Granice naučnog objašnjenja
Nauka objašnjava. Za mnoge se ljude u ovome sastoji moć i privlačnost nauke. Nauka nam omogućava da razumemo ono što ranije nismo razumeli, da razumemo prirodu i tako steknemo moć nad njom. Međutim, šta sve nauka može da objasni? Da li za nauku postoje granice?
Neki misle da ne postoje tako da, na materijalističkom kraju takvog kontinuuma, postoje oni koji smatraju da je nauka jedini put do istine i da može, bar načelno, sve da objasni. Ovaj pogled se naziva “scijentizam”. Piter Atkins daje klasičan izraz tog gledišta: “Nema razloga za pretpostavku da nauka ne može da se bavi svim vidovima postojanja.”[1] Ovo je ukratko suština scijentizma.
Ljudi poput Atkinsa, koji dele njegovo gledište, smatraju da je svakom pominjanju Boga, religije i religijskih iskustava mesto izvan nauke, zato što ne predstavlja objektivnu istinu. Oni naravno priznaju da mnogi ljudi razmišljaju o Bogu i mogu da vide kako razmišljanje o Bogu može posedovati emocionalni i fizički uticaj, što može biti blagotvorno. Međutim, za njih je razmišljanje o Bogu poput razmišljanja o Deda Mrazu, zmajevima, baucima, vilama i patuljcima u vrtu.
Ričard Dokins iznosi ovu misao u posveti svoje knjige Zabluda o Bogu upućenoj Daglasu Adamsu (Douglas Adams) čije reči citira: “Zar nije dovoljno videti kako je vrt lep, bez potrebe za verovanjem da se u dnu vrta kriju vile?”
To što možete da razmišljate o vilama i da budete njima očarani ili zaplašeni ne znači da one postoje. Tako naučnici o kojima govorimo (često, ali ne uvek, kao što smo videli) rado dozvoljavaju ljudima da razmišljaju o Bogu i religiji ako to žele, sve dok ne počnu da tvrde da Bog zaista postoji ili da verska uverenja predstavljaju znanje. Drugim rečima, nauka i religija mogu mirno da žive jedna kraj druge sve dok religija ne zadire u područje nauke. Samo nauka može da nam kaže šta je objektivna istina; samo nauka može da pruži znanje. Zaključak: nauka se bavi stvarnošću, a religija ne.
Određeni delovi ovih pretpostavki i tvrdnji toliko su čudni da je potrebno da ih odmah prokomentarišemo. Uzmimo pomenute reči Daglasa Adamsa koje navodi Dokins: one otkrivaju o čemu se radi. Naime, one Dokinsu pripisuju zabludu koja se sastoji u tome da predlaže lažne alternative, sugerišući da možemo da biramo samo između vila i ničega. Vile na kraju vrta mogu da budu obmana, ali šta je s vrtlarem, da i ne pominjemo vlasnika vrta? Ne možemo da ih sve zajedno odbacimo, jer zapravo većina vrtova ima i vrtlara i vlasnika.
Osim toga, razmotrimo tvrdnju da samo nauka može da pruži istinu. Kada bi ta tvrdnja bila tačna, bio bi to kraj mnogih predmeta u školama i na fakultetima, jer vrednost filozofije, književnosti, umetnosti i muzike leži izvan strogog domena nauke. Kako nauka može da nam kaže da li je neka pesma loša ili je delo genija? Teško da je to moguće izvesti merenjem dužine reči ili određivanjem učestalosti pojavljivanja slova u njima. Kako nauka može da nam kaže da li je neka slika remek-delo ili slučajna grupa obojenih mrlja? Sigurno ne hemijskom analizom boje i platna. Proučavanje morala takođe je izvan domena nauke. Nauka može da nam kaže da ćemo ubiti čoveka ako mu u piće sipamo strihnin. Međutim, nauka ne može da nam kaže da li je moralno ispravno ili neispravno staviti strihnin u bakin čaj, kako bismo se domogli njene imovine.
