Sveto pismo je danas, u celini ili delimično, prevedeno na preko dve hiljade jezika i narečja, odnosno na više od 95% svetskih jezika.
Biblijski tekstovi odigrali su presudnu ulogu ne samo u evangelizaciji srpskog naroda nego i u formiranju estetike, poetike i čitavog pogleda na umetnost kod Srba. Srpska književnost 13. i 14. veka ne može se razumeti bez staroslovenske biblijske i posebno psalmske književnosti…
Sveto pismo ili Biblija je opšte ime za svete spise hrišćanske crkve. Reč Biblija nastala je od grčke reči „biblia“ što znači „knjige“, odnosno „biblion“ što znači „svitak“, odnosno „mala knjiga, knjižica“. Ova reč, opet, nastala je od druge grčke reči koja je označavala rod biljke papirus, koji je upotrebljavan za pisanje. Sveto pismo se sastoji od Staroga i Novoga zaveta. U Starom zavetu ima trideset i devet knjiga, a u Novom dvadeset i sedam, tako da Biblija ukupno ima šezdeset i šest knjiga. Stari zavet je u originalu na aramejskom i jevrejskom, a Novi zavet na grčkom jeziku.
Prema statistikama, Sveto pismo je najčitanija i najprevođenija knjiga na svetu. Biblija je danas, u celini ili delimično, prevedena na više od dve hiljade jezika i narečja, odnosno na 95% svetskih jezika. Od prvog prevoda sa hebrejskog na grčki do današnjeg dana nije se prestajalo. U vreme kada je u Evropi otkriveno štampanje, pre oko 500 godina, samo 33 jezika su imala nešto od Svetoga pisma prevedeno, a među njima je bio i srpski. Tokom 20. veka broj novih prevoda Biblije dostigao je 1700 jezika i taj broj i dalje raste.
Uticaj Svetog pisma na srpski jezik
Razvoj srpskoga jezika je umnogome bio uslovljen prevođenjem i citiranjem Svetoga pisma. Za prepise se koristilo najbolje što se imalo: zlato, kobalt, pergamentna hartija; prepisivači su bili majstori svoga zanata, a rukopis je potom okivan u srebro i zlato, neretko i u drago kamenje. Sam čin prepisivanja je trajao godinama, a na jednom tekstu je radilo više ljudi.
Opšte je poznata činjenica da, kada se govori o Svetom pismu na srpskom jeziku, svi odmah pomisle na prevod Đure Daničića i Vuka Karadžića, prvi put objavljen 1868. godine, dakle pre skoro 145 godina, koji je od tada štampan u više desetina izdanja i nekoliko verzija.
Iako je prošlo toliko vremena, srpskoj govornoj javnosti do danas još uvek nije ponuđen prevod Svetoga pisma koji bi bio urađen prema kritičkom tekstu i Starog i Novog zaveta – predlošku dostupnom posle najnovijih arheoloških otkrića i kritičkih izdanja na mnogim svetskim jezicima. Naši bibličari i teolozi (D. Stefanović, L. Bakotić, E. Čarnić, Komisija SPC, A. Jeftić itd.), uspeli su da objave nekoliko prevoda Novog zaveta koji su prevodi sa novozavetnog grčkog, a kada je reč o Starom zavetu, i dalje nemamo prevod sa jevrejskog izvornika. Koliko mi je poznato, u ovom trenutku naše Biblijsko društvo još uvek ne radi na tome da se pristupi sistematskom radu na pripremi i prevođenju Staroga zaveta sa jevrejskog originala.
Još od 19. veka kod nas je skoro svaka rasprava o radu na Svetom pismu obavijena i opterećena raznim raspravama, jezičikim i religioznim dogmama, pa se značaj i vrednost prevoda ne određuju kvalitetom i prevodom teksta – ideje i poruke, što je najvažnije za pravilno razumevanje i tumačenje božje Reči – već pripadnošću crkvi, narodu ili narodnosti, frakciji, sekti… Kao da svaki, pa i najslabiji rad na prevođenju Svetoga pisma ne doprinosi ukupnom opštem napretku i jezika, i naroda, i kulture, i vere, i društva, naši borci-čistunci jednom od prevoda pridaju skoro magijske vrednosti i neprocenjiv značaj, dok svaki drugi rad omalovažavaju i negiraju.
