RAT SVETONAZORA
“Nemoguće je pomiriti nauku i religiju.”
Piter Atkins
Poslednji ekser u Božijem mrtvačkom sanduku?
U javnosti se naširoko veruje da svaki naučni pomak zakucava još jedan ekser u Božiji mrtvački sanduk. To verovanje podstiču uticajni naučni mislioci. Oksfordski profesor hemije Piter Atkins piše: “Čovečanstvo treba da prihvati činjenicu da je nauka uklonila opravdanje za veru u svrhu kosmosa i da je svako preživljavanje vere u smisao nadahnuto isključivo sentimentalnošću.”[1] Nije baš jasno kako nauka, za koju se tradicionalno smatra da se uopšte ne bavi pitanjima (kosmičkog) smisla, može da učini ovako nešto, što ćemo videti kasnije. Međutim, vrlo je jasno da Atkins ne samo da jednim potezom svodi veru u Boga na nivo osećajnosti, već na nivo osećajnosti koja je neprijateljski nastrojena prema nauci. Atkins nije jedini koji to čini. Ne zaostajući za njim, Ričard Dokins ide korak dalje. On veru u Boga smatra zlom koje treba ukloniti: “Pomodno je razbacivati se apokaliptičnim prognozama o pretnjama koje čovečanstvu donose virus side, ‘bolest ludih krava’ i mnoge druge, ali mislim da možemo da argumentujemo tvrdnju da je vera jedno od najvećih zala na svetu, uporedivo s virusom velikih boginja, ali teže iskorenjivo. Vera, kao uverenje koje se ne zasniva na dokazima, glavni je nedostatak svake religije.”[2]
U novije vreme, po Dokinsovom mišljenju, vera je napredovala (ako tako možemo da kažemo), i od nedostatka prerasla u iluziju. U svojoj knjizi Zabluda o Bogu[3] on citira Roberta Pirsiga, pisca knjige Zen i umetnost održavanja motocikla (Zen and the Art of Motorcycle Maintenance): “Kada neka osoba živi u iluziji, kažemo da je umobolna. Kada mnogi ljudi žive u iluziji, to nazivamo religijom.” Za Dokinsa, Bog nije samo iluzija, već opasna iluzija.
Ovakva shvatanja nalaze se na jednom kraju čitavog spektra mogućih stavova i bilo bi pogrešno misliti da su tipična. Mnogi ateisti nisu nimalo zadovoljni militantnim, da ne kažemo represivnim ili čak totalitarnim prizvukom ovakvih shvatanja. Međutim, kao i uvek, ekstremni stavovi dobijaju najviše pažnje javnosti i medija, zbog čega ih tako veliki broj ljudi upoznaje i potpada pod njihov uticaj. Zato bi bilo nerazumno ignorisati ih. Moramo da ih shvatimo ozbiljno.
Na temelju ovakve izjave, jasno je da je jedan od razloga Dokinsovog neprijateljstva prema veri u Boga utisak koji je (nažalost) stekao, prema kome se “naučno verovanje temelji na javno proverljivim dokazima, a religijska vera ne samo da nema dokaza, već radosno s krovova viče da ne zavisi od njih”.[4] Drugim rečima, on veru u svakoj religiji smatra slepom. Dakle, ako je to tako, vera možda ipak zaslužuje da bude svrstana u isti koš s velikim boginjama. Međutim, uzimajući u obzir Dokinsov savet, postavljamo sledeće pitanje: Gde je dokaz da se religijska vera ne temelji na činjenicama? Naravno, moramo da priznamo da, nažalost, postoje ljudi koji ispovedaju veru u Boga i koji otvoreno zauzimaju protivnaučni i mračnjački stav. Njihov stav dovodi veru u Boga na zao glas i trebalo bi ga osuditi. Možda je Ričard Dokins imao baš tu nesreću da upozna nesrazmerno veliki broj takvih ljudi.
Međutim, to ne menja činjenicu da glavna struja hrišćanstva insistira na tome da ne možemo odvojiti veru od dokaza. Vera je zapravo odgovor na dokaze, a ne radost zbog nedostatka istih. Hrišćanski apostol Jovan piše u svom životopisu Isusa Hrista: “Ali, ovo je zapisano da verujete…”[5] To znači da su po njemu njegovi zapisi deo dokaza na kojima se temelji vera. Apostol Pavle piše o onome u šta su verovali i mnogi pioniri savremene nauke, da je priroda sama deo dokaza za Božije postojanje: “Jer, ono što se o Bogu može saznati, očigledno im je – Bog im je to učinio očiglednim. Jer, od stvaranja sveta, Božije nevidlјive osobine – njegova večna sila i božanstvo – mogu se jasno sagledati u onome što je stvoreno pa lјudi nemaju izgovora.”[6] Stav da je potrebno verovati kada nema dokaza nije deo biblijskog stanovišta. Kao i u nauci, vera, razum i dokazi idu zajedno. Tako ispada da je Dokinsova definicija vere kao “slepe vere” upravo suprotna biblijskoj definiciji. Zanimljivo, čini se da on nije svestan te nesaglasnosti. Da li bi to moglo da bude posledica njegove slepe vere?