U svakom slučaju, tvrdnja da samo nauka može da obezbedi znanje jedna je od onih tvrdnji koje same sebe opovrgavaju i kakve logičari poput Bertranda Rasela vole da ističu. Zato nas dodatno iznenađuje kada sâm Rasel naizgled prihvata upravo ovaj pogled, napisavši sledeće: “U onoj meri u kojoj je znanje dostupno, do njega se mora doći naučnim metodama, a ono što nauka ne može da otkrije, to ljudski rod ni ne može da zna.”[2] Da bismo videli u kolikoj meri je ova tvrdnja protivrečna samoj sebi, postavićemo jednostavno pitanje: Kako Rasel to zna? Ova njegova izjava nije sama po sebi naučna tvrdnja, tako da, ako je istinita (kao što sama tvrdi), njen sadržaj nije moguće znati. Ipak, Rasel veruje da je istinita.
Torta teta Matilde
Možda nas jedna jednostavna ilustracija može ubediti da nauka ima svoje granice. Zamislimo da je moja teta Matilda napravila prekrasnu tortu koju smo odneli na analizu skupini vodećih svetskih naučnika. Kao majstor ceremonije, zamolio sam ih da objasne tortu, i oni prianjaju na posao. Nutricionisti će nam reći koliko torta ima kalorija i kolika je njena prehrambena vrednost, biohemičari će nas informisati o strukturi proteina, masti i ostalog u torti, hemičari će govoriti o prisutnim elementima i njihovim vezama, fizičari će da analiziraju tortu s aspekta elementarnih čestica, a matematičari će da osmisle elegantne jednačine za opisivanje ponašanja tih čestica.
Nakon što su nam ti stručnjaci, svaki u skladu sa svojom naučnom disciplinom, iscrpno opisali tortu, možemo li reći da je torta u potpunosti objašnjena? Nesumnjivo smo dobili opis kako je torta proizvedena i kako se njeni delovi odnose jedni prema drugima, ali zamislimo da okupljenoj skupini stručnjaka postavim konačno pitanje: zašto je torta napravljena? Grimasa na licu teta Matilde pokazuje da ona zna odgovor na ovo pitanje, jer je ona napravila tortu, i to sa svrhom. Međutim, nijedan nutricionista, biohemičar, hemičar, fizičar ili matematičar neće moći da odgovori na ovo pitanje, pri čemu nećemo obezvrediti njihove naučne discipline ako kažemo da nisu u stanju da pruže odgovor. Njihove discipline, koje mogu da se nose s pitanjima o svojstvima i strukturi torte, tj. odgovorima na pitanja tipa kako, ne mogu da odgovore na pitanja tipa zašto, koja se odnose na svrhu s kojom je torta napravljena.[3] Zapravo, jedini način da ikada dobijemo pravi odgovor jeste da nam ga saopšti teta Matilda. Ako odgovor ne dobijemo od nje, očigledno je da nas nikakve naučne analize neće prosvetliti.
Jasno je da bi bilo pogrešno kada bismo, zajedno s Bertrandom Raselom, rekli kako ne možemo da znamo zašto je teta Matilda napravila tortu zato što nauka ne može da nam to otkrije. Dovoljno je da teta Matildu pitamo o tome. Tvrdnja da je nauka jedini put do istine nedostojna je, na kraju krajeva, nauke same. Nobelovac ser Piter Medavar ističe ovo u svojoj odličnoj knjizi Savet mladom naučniku (Advice to a Young Scientist): “Ne postoji brži način da naučnik diskredituje sebe i svoju struku od otvorene izjave – posebno kad se od njega ne očekuje nikakva izjava – da nauka zna ili da će uskoro znati odgovore na sva pitanja koja je vredno postaviti, i da pitanja koja ne dopuštaju naučni odgovor na neki način i nisu pitanja ili su ‘pseudo-pitanja’, kakva postavljaju samo glupani i na koja samo lakoverni tvrde da imaju odgovor.” Medavar nastavlja: “Činjenica da nauka ima svoja ograničenja, međutim, jasno se manifestuje u njenoj nemoći da odgovori na osnovna detinja pitanja o početku i kraju svega, kao što su: ‘Kako je sve započelo? Zašto smo ovde? Koji je smisao života?’” On dodaje da se moramo obratiti književnoj fikciji i religiji za odgovore na takva pitanja.[4] Frensis Kolins, direktor projekta istraživanja ljudskog genoma, ističe sledeće: “Nauka je nemoćna kada treba dati odgovor na pitanja poput: ‘Zašto je nastao svemir? Šta je smisao ljudskog postojanja? Šta se događa nakon smrti?”[5] Očigledno ne postoji nedoslednost kod onih koji se strastveno bave naukom na najvišem nivou, a koji istovremeno shvataju da nauka ne može da odgovori na sve vrste pitanja, uključujući i neka od najdubljih koja ljudska bića mogu da postave.