Sa druge strane, naša nauka o književnosti, discipline koje se bave prevodilaštvom, istorija crkvena i narodna, etnologija i ostale srodne nauke, uslovnu temu „Sveto pismo na srpskom jeziku“ posmatraju nekako skromno, potajno, skoro nevoljno, sve se okrećući drugim oblastima – žitijima, hronikama, poeziji, putopisima, zapisima na nadgrobnim spomenicima i raznim drugim – nesporno važnim i dragocenim – književnim spomenicima. I da razne tragične istorijske okolnosti i popularno traganje za istorijskim nacionalnim jubilejima nisu na površinu izbacili okruglaste jubileje kao što su 500 godina Cetinjske štamparije, 600 godina Miroslavljevog jevanđelja, 200 godina Vuka, bili bismo još siromašniji, jer samo tada su monografije i naučni skupovi priređivani, a zbornici i radovi objavljivani.
Nemar traje vekovima…
Mnogi su se neprijatelji nadvijali nad naše zapisano narodno pamćenje i blago, i čerupali sve čega su mogli da se dočepaju. Naš stav danas pokazuje da im u tome i dalje zdušno pomažemo. I dok drugi evropski narodi uvećavaju svoja ionako velika narodna bogatstva našim starim rukopisima i knjigama, dok se po evropskim metropolama formiraju legati sa srpskim knjigama, rukopisima i srbuljama, u našoj zemlji se još uvek o Svetom pismu na srpskom jeziku marginalno govori i istražuje, dok o sudbini srpskih rukopisnih spomenika u novoformiranim državama na zapadnom Balkanu tek sada ne znamo ništa.
Međutim, u materijalizovanju i obezduhovljenju, neumitnim pratiocima našeg doba, zaboravili smo da Sveto pismo među Srbima nije tek 145 godina, već više od jedanaest vekova, da smo na njemu gradili svoju pismenost, književnost, jezik kojim danas govorimo, duhovnost, umetnost, kulturu, moral i istoriju. Jedan od najstarijih rukopisa vezanih za srpski jezik i područje je upravo evanđelje (Marijinsko), najlepša srpska srednjovekovna knjiga je evanđelje (Miroslavljevo), najstarija poznata štampana knjiga na srpskom je psaltir (Cetinjski), prva knjiga štampana u Beogradu je evanđelje (Beogradsko), itd.
Drugi narodi su već odavno sačinili timove stručnjaka iz mnogih oblasti biblijskih nauka i priredili skoro savršeno jasne i razumljive prevode za sebe, objavili mnoge leksikone, enciklopedije, priručnike, izdali kritička izdanja tekstova. Danas, kada se jezik tako brzo menja da stručnjaci smatraju da je svakih dvadeset godina potreban novi biblijski prevod, možda ćemo uspeti da smognemo snage da i mi sebe tako darujemo.
Ovo nikako ne znači da ono što smo do sada imali ne vredi ili da ima manju vrednost. Svaki rad koji je nastajao vremenski kasnije, svesno i nesvesno se oslanjao na dostignuća prethodnika. Monasi su u procesu prepisivanja ugrađivali nov jezik u prepise, štampari su redigovali već postojeće rukopise i pretakali ih u knjige, a kad su se pojavili prevodioci-autori, oni su prerađivali staro i dograđivali novo. Danas je prevodilački postupak nezamisliv bez konsultacije sa ranijim prevodima na jedan jezik. Sveto pismo koje (nadam se) imate predstavlja zbir, skup radova mnogo generacija unazad, sve do primanja hrišćanstva.
Sveto pismo je knjiga o Bogu
Sveto pismo je knjiga o Bogu i zato je od životne važnosti za čoveka. Da parafraziram Judžina Pitersona: živimo u dobu u kojem smo od kolevke naučeni da za sebe biramo samo ono što je najbolje za nas. Trening počinje u ranom uzrastu. U trenutku kad smo već dovoljno odrasli da možemo da držimo kašiku, već smo naučeni da možemo da biramo između pet-šest vrsta žitarica i pahuljica. Naš apetit, ukus i tendencije se stalno ističu. Uskoro počinjemo da donosimo odluke o tome šta ćemo da obučemo, kakva nam je frizura. Mogućnosti se umnožavaju…
Tako kultura silno deluje u nama i oko nas – dok dođemo do odraslog doba. Živimo i delujemo sa radnim zaključkom da šta god nam treba i šta god želimo predstavlja stvarni duhovni centar našeg života. O mojim potrebama ne možemo da raspravljamo, nema pregovora. Moja takozvana prava, individualno definisana, ključna su za moj identitet. Moja potreba za ispunjenošću, izražavanjem, afirmacijom, seksualnim zadovoljstvom, poštovanjem, moja potreba da idem mojim putem – sve to predstavlja osnovu za formiranje ideje da sam ja u centru i utvrđuju moje ja protiv umanjivanja sebe.
