.
Mladi su prezaštićeni
Psihoanalitičar, Zoran Milivojević objašnjava da bi dete moglo da bude lenjo, potreban je roditelj koji mu to dozvoljava: “Lenjost” mlade generacije je posledica ponašanja starije generacije. Moj utisak je da tokom godina raste stepen razmaženosti i prezaštićenosti mladih. To je zbog toga što se roditelji usmeravaju na to da im deca budu srećna i vode se time da će im tu sreću pružiti ako im pomažu da ostvare sve ono što požele. I tako dolazimo do toga da roditelj, osim svoje uloge da voli dete, zanemaruje svoju drugu, podjednako važnu, ulogu – da disciplinuje dete. Da ne bi kvario detetovu sreću, roditelj izbegava da uđe u konflikt sa njim i prinudi ga da radi ono što je za njega dobro.
Prema njegovim rečima, tako dolazimo do situacije poput one kada su roditelji kupili detetu kompjuter jer je to želelo, a onda nemaju snage da mu ograniče koliko će se igrati na kompjuteru. Dete jednostavno uživa u nečemu što je pred njim, a kada mu ponudite da negde ode, ono razmisli o tome, i kako u tome ne vidi ništa dovoljno uzbudljivo i zanimljivo, jedostavno kaže: Mrzi me. I ako je za roditelja to prihvatljiva izjava, to dete će postati lenjo u mnogim stvarima u životu. Dosada u dečjim životima je veoma konstruktivno osećanje, jer ih tera da sama nešto pronađu što ih interesuje, da osmisle vreme. A ako im nije dosadno, zašto bi tražili nešto drugo, objašnjava on.
Poenta u sprečavanju razvoja lejnosti jeste upravo u roditeljskim akcijama. Milivojević dodaje da su oni ti koji treba da shvate da između njih i detetove lenjosti mora da se rodi konflikt. Jedino onda kada proganjaju lenjost jesu zaista dobri roditelji, poručuje on.
Neophodne radne navike
Sve veći broj roditelji javlja se na razgovor i ističe da kod dece primećuju nedostatak motivacije za učenje i za mnoge druge aktivnosti, osim za komjuter i televiziju, upozorava pedagog, Tanja Uzelac. Ona, takođe, skreće pažnju da osnovni uzroci inertnosti leže u porodičnim odnosima i navikama. S formiranjem radnih navika, kaže ona, treba početi već oko druge, treće godine života. Prvi korak je osposobljavanje deteta da skuplja i sređuje igračke, a kako deca rastu postepeno im treba uvoditi sve složenije obaveze.
Takođe, bitni koraci u formiranju radnih navika su objašnjavanje, pokazivanje, uvežbavanje i nagrađivanje. Na primer, ako dete učimo da namešta krevet, prvo ćemo mu objasniti zašto, kad i kako se to radi, pa ćemo zajedno sa njim uvežbavati i bodriti ga dok ne bude u stanju da samostalno namesti krevet. Nakon što nauči da namešta krevet, nagrađivaćemo ga dok se stečena navika ne učvrsti. Ukoliko izostane neka karika ili mi odustanemo od naših zahteva i nismo dosledni, mladi će izbeći obavezu koju treba da izvrše, pogotovo ako im nije prijatna, objašnjava Uzelac.
Važno je i preduprediti lenjost kroz osmišljavanje slobodnog vremena od malena. Ukoliko deci od malih nogu afirmišemo kulturne (odlazak u pozorište, bioskop, galerije…) i druge aktivnosti, ako ih podstičemo na čitanje, pisanje pesama, priča, na bavljenje sportom, na slikanje, slušanje odabrane muzike, razvijamo kod njih naviku da kvalitetno provode slobodno vreme. Naravno, uvek treba da vodimo računa i o njihovim autentičnim potrebama, sklonostima i interesovanjima. Negativni vidovi zabave mogu da dovedu ne samo do pasivnosti ličnosti, već i do teških devijacija. Dosada ili želja da se iz svakog provoda izvuče maksimum zadovoljstva mogu da prouzrokuju slabiji uspeh u učenju zbog nedostatka okrepljujuće relaksacije, do lakog usvajanja loših navika uopšte i do fantaziranja, dodaje ona.