Pošteno je reći da je i Rasel, uprkos činjenici da je napisao gore navedenu izjavu, koja zvuči izrazito scijentistički, na drugom mestu naveo da nije pobornik potpunog scijentizma. On, doduše, jeste smatrao da sve izvesno znanje pripada nauci, što sigurno zvuči kao početna faza scijentizma, ali odmah posle ovih reči on kaže da se najzanimljivija pitanja nalaze izvan kompetencija nauke: “Da li je svet podeljen na um i materiju i, ako jeste, šta je um, a šta materija? Da li je um podložan materiji ili poseduje nezavisnu moć? Ima li svemir ikakvo jedinstvo ili svrhu? Da li se razvija prema nekom cilju? Da li zaista postoje prirodni zakoni ili verujemo u njih samo zato što imamo urođenu ljubav prema redu? Je li čovek onakav kakvim ga vide astronomi: sićušna grudva onečišćenog ugljenika i vode koja nemoćno gmiže po maloj i nebitnoj planeti? Ili je onakav kakvim ga vidi Hamlet? Da li postoji plemenit način života, dok je neki drugi prizeman, ili je svaki način života uzaludan?… Na ovakva pitanja odgovore ne možemo da pronađemo u laboratoriji.”[6]
Ono o čemu ovde govorimo poznato je od Aristotelovog vremena. On je odlično razlikovao ono što je nazvao četiri uzroka: materijalni uzrok (materijal od kog je torta napravljena), formalni uzrok (oblik koji je torta zadobila), pokretački uzrok (rad kuvarice, teta Matilde) i konačni uzrok (svrha izrade torte – nečiji rođendan). Četvrti Aristotelov uzrok, konačni uzrok, nalazi se izvan domena nauke.
Ostin Ferar (Austin Farrar) piše: “Svaka nauka odabira jedan vid nekog dela sveta i pokazuje kako on radi. Sve što se nalazi izvan te oblasti nalazi se izvan domena te nauke. S obzirom na to da Bog nije deo sveta, a još manje neki njegov vid, ništa što se kaže o Bogu, ma koliko tačno bilo, ne može da bude tvrdnja bilo koje od nauka.”[7]
Imajući ovo u vidu, tvrdnje Pitera Atkinsa da “nema razloga za pretpostavku da nauka ne može da se bavi svim vidovima postojanja” (gore navedena) i da “ne postoji ništa što ne može da se razume”[8] izgledaju potpuno neumesno.
Nimalo ne začuđuje da se pripisivanje nauci ovako sveobuhvatne kompetentnosti skupo plaća: “Nauci nije potrebna svrha […] sve to izvanredno, prekrasno bogatstvo sveta može da se opiše kao nešto besmisleno, međusobno povezano i raspadljivo što raste iz đubrišta.”[9] Pitamo se kako bi teta Matilda prihvatila ovo kao konačno objašnjenje činjenice da je napravila tortu za rođendan nećaka Džimija, i razloga zašto ona, Džimi i rođendanska torta uopšte postoje. Da može da bira, možda bi joj se više svideo izraz “primordijalna supa” od “đubrišta“ i “raspadanja”.
Jedno je reći da nauka ne može da odgovori na pitanja o konačnoj svrsi, a sasvim je drugo odbaciti svrhu kao privid, zato što nauka ne može da se njome bavi. Pa ipak, Atkins jednostavno dovodi svoj materijalizam do njegovog logičkog zaključka – ili možda ne sasvim. Na kraju krajeva, postojanje đubrišta pretpostavlja postojanje bića sposobnih da ga proizvedu! Bilo bi pomalo neobično misliti da je đubrivo stvorilo bića. A ako je reč o “raspadljivom što raste iz đubrišta” (pretpostavljamo u smislu Drugog zakona termodinamike), možemo se upitati kako obrnuti raspadanje. Tu zastaje um.