Dokinsova idiosinkratična[7] definicija vere tako pruža upečatljiv primer upravo onakvog načina razmišljanja koga on tvrdi da se užasava – razmišljanja neutemeljenog na dokazima. Naime, s nedoslednošću od koje zastaje dah, on sam nam uopšte ne pruža dokaze za svoju tvrdnju da se vera raduje tome što ne zavisi od dokaza. Nije teško utvrditi zašto on ne pruža takve dokaze – nema ih. Nije potreban veliki istraživački napor da bi se ustanovilo da nijedan ozbiljan stručnjak za Bibliju ili mislilac ne podržava Dokinsovu definiciju vere. Frensis Kolins (Francis Collins) za Dokinsovu definiciju kaže da “sigurno ne opisuje veru većine ozbiljnih vernika u istoriji, niti onih koje lično poznaje”.[8]
Kolinsova opaska je važna jer pokazuje da novi ateisti, odbacujući svaku veru kao slepu, ozbiljno narušavaju vlastitu verodostojnost. Kao što kaže Džon Hot (John Haught): “Čak i samo jedna bela vrana dovoljna je da dokaže da nisu sve vrane crne, pa je sigurno da je i postojanje bezbroj vernika koji odbacuju pojednostavljenu definiciju vere novih ateista dovoljno da dovede u pitanje primenjivost njihove kritike na značajan deo religiozne populacije.”[9]
U svojoj nedavnoj, javno dostupnoj oceni Dokinsovog stava, Alister Mekgrat [10] ističe da se Dokins nije uhvatio u koštac ni s jednim ozbiljnim hrišćanskim misliocem. Šta bi onda trebalo da mislimo o njegovoj odličnoj maksimi: “Kad vam sledeći put neko kaže da je nešto istina, zašto ga ne upitate: ‘Postoji li dokaz za to?’ Ako ne može da vam pruži zadovoljavajući odgovor, nadam se da ćete dobro da razmislite pre nego što toj osobi bilo šta poverujete”?[11] Ne treba zameriti onima koji podlegnu snažnom iskušenju da primene Dokinsovu maksimu na njega samoga – i ne poveruju mu ni reč.
Dokins nije sâm u pogrešnom shvatanju da se vera u Boga ne temelji ni na kakvim dokazima. Iskustvo pokazuje da je ono relativno uobičajeno među članovima naučne zajednice, iako je možda formulisano na ponešto drugačiji način. Na primer, često se govori da vera u Boga “spada u privatnu sferu, dok predanost nauci spada u javnu sferu”, da je “vera u Boga drugačija vrsta vere od one koja je na delu u nauci” – ukratko, to je “slepa vera”. Ovu pojavu razmotrićemo detaljnije u četvrtom poglavlju, kada budemo govorili o mogućnosti razumske spoznaje svemira.
Za početak, ipak, pokušajmo da donekle razumemo na koji se način naučna zajednica odnosi prema verovanju ili neverovanju u Boga. Jedno od najzanimljivijih istraživanja ovog pitanja sproveli su 1996. godine Edvard Larsen (Edward) i Lari Vidam (Larry Witham). Svoje rezultate oni su predstavili u časopisu Nature.[12] Ovo njihovo istraživanje ponovilo je ono koje je 1916. godine sproveo profesor Leuba, kada je 1000 naučnika – nasumično odabranih na osnovu publikacije American Men of Science (Američki naučnici) za 1910. godinu – odgovaralo na pitanje da li veruju u Boga koji odgovara na molitve i u besmrtnost čoveka. Primetimo da ovakvo pitanje podrazumeva nešto daleko određenije od verovanja u neku vrstu božanskog bića. Na anketu je odgovorilo 70% ispitanika, od čega je 41,8% reklo DA, 41,5% NE, dok se 16,7% njih izjasnilo da su agnostici. Godine 1996. odziv je bio 60%, od čega je 39,6% reklo DA, 45,5% njih NE, a 14,9% se izjasnilo da su agnostici.[13] U štampi su se različito tumačili ovi statistički podaci, u stilu rasprave o tome je li čaša napola puna ili napola prazna. Neki su ih koristili kao dokaz da je vera opstala, a drugi da neverovanje opstaje. Možda je najveće iznenađenje relativno mala promena u odnosu broja vernika i nevernika tokom prethodnih osamdeset godina neverovatnog umnožavanja naučnih saznanja, što je u oštroj suprotnosti s preovladavajućim javnim mnjenjem.