Nametnut obrazac ponašanja
Prema rečima sociologa, Sonje Kuzmančev-Stanojević analiza lenjosti sa društvenog aspekta podrazumeva razmatranje konkretnih društvenih uslova koji do nje dovode i u tom smislu o lenjosti se može govoriti kao o svojevrsnom stilu života, ali i kao o osobini pojedinca.
Kako Kuzmančev-Stanojević objašnjava, lenjost bi se mogla odrediti kao osobina pojedinca koja ukazuje na nedostatak volje i želje da se aktivno participira u svakodnevnom životu. Iako svi mi ponekad možemo biti lenji, lenjom ćemo nazvati samo osobu za koju smatramo da je lenjost njena bazična karakterna osobina. Međutim, razumevanje bilo koje karakterne osobine kao date i nepromenljive je potpuno promašeno. Čovek se sa izgrađenim karakterom ne rađa, karakter se vežba, trenira, izgrađuje tokom čitavog života. Karakter pojedinca izgrađuje se kroz proces socijalizacije. U glavne agense socijalizacije ubrajaju se: porodica, vrtić, škola, grupa vršnjaka, crkva, sredstva masovne komunikacije i, u današnje vreme, sredstva “interaktivne komunikacije“, pre svih, popularne društvene mreže, kaže ona.
Kada se lenjost posmatra kao stil života, prema njenim rečima, to bio takav stil za koji je karakterističan pasivan, inertan i apatičan odnos prema stvarnosti: Ovakav odnos u suštini proizilazi iz sistema vrednosti u kojem je vredno ne raditi ništa: “kulirati“, “otpadati“, “biti opušten“. Reč je nametnutom obrascu u koji mladi ulaze i koji svesno reprodukuju, jer imaju potrebu da budu deo svoje vršnjačke grupe. Imaju potrebu da pripadaju. S druge strane, plodno tle za ovakav odnos prema stvarnosti u velikoj meri održavaju i roditelji svojim pogrešnim, kvazizaštitničkim odnosom prema deci.
Ona ističe da je za analizu potencijalne povećanosti trenda lenjosti među mladima neophodno imati podatke kros-temporalnih uporednih istraživanja. U suprotnom se ne može ništa sa sigurnošću tvrditi. Naša sagovornica postavlja pitanje : Da li su mladi od pre pedeset godina bili u globalu vredniji od današnje omladine kada su “hrlili” na radne akcije? Daje i odgovor : Ne, pre će biti da su podražavali tada nametnut obrazac stvarne, ali i ideološke, izgradnje zemlje.
Glavni krivac za lenjost među mladima je, prema njenom mišljenju, društvo. U društvima u kojima se rad visoko ceni, deca se od malena uče radnim navikama i radnoj etici, a kako ona kaže, u društvu kakvo je naše, rad je, upravo suprotno – shvaćen kao nužno zlo. U današnje vreme, ovo stanovište je više nego ikad prisutno. Mladi žive sa ubeđenjem da rad niti vredi, niti išta korisno može da im donese. Pogrešni uzori koji im se plasiraju posredstvom medija, mladima konstantno govore da nije vredno učiti, obrazovati se, napredovati postepeno i mukotrpno. S druge strane, gledaju roditelje koji rade i muče se da prežive. U takvom okruženju, ne videći nikakvu perspektivu i budućnost, mladi se prepuštaju stihiji i daju da ih “život nosi“, umesto obratno. Lenjost, apatija i inertnost su samo posledice svega toga, kaže Kuzmančev-Stanojević.
