KARAKTER

Da li je karakter uistinu staromodna reč, kako je opisuje i Dejvid Goleman u svojoj čuvenoj knjizi „Emocionalna inteligencija“?

U poslednje vreme ova reč možda nije mnogo popularna, pre svega zato što u sebi nosi konotaciju osude za sve one koji su zaboravili da je dobar karakter najvrednija stvar u životu jednog čoveka  i osnova demokratskog društva. Karakter možemo definisati na mnogo načina. U suštini, karakter određuje naš sistem vrednosti po kome živimo i na osnovu koga donosimo najmanje i najveće odluke u životu – počev od toga da li ćemo slagati roditelje kad smo se prethodne noći vratili kući, da li ćemo prepisivati na ispitu ili prisvojiti tuđu ideju i iskoristiti je radi sticanja prednosti nad ostalim kolegama, do toga kako biramo posao kojim ćemo se baviti, s kim ćemo stupiti u brak, kako ćemo odgajati decu… Najbolju sliku karaktera jedne ličnosti možemo videti u trenucima kad se ta osoba nalazi u teškoj ili rizičnoj situaciji u kojoj može mnogo da izgubi.

Kome se veruje

Zašto je dobar karakter toliko važan? Cilj svakog čoveka je da bude uspešan i srećan. Međutim, definicija uspeha i sreće se mnogo razlikuje od generacije do generacije i od čoveka do čoveka. Danas većina mladih živi konzumatorski život u kome svi žele sve. I to odmah. Svi bi hteli da po završetku fakulteta imaju visoko plaćene pozicije u internacionalnim kompanijama, da voze skupe automobile i putuju po svetu. Samo jednu generaciju ranije, takav način života se postavljao kao cilj do kraja radnog veka. Nema ničeg lošeg da u ranim dvadesetim maštamo o takvom životu, ali treba da se zapitamo – da li sam spreman da platim cenu da bih postigao takav cilj? Možda bi, čak, bolje pitanje bilo – imam li neophodne kvalitete da bih uspeo na takvom poslu? Normalno, za tako nešto, osim profesionalnih sposobnosti, neophodni su i izuzetne radne navike, integritet, samodisciplina, samopožrtvovanje, strpljenje, samokontrola, a ponekad i odricanje od mnogih stvari.
Naravno, postoji i lakši način da se dođe do uspeha i novca. Međutim, onda govorimo o negativnim karakteristikama karaktera – kad varamo, krademo, obmanjujemo, kada smo nemilosrdni prema svima, nemamo saosećanje za svet oko nas i kad smo samo mi važni.
Alfred Adler, austrijski psihijatar i osnivač individualne psihologije, lepo je rekao: „Odluku da krenemo jednim ili drugim putem donosimo sami, u zavisnosti od motivacije ili od toga ko smo u suštini. Ako želimo da budemo uspešni i srećni, potrebno je da se potrudimo oko svog karaktera i da ga razvijamo, jer razvijajući svoj karakter mi modelujemo svoju budućnost. Da bismo bili uspešni u životu potrebna nam je pomoć ljudi oko nas, a pomoć se uvek zasniva na poverenju. Istina je da se ljudi dive genijima, zavide bogatima, plaše se moćnih, ali veruju samo čoveku sa karakterom“.

Misliti ispravno

Zašto se svi divimo ljudima koji pomažu siromašnima ili onima koji se bore za mir u svetu; zašto se kroz istoriju pamte heroji koji su dali svoj život za druge? Ne verujemo li svi negde duboko u sebi da ipak postoji vrhunsko dobro koje se ne menja, uprkos okolnostima ili tome kako mi doživljavamo stvarnost oko nas?
Situaciona etika je definitivno moderan izraz, no i poguban za današnje mlade ljude. Nije važno ako lažemo iz dobrih motiva, na primer da zaštitimo nečije emocije ili svoje interese. Laž je laž i čovek sa dobrim karakterom uvek reaguje protiv nje. Za razliku od talenata koji su u principu nešto s čim se rađamo, karakter je nešto što treba da se razvija i na čemu treba neprekidno da se radi.
Svaki čovek se svakodnevno sreće sa situacijama u kojima treba da donese važne odluke, koje će uticati ne samo na njegov život, već i na život mnogih ljudi oko njega. Tu se radi o odgovornosti prema samom sebi, prema društvu i prema svetu u kome živimo. I ako želimo da taj svet bude lepši, mi prvi treba da počnemo da ga pravimo takvim, a ne da neprekidno kritikujemo druge i krivimo ih što nam nije bolje.
S obzirom da se dobar karakter definiše kao skup pozitivnih osobina koje osoba može ili treba da poseduje, najjednostavniji način da se do njega stigne je konstantna vežba. Ako se naučite da mislite ispravno – da razlikujete dobro ili zlo i držite se ispravnog stava, taj stav s vremenom postaje vaša navika, a navika koja se stalno ponavlja je već karakterna crta.
Za dobar karakter je važno s kim se družimo, s kim provodimo vreme. Ako želimo da razvijamo karakter, onda ćemo voditi računa o tome ko su nam prijatelji. Nasleđe koje ostavljamo iza sebe može se izraziti na dva načina – kao materijalno i kao duhovno. Materijalno nasleđe je donekle relativno, no duhovno nasleđe, koje predstavlja naš sistem vrednosti po kome smo živeli, jeste nešto što svesno ili nesvesno ostavljamo svojim potomcima. I nikada nije kasno da čovek počne da radi na samom sebi.