Slično istraživanje pokazalo je da je procenat ateista veći u višim naučnim sferama. Larsen i Vidam pokazali su 1998. godine[14] da je među vrhunskim naučnicima američke Nacionalne akademije nauka (National Academy of Sciences) koji su učestvovali u istraživanju bilo 72,2% ateista, 7% onih koji veruju u Boga i 20,8% agnostika. Nažalost, nemamo uporedivih statističkih podataka za Britaniju od 1916. godine do danas, pa ne možemo da vidimo da li se taj odnos promenio ili nije, ali znamo da je više od 90% osnivača Kraljevskog društva u Londonu (Royal Society) verovalo u Boga.
Tumačenje ovakvih statističkih podataka je složeno. Na primer, Larsen je takođe utvrdio da procenat onih koji veruju u Boga značajno opada kod osoba s primanjima višim od 150.000 dolara godišnje, što je trend primećen i izvan naučne zajednice.
Kakve god bile implikacije ovih statistika, ovakva istraživanja sigurno pružaju dovoljno dokaza da je Dokins verovatno u pravu kada kaže da će teško biti ostvariti njegov zlokobni zadatak s totalitarnim prizvukom da iskoreni veru u Boga među naučnicima. Naime, pored onih skoro 40% verujućih naučnika u pomenutom opštem istraživanju, bilo je i još uvek ima vrlo cenjenih naučnika koji veruju u Boga – poput, da pomenemo samo neke, Frensisa Kolinsa, aktuelnog direktora projekta istraživanja ljudskog genoma (Human Genome Project), prof. Bila Filipsa (Bill Phillips), dobitnika Nobelove nagrade za fiziku za 1997. godinu, ser Brajana Hipa (Brian Heap), člana i nekadašnjeg potpredsednika Kraljevskog društva, i ser Džona Hotona (John Houghton), člana Kraljevskog društva i nekadašnjeg direktora Britanskog meteorološkog zavoda (British Meteorological Office), koji je i jedan od predsedavajućih Međuvladinog panela o klimatskim promenama i sadašnji direktor Inicijative Džona Reja za zaštitu okoline (John Ray Initiative on the Environment).
Naravno, na naše pitanje neće odgovoriti statistika, bez obzira na to koliko je zanimljiva. Sva je prilika da ispovedanje vere ovih eminentnih naučnika nimalo ne ublažava oštar ton kakav koriste Atkins, Dokins i drugi u svom orkestriranom ratu protiv Boga u ime nauke. Možda bi bilo tačnije reći da su oni uvereni, ne toliko u to da je nauka zaratila s Bogom, već, pre svega, da je rat gotov i da je nauka izvojevala svoju konačnu pobedu. Sad treba još samo obavestiti svet da je, Ničeovim rečima, Bog mrtav i da ga je nauka sahranila. U ovakvom tonu Piter Atkins piše: “Nauka i vera ne mogu da se pomire. Čovečanstvo treba da počne da ceni moć svoga deteta i da se otarasi svakog pokušaja stvaranja kompromisa. Religija je zakazala i njene promašaje treba razotkriti. Nauku, koja uspešno teži da ovlada sveukupnim znanjem putem upoznavanja pojedinačnih činjenica, što je vrhunski užitak intelekta – treba proglasiti caricom.”[15] Ovo je trijumfalistički rečnik. Međutim, da li je pobeda zaista osigurana? Koja je religija zakazala, i na kom nivou? Iako je nauka nesumnjivo užitak, da li je ona zaista vrhunski užitak intelekta? Zar muzika, umetnost, književnost, ljubav i istina nemaju veze s intelektom? Već čujem kako se podiže glas negodovanja humanističkih nauka.