Odatle i fizička lenjost, koja prati ovu apatiju, osim u grupama vršnjaka u kojima je fitness stil života. Zapravo, kako ona dodaje, omladina kao homogena socijalna kategorija ne postoji. U našem društvu se primećuje velika polarizacija između mladih agresivnih ljudi sa potpuno pogrešnim političkim aspiracijama i još gorim načinima njihovog arikulisanja, s jedne strane i apatična, usnula, inertna omladina, s druge strane: Ovi prvi su, prema mom dubokom uverenju, najveći problem našeg društva i naše budućnosti. Oni predstvljaju simptom “bolesti” društva u celini.
Kako ih probuditi iz usnulosti, za našu sagovornici nije pitanje mogućnosti, već moranja.. To je dugotrajan proces i isuviše kompleksan problem da bi se mogao ukratko analizirati. Za početak, mi živimo u zemlji u kojoj su omladina i sport deo istog ministarstva. To je, blago rečeno, apsurdno. Država mora sistemski, a ne usputno i sporadično da rešava problem mladih. S druge strane, svi pojedinci koji su na bilo koji način povezani sa omladinom, imaju zadatak da im sopstvenim primerom, svakodnevno pokazuju da se rad “isplati”. I da je život isuviše lep da bi ga potrošili u neradu, njena je poruka.
Duhovna lenjost
Veliki deo stanovništva u Srbiji se izjašnjava kao vernici; od toga većinu, verovali ili ne, čine upravo mladi. Nažalost, često se može videti raskorak između reči i dela, što može ukazivati na duhovnu lenjost.
Prema rečima sociologa religije Zorice Kuburić, da bismo govorili o duhovnoj lenjosti, potrebno je da prvo odredimo njeno značenje. „Ja bih ovom pitanju prišla s aspekta razvoja i rekla da duhovni razvoj prolazi kroz različite faze i da je potrebno uložiti trud i proći kroz rizik prilikom prelaska iz jedne u drugu razvijeniju fazu ili na veći nivo duhovnosti“, govori Zorica i dodaje: „U tom smislu, nedostatak snage da se prođe kroz iskustvo sazrevanja možemo nazvati duhovnom lenjošću“.
Prema njenim rečima, naš duhovni rast je najjednostavnije podeliti na dve faze. Prva faza je faza sticanja sigurnosti, koja zahteva jasne granice i jednoznačno utvrđivanje u svojoj veri. „Budući da je početna, ona je i nesamostalna, a time i nezrela. U literaturi se naziva fazom legalizma. Ona je dobra za početnike u duhovnom razvoju i neophodna jer omogućava uspostavljanje granica i oslanjanje na dogmu, učenje, duhovnika, crkvu, zajednicu“, pojašnjava Kuburićeva. Kako još kaže, pravila se usvajaju na nivou zakona, međutim, problem je što većina vernika ostaje u ovoj fazi, uljuljkana sigurnošću koja dolazi od „slova zakona“. Tu se i pojavljuje najviše duhovne lenjosti, koja podrazumeva nespremnost da se krene na viši nivo duhovnosti koji se oslanja na vrednosti, a ne na zakon. Na tom višem nivou osoba ima slobodu da prepozna varijetete ljudskog života i da iz slobode i ubeđenosti živi vlastitu duhovnost. „Ja bih je nazvala unutrašnjom snagom ličnosti koja svoj život temelji na vrednosti čoveka, a ne na vrednosti pravila. Prag preko koga se ulazi u zrelu duhovnost nije jednostavan; on zahteva rizik sumnje i dozu preispitivanja svega prethodno naučenog. Duhovno lenji ljudi nisu u stanju da podnesu rizik preispitivanja svoje duhovnosti i često ostaju doživotni legalisti, ili pak potpuno odustaju od duhovnog razvoja i vraćaju se na prethodno haotično funkcionisanje“, zaključila je naša sagovornica.
Izvor http://www.vox-magazin.com
Comments powered by CComment