“Jer, On (Isus Hrist) je naš mir. On je od dvoga načinio jedno, i u svome telu razorio neprijateljstvo, taj pregradni zid razdvajanja…”
Poslanica apostola Pavla Efescima, 2:14
Nedavno sam bio gost u svatovima, ali sam i učestvovao u činu venčanja kao pastor. Kako je vreme proticalo, gosti su se polako upoznavali i postajali sve svesniji jedne predivne činjenice. Na svadbi su prisustvovali pripadnici gotovo svih naroda i narodnosti sa teritorije bivše Jugoslavije i zajedno pevali i veselili se sa mladencima. A mladenci, Hrvatica i Srbin, venčani i u Zagrebu (građansko venčanje) i Beogradu (crkveno venčanje). Kum i kuma Slovenka i Hrvat koji žive u Sloveniji, zatim jedan od muzičara Sarajlija izbegao tokom ’90tih u Novi Sad, a fotograf Albanac. Bilo je tu i Vojvođana, a takođe i nekoliko osoba iz Bosne. Jugoslavija u malom, smeštena u kontekst veselja i slavlja povodom venčanja u jednom Beogradskom restoranu na Savi. Fantastično! A tako bi to i trebalo da bude, jer nacionalnost ne bi trebalo da bude prepreka za prijateljstvo. Ono što je takođe bio zajednički imenitelj svatova, jeste da su većinom bile prisutne osobe koje su verom prihvatile Isusa Hrista i trude se da žive hrišćanskim načinom života. Razmišljajući u svetlu ovog divnog iskustva o aktuelnom političkom trenutku, kada se ponovo stvara atmosfera neprijateljstva među narodima nekadašnje Jugoslavije, dolazim do zaključka da je suživot naroda na ovim prostorima moguć. Dakle nada za sve nas postoji, i lično verujem da je ta nada “ona koja ne izneverava”, kako ju je apostol Pavle nazvao. To je nada proistekla iz mira sa Bogom i, potom – mira među ljudima, kao nasleđem.
HORIZONTALNI I VERTIKALNI ASPEKT BOŽANSKE GEOMETRIJE MIRA
Biblijski, a time i Božanski koncept pomirenja i mira među ljudima, podrazumeva prvenstveno mir sa Bogom. Čovekov prioritet bi trebao da bude život u miru sa Bogom, a to se ostvaruje verom u delo Isusa Hrista na krstu. Tim delom nam je otvoren put mira sa Bogom. Takođe, oproštenju među ljudima bi trebalo da prethodi oproštenje od Boga. Jer “svi su protiv Njega sagrešili”, parafraziram reči apostola Pavla u poslanici Rimljanima. Kada je nama oprošteno, i kada nađemo put mira sa Bogom, otvoreni smo za bogomdani kapacitet da i mi možemo oprostiti i živeti u miru sa drugima. Apostol Jovan u svojoj poslanici kaže da “mi volimo, jer je Bog prve zavoleo nas”. Dakle, Bibilja nas upućuje na pravilan redosled uspostavljanja mira i života u oproštenju, koji na ovaj način postaju bezuslovni. Šta hoću da kažem? Često ćemo na ovim prostorima, a posebno u državno-političkim, ali i religioznim krugovima čuti rečenicu “Oprostićemo, ali neka se oni prvo izvine nama!”. Ovaj koncept suživota u miru i oproštenju daleko je od Biblijskog i promašuje metu. On uslovljava, da bi dao. Biblija poziva na drugi pristup. “Opraštam, jer je Bog u Isusu Hristu oprostio meni, i dao mi na dar mir sa Njim”. A ako je meni Bog oprostio i živim u miru sa Njim, kako bih uopšte mogao da prema drugom činim drugačije? Dakle, uz izvesnu dozu rezerve, jer nikada stvari nisu idealne, ja bih se usudio reći da je potreban mir sa Bogom i život u oproštenju od Njega, kao istinski preduslov života i mira među ljudima. Opraštamo, jer nam je oprošteno. Postajemo mirotvorci, jer nam je Bog otvorio Put mira i njime koračamo. A kada je ostvarena duhovna klima za život u miru i oproštenju, onda nam nije daleko ni isceljenje međunacionalnih i verskih odnosa, koje je toliko potrebno narodima na Balkanu.