Cena dobrog karaktera

Priče iz istorije mogu biti dobro mesto crpljenja motivacije za razvijanje karaktera. Evo jedne takve – priče o dva čoveka.
Izi Edi je bio čuveni advokat u Čikagu, poznat po tome što je godinama uspešno štitio Ala Kaponea, jednog od najvećih gangstera svih vremena. Za svoj uspešan posao bio je visoko plaćen i nagrađivan od strane svog klijenta. Kao nagradu je čak dobio i kuću, koja se protezala kroz ceo jedan blok u Čikagu. Izi Edi je imao ženu i sina, koje je mnogo voleo i želeo je da im pruži sve moguće udobnosti, što je i činio. Ipak, jedino što nije mogao da pruži svom sinu bilo je dobro ime. Kako mu je sin rastao, sve više i više se susretao sa prezirom i odbacivanjem svojih vršnjaka koji nisu mogli da mu oproste to što njegov otac radi. Izi Edi u jednom trenutku rešava da se suoči sa problemom, predaje se policiji i svedoči protiv Ala Kaponea, posle čega ovaj najzad završava u zatvoru. Samo malo kasnije, Izi Edi je hladnokrvno ubijen.
Buč O’Her bio je pilot u američkoj avijaciji. U borbi u Južnom Pacifiku, cela Bučova eskadrila je uzletela 20. februara 1942. sa nosača aviona Leksington, da bi napala Japance u Novoj Gvineji. Međutim, Japanci su otkrili nosač aviona na nekih 600 kilometara pre cilja. Tada je Bučova eskadrila „Divlje mačke“ ušla u direktnu borbu sa japanskim bombarderima. U prvom naletu uspeli su da obore 9 od ukupno 18 japanskih bombardera. U drugom naletu japanskih bombardera, samo su Buč i njegov kopilot bili dovoljno blizu nosača aviona Leksington da bi ga branili. Da stvar bude gora, mitraljez u avionu se blokirao i Buč je morao da se potpuno sam suoči sa 9 japanskih bombardera. U činu neverovatne hrabrosti, on okreće svoj avion protiv devet aviona i pod naletom kiše kuršuma frontalno napada Japance. U prvom naletu ruši dva aviona, a u drugom još tri. Kada mu je nestalo municije, koristi krila svog aviona da napadne ostale. Njegova taktika je bila toliko efektna da je uspeo da zadrži Japance i omogući da se ostatak njegove eskadrile vrati i završi borbu uspešno. Toga dana Buč O’Her je spasio nosač aviona, kao i živote svojih prijatelja. Za svoj čin hrabrosti bio je unapređen i dodeljen mu je najveći orden za hrabrost u američkoj vojsci. Po njemu je međunarodni aerodrom u Čikagu dobio ime.
Kakva je veza između ove dve priče? Vrlo bliska. Onoliko bliska koliko može da bude veza između oca i sina. Buč O’Her je bio sin Izi Edija. Očigledno je da sam Izi Edi nije doživeo da vidi nagradu za svoj samoubilački akt, ali cilj koji je imao u životu je definitivno bio ispunjen u životu njegovog sina. Možda je cena dobrog karaktera ponekad suviše visoka, ali se ipak čini da uloženi trud daje rezultat koji ostaje za večnost.

Izvor http://www.vox-magazin.com