Prava istina je da u svoj toj našoj sofisticiranosti, učenju i istraživanju samog sebe, i dalje ne znamo dovoljno da živimo svoj život. Tužno je stanje mnogih koji su život uzeli u svoje ruke i kao svoj „životni tekst“ odabrali svoje iskustvo i osećanja. A Sveto pismo, ono sa police, ono nam ukazuje na Boga koji nam se otkriva, a uz njega i na to kako izgleda ovaj svet, kako izgleda život i ko smo mi. Treba nam da znamo kako je postavljena ova naša zemlja na kojoj živimo.
A Bog koga mislimo da poznajemo, o kome smo čuli od prijatelja, na televiziji, na ulici, ili smo pročitali u novinama, nije Bog koji je Bog. To što smo čuli možda nije bilo pogrešno sto posto, ali dovoljno da nam u potpunosti zabrlja život. A Sveto pismo je u pravom smislu reči otkrivenje, otkrivanje onoga što sami od sebe nikada ne bismo mogli da otkrijemo. Bez Svetog pisma propadamo u istu onu močvaru u kojoj su oni koji se i dalje drže samo svojih potreba, želja i osećanja. Sveto pismo daje jasne instrukcije kako da se razvijemo kao celovite ličnosti duševno, umno, moralno i duhovno. Sveto pismo govori srcu, leči čovekove najdublje rane, njegov pad u greh i jad koji je iz toga proizašao.
Čitati Sveto pismo iz više različitih uglova
Sveto pismo je moguće čitati iz više različitih uglova i iz više različitih razloga i namera, a da se pritom ne dotaknemo Boga onako kako se objavio, da se pritom ne stavimo pod autoritet Oca, Sina i Svetoga duha koji je živ i koji je u svemu što mi jesmo i činimo. Nisu svi koji su zainteresovani za Sveto pismo zainteresovani i za Boga Svetoga pisma.
Ali, Sveto pismo je knjiga o Bogu. K. S. Luis u poslednjoj knjizi koju je napisao govori o dva načina čitanja: o čitanju koje služi našim namerama i o čitanju koje služi autorovim namerama. Kako pristupamo čitanju Svetog pisma, imamo li svoj program, potrebu i plan, ili se prepuštamo otkrivenju da nas vodi i formira?
Kad čitamo da bismo dobili otkrivenje od Boga, kad čitamo onako kako nam je došlo Sveto pismo, a ne onako kako mu mi prilazimo, onda se potčinjavamo delima Boga Oca, Boga Sina i Boga Svetoga duha, i onda te reči prihvatamo tako da mogu da nas formiraju u sadašnjosti i za večnost, na slavu Bogu.
Pogledajte svoju biblioteku, pronađite Sveto pismo svojih očeva i predaka i otvorite ga. Neka Vam posluži kao podsetnik na dugotrajan vremenski period u kome Sveto pismo obitava među Srbima i kao podsetnik da se okrenemo ovom najvišem i najvrednijem spomeniku o božjem delu među ljudima, o Njegovoj ljubavi i planu izbavljenja za svakoga čoveka, izveštaju o postanku sveta i o njegovom kraju, zapisu božjih proroštava i obećanja, knjizi prošlosti, sadašnjosti i budućnosti samo jednoga naroda – naroda božjeg. Sveto pismo – Biblija, Knjiga nad knjigama, nije samo knjiga koju svaki dom treba da ima, već i da veruje i živi po njoj.
Postavite tu Knjigu na najbolje mesto u svojoj kući – u svoje srce.
dr Branko Bjelajac
Autor knjige „Sveto pismo u Srba“
Izvor http://www.vox-magazin.com
Comments powered by CComment