Osim toga, ratovanje nekih naučnika s Bogom ne znači i da je sama nauka zaratila s Bogom. Na primer, neki muzičari su militantni ateisti. Znači li to da je i muzika u ratu s Bogom? Teško. Ovim želimo da kažemo sledeće: Tvrdnje naučnika nisu nužno naučne tvrdnje. Možemo takođe da dodamo da takve tvrdnje nisu nužno istinite, iako se zbog ugleda nauke obično smatra da jesu. Na primer, tvrdnje Atkinsa i Dokinsa od kojih smo krenuli spadaju u ovu kategoriju. One nisu naučne tvrdnje, već izraz ličnog uverenja, zapravo vere – ni po čemu drugačije (iako mnogo manje tolerantne) od one vere koju Dokins izričito želi da iskoreni. Naravno, činjenica da su navedene izjave Dokinsa i Atkinsa izraz vere ne znači samo po sebi da su one netačne, ali znači da ih ne treba primati kao autoritativnu nauku. Potrebno je da istražimo u koju kategoriju spadaju i, što je još važnije, utvrditi da li su istinite ili nisu.
Pre nego što nastavimo, potrebno je ipak da uravnotežimo izlaganje navodeći izjave nekih eminentnih naučnika koji veruju u Boga. Ser Džon Hoton, član Kraljevskog društva, piše: “Naša nauka je Božija nauka. On je odgovoran za celu priču o nauci […] Neverovatan red, doslednost, pouzdanost i fascinantna složenost koje nalazimo u naučnom opisu svemira odraz su reda, doslednosti, pouzdanosti i složenosti Božije aktivnosti.”[16] Nekadašnji direktor Kraljevskog botaničkog vrta u Kjuu (u jugozapadnom delu Londona) ser Gilijan Prans, i sam član Kraljevskog društva, jednako jasno izražava svoju veru: “Godinama sam verovao da je Bog Veliki Dizajner koji stoji iza cele prirode […] Sva moja kasnija naučna istraživanja potvrdila su moju veru. Bibliju smatram svojim glavnim autoritetom.”[17]
Još jednom ponavljam da ni upravo navedene tvrdnje nisu naučne tvrdnje, već izraz ličnog uverenja. Međutim, treba naglasiti da one nagoveštavaju postojanje dokaza u prilog takvom verovanju. Ser Gilijan Prans, na primer, izričito kaže da sama nauka potvrđuje njegovu veru. Tako dobijamo zanimljivu situaciju u kojoj, s jedne strane, naturalistički orijentisani mislioci govore da je nauka eliminisala Boga, dok nam, s druge strane, teisti govore da nauka potvrđuje njihovu veru u Boga. Oba stava zagovaraju vrlo stručni naučnici. Šta to znači? To izvesno znači da je previše pojednostavljeno tvrditi da su nauka i vera u Boga u neprijateljskom odnosu, a takođe i nagoveštava da bi bilo vredno istražiti kakav je zaista odnos između nauke i ateizma, kao i između nauke i teizma. Posebno bi bilo zanimljivo istražiti da li nauka podržava neki od ova dva dijametralno suprotna pogleda na svet, teizam ili ateizam, i koji od njih.
Razmotrimo najpre istoriju nauke.
nastaviće se…
[1]
“Will science ever fail?”, New Scientist, 8. avgusta 1992, str. 32-35.
[2]
“Is science a religion?”, The Humanist, januar/februar 1997, str. 26-39.
[3] The God Delusion, London, Bantam Press, 2006.
[4] Daily Telegraph Science Extra, 11. septembra 1989.
[5] Jovan 20:31.
[6] Rimljanima 1:19-20.
[7]
Idiosinkrazija podrazumeva specifičan mentalni sklop neke individue, koji uključuje jedinstvene ili neobične osobine. U medicinskom kontekstu, idiosinkrazija nosi podznačenje preosetljivosti i indidivualne alergijske reakcije na neke alergene. – prim. prev.
[8] The Language of God, New York, Free Press, 2006, str. 164.
[9]
God and the New Atheists, Louisville, Westminster John Knox Press, 2008, str. 62.
[10] Dawkins’ God, Oxford, Blackwell, 2004.
[11] A Devil’s Chaplain, London, Weidenfeld and Nicholson, 2003, str. 248.
[12] 3. aprila 1997, 386: 435-436.
[13]
Larry Witham: Where Darwin Meets the Bible, Oxford, Oxford University Press, 2002, str 272.
[14] Scientific American, septembar 1999, str. 88-93.
[15]
Nature’s Imagination – The Frontiers of Scientific Vision, urednik Džon Kornvel (John Cornwell), Oxford, Oxford University Press, 1995, str. 132.
[16] The Search for God – Can Science Help?, Oxford, Lion, 1995, str. 59.
[17] God and the Scientists, prikupio Mike Poole, CPO, 1997.
Objavljeno uz saglasnost idavača “Evandjeosko udruzenje studenata”
Comments powered by CComment