“VOLIM TE PREMDA SMO DRUGAČIJI”
Pažljiv čitalac ovog teksta mogao bi da nađe zamerku da je članak jednostran i da stvari posmatra samo iz biblijsko-hrišćanske perspektive. Dobro je ovde spomenuti često pogrešan utisak i razumevanje šta bi hrišćanstvo zaista trebalo da veruje i živi. Istorijske činjenice, ruku na srce, svedoče o tome da je Crkva često bila generator ne samo netolerancije, već i strahovitih ratova i uništavanja. To je činjenica. Crkva je od progonjene postala progonitelj svojih neistomišljenika, i to ne treba prećutkivati. Ali, da li je to zaista bila volja Božija ili volja ljudska? Ako pažljivo čitamo i razmišljamo o životu, naučavanju i delu Isusa Hrista i potom rane (progonjene) Crkve, videćemo da ama baš nigde ne postoji ideja mržnje prema drugom, pa ako je on i druge vere. “Ljubi (svakog) bližnjeg kao sebe samog”. “Praštajte onima koji vas vređaju”. “Ne uzvraćajte zlo za zlo”. “Molite za svoje neprijatelje”. Hrišćansko učenje je, dakle, po pitanju ljubavi prema drugome radikalno, do mere ljubavi prema progoniteljima. “Oprosti im Oče, ne znaju šta čine!”, vikao je Isus Hrist sa krsta, moleći se za one koji ga zlostavljaju do smrti. Ako je neko bio borac za jednakost i mir među ljudskom rasom, onda su to bili Isus Hrist, apostoli Pavle, Petar i drugi. Upravo to su i bili neki od razloga zašto ih je religiozna, nacionalistička klika tadašnjeg Izraela progonila i osuđivala. To je puna istina. Istinsko hrišćanstvo ne poznaje mržnju i neprijateljstvo. To jednostavno nije u njenom DNK. Uostalom, da se vratimo na horizontano-vertikalnu geometriju Boga. Prve i osnovne dve zapovesti za koje Isus tvrdi da su najvažnije su “Voli Boga” i “Voli bližnjeg kao samog sebe”. Istinsko hrišćanstvo u sebi nosi ljubav prema onome koji veruje ili misli drugačije. Hrišćanski Bog, “začetnik i usavršitelj vere” Isus Hrist je Bog ljubavi, žrtve za drugog i oproštenja. Kako su to generacije vernika i sama Crkva interpretirale i živele, to je nešto drugo. Istinsko hrišćanstvo je dakle usmereno na ljubav prema drugom ko god on bio. “Bližnji” može biti svako, bez obzira na veru i naciju i za njega važi zapovest ljubavi za one koji se smatraju hrišćanima.
“ONO ŠTO JE LJUDIMA NEMOGUĆE, BOGU JE MOGUĆE”
Da se sada ponovo u zaključku vratimo na početak ovog teksta i zapitamo o mogućem suživotu naroda na ovim prostorima. Da li nam je moguće oprostiti, isceliti odnose i potom živeti zajedno u miru? Iz biblijsko-hrišćanske perspektive, a videli smo primer svadbe sa početka, da, moguće je! Mnogi ljudi koje poznajem su sledeći primer Isusa Hrista “srušili pregradni zid” mržnje, oprostili i žive zajedno sa drugima u miru. Ljudi koji su doživeli oproštenje od Boga i žive u miru sa Njim, teže da oproste i žive u miru sa drugima. Nedavno mi je jedan stariji Nemac, Horst, tokom zajedničkog tematskog putovanja u Izrael (tema je, gle čuda, bila izmirenje), u suzama tražio oproštaj za Nemačku agresiju i zločine u Srbiji 1941 – 1945. Bio sam do suza “razbijen” posle ovog događaja i doživeo svojevrsno oslobođenje. Takođe, pastor Lifegate Omaha zajednice, Les Bičam pre dve godine se u ime američke nacije izvinio i tražio oproštaj za bombardovanje Srbije 1999. u sred naše zajednice. Ljudi su do suza bili ganuti. Plakala je i američka delegacija i prisutni domaćini iz Srbije. Ljudi su “gladni i žedni” oproštenja i pomirenja. Put mira nam je svima jako potreban. Ostaje nam da na svemu ovome predano i marljivo radimo, jer je nagrada vredna tog truda. Dakle, još uvek ima nade za nas na ovim Balkanskim prostorima.
Comments powered by CComment