Međutim, ono što potpuno uništava scijentizam jeste njegov fatalni nedostatak – unutrašnja protivrečnost koja ga prožima. Scijentizam ne treba opovrgavati spoljnim argumentima – on samog sebe potire. Njemu preti sudbina koja je u neka prošla vremena snašla verifikacionizam, kao načela koje se nalazilo u središtu filozofije logičkog pozitivizma. Tvrdnja da samo nauka može da vodi do istine nije naučno izvedena. Ona nije naučna tvrdnja, već tvrdnja o nauci, tj. metanaučna tvrdnja. Stoga, ukoliko je osnovno načelo scijentizma istinito, tvrdnja koja definiše scijentizam mora da bude netačna. Scijentizam sam sebe pobija. To znači da je nedosledan.
Medavarovo stanovište po kome je nauka ograničena nije, dakle, uvreda nauke. Tačno je upravo suprotno. Upravo oni naučnici koji u ime nauke iznose preterane tvrdnje izvrću nauku ruglu. Nenamerno i možda nesvesno, odlutali su od bavljenja naukom u stvaranje mitova, i to nekoherentnih.
Pre nego što napustimo teta Matildu, potrebno je da primetimo da njena jednostavna priča pomaže da uklonimo još jednu uobičajenu nejasnoću. Videli smo kako samostalno naučno zaključivanje ne može da otkrije zašto je ona napravila tortu – ona je morala da nam to otkrije. Međutim, to ne znači da je od tog trenutka razum nevažan ili neaktivan. Upravo suprotno. Da bismo razumeli šta nam je rekla otkrivajući za koga je torta napravljena, potrebno je da koristimo razum. Nadalje, treba nam razum da bismo ocenili verodostojnost njenog objašnjenja. Ako kaže da je napravila tortu za svog nećaka Džimija, a znamo da ona nema nećaka koji se tako zove, posumnjaćemo u njeno objašnjenje. Ako znamo da ima nećaka koji se tako zove, tada će njeno objašnjenje imati smisla. Drugim rečima, razum nije u suprotnosti s objavom – radi se jednostavno o tome da je njena objava svrhe izrade torte pružila razumu informaciju do koje bez pomoći ne bi mogao da dođe. Međutim, razum je apsolutno presudan za obrađivanje te informacije. Reč je o tome da, u slučajevima kada informacije koje posedujemo ne potiču iz nauke, ne možemo automatski pretpostaviti da je razum prestao da deluje i da dokazi više nisu važni.
Prema tome, kada teisti tvrde da postoji Neko ko je u odnosu na svemir ono što je teta Matilda u odnosu na svoju tortu, i da je taj Neko objavio zašto je svemir stvoren, oni se uopšte ne odriču razuma, racionalnosti i dokaza. Oni jednostavno tvrde da postoje određena pitanja na koja razum bez pomoći ne može da odgovori i da je za odgovaranje na njih potreban drugi izvor informacija – u ovom slučaju, Božja objava, za čije je razumevanje i vrednovanje razum veoma bitan. U ovom smislu je Fransis Bejkon govorio o dve Božje knjige: o Knjizi prirode i o Bibliji. Razum, racionalnost i dokaze treba primeniti i na jednu i na drugu.
nastaviće se…
[1]
Nature’s Imagination: the Frontiers of Scientific Vision, urednik John Cornwell, Oxford, Oxford University Press, 1995, str. 125.
[2] Religion and Science, Oxford, Oxford University Press, 1970, str. 243.
[3]
Pitanja tipa “zašto” koja se bave funkcijom, a ne svrhom obično se uvrštavaju unutar ingerencija nauke.
[4]
Advice to a Young Scientist, London, Harper and Row, 1979, str. 31; videti takođe njegovu knjigu The Limits of Science, Oxford, Oxford University Press, 1984, str. 66.
[5] The Language of God, New York, The Free Press, 2006.
[6] History of Western Philosophy, London, Routledge, 2000, str.13.
[7] A Science of God? London, Geoffrey Bles, 1966, str. 29.
[8] Creation Revisited, Harmondsworth, Penguin, 1994, str. 1.
[9] Id, str. 127-128.
Objavljeno uz saglasnost idavača “Evandjeosko udruzenje studenata”
Comments powered by CComment