Da li nauka i Bog “idu zajedno”?
– S obzirom na to da ste naučnik i hrišćanin, kako biste definisali koji je krajnji cilj nauke, a koja je svrha verovanja (za jednog coveka)?
– Svrhu nauke vidim dvojako: jedna svrha je upoznavanje sa fascinantnim prirodnim svetom koji nosi rukopis svog tvorca, a druga je u davanju doprinosa poboljšanju kvaliteta života ljudi, kroz tehnološke inovacije, ali i kroz bolje razumevanje čoveka, društva i procesa u njemu itd.
Svrhu verovanja vidim u životu koji ima smisla, u životu sa Bogom i za Boga.
– Kakav je odnos nauke i vere? (Da li su naučne istine apsolutno dokazane i neoborive, a hrišćanska vera slepa, bez svojih činjenica i dokaza)?
– Jedan veoma značajan aspekt nauke je težnja ka objektivnosti. Da bi postigli taj cilj, u naučnom metodu koristimo se neposrednim ispitivanjem sveta kroz eksperiment i posmatranje. U idealnoj situaciji, da bi neka tvrdnja postala deo naučnog sistema znanja, ona mora dobiti svoju potvrdu kroz eksperiment ili posmatranje, i mora biti formulisana tako da je jasno kojim i kakvim eksperimentom se može potvrditi ili oboriti. U realnom svetu situacija je složenija, ali princip provere i proverljivosti ostaje jedna od osnovnih karakteristika modernog naučnog metoda. Dakle nauka barata isključivo iskazima koji su dokazivi ili oborivi. Sa “neoborivim” iskazima nauka nema posla.
Ovim se nauka jasno izdvaja od bilo kog sistema znanja u kojem provera iskaza ne predstavlja neophodan uslov da bi se iskaz uvrstio u sistem znanja. U tom kontekstu može se razumeti i distanca koju naučnici često zauzimaju prema sistemima koje percipiraju kao zasnovane na neproverivim iskazima. U takve sisteme ubrajaju se religiozne vere, uključujući i hrišćansku.
Međutim, naivno bi bilo shvatati religiozne vere kao sisteme koji obavezno moraju da budu slepi, i da se ni pod kojim uslovima ne potvrđuju u realnosti. Naprotiv, sumnja i potreba za potvrdom predstavljaju temu koja se stalno iznova ponavlja u tradicijama najznačajnijih religioznih vera. Veru je, naravno, moguće upražnjavati naslepo. Međutim, težnja ka objektivnoj i proverenoj istini nerazdvojni je deo svake ozbiljno shvaćene vere. Hrišćanska tradicija i istorija obiluju primerima sumnje, pokaza, dokaza, potvrda, ali i zabluda i opovrgavanja. Istorija Hrišćanstva obiluje primerima duhovnih obnova, učenja na sopstvenim greškama, obnove društva, zaustavljanja nepravdi, ukidanja ropstva i segregacije, itd. Privrženost principu objektivne istine i težnja ka proveri sopstvenih shvatanja su dakle vitalni deo hrišćanske vere, i prisutni su svuda gde je hrišćanska vera ozbiljno shvaćena.
Interesantno je da nastojanje na objektivnosti i neposrednom proučavanju sveta u modernoj nauci potiču upravo iz judeohrišćanske tradicije. Moderna nauka je nastala u zapadnoj Evropi, u vreme kada je akademskim krugovima dominirala srednjovekovna sholastika zasnovana na starogrčkim filozofijama. Jedna od najznačajnijih karakteristika tih filozofija bilo je shvatanje da je svet onakav kakav je jer je logički nužno da bude baš takav, i da je najjače oruđe u spoznaji sveta upravo čovekov razum. Nasuprot tome, judeohrišćanska tradicija vidi svet kao proizvod slobodne volje jednog Tvorca koji pri stvaranju nije podređen nekim nužnostima. I ne postoji način da pogodite kako je svet uređen oslanjajući se samo na svoj razum i logiku. Morate da posmatrate. Morate da se uhvatite u koštac sa onim što se zaista nalazi oko vas, da proučavate direktno. Prelaz sa spekulativne filozofije na empirijsku nauku trajao je dugo, i plod je između ostalog i interakcije akademskog sveta sa zanatlijama, moreplovcima i drugim ljudima koji su bili u neposrednom dodiru sa svetom oko sebe i tako ga spoznavali. Taj proces se odvijao u hrišćanskoj sredini, bio je pokretan hrišćanskim shvatanjima, i doživeo je svoju kulminaciju u onome što danas nazivamo naučnom revolucijom u 17 veku, i koju vezujemo za imena Galileja, Kopernika, Keplera…
– Da li su dosadašnja naučna spoznavanja stvarnosti kompatibilna sa tvrdnjom iz Svetog pisma da je svet nastao Božjom kreacijom? Koliki je doprinos nauke u prilog kreacionostičkom stavu?
– U poslednja tri veka, postepeno je stvarano uverenje da je nauka opovrgla tvrdnju da je svet stvoren. To uverenje je građeno u najvećoj meri na dva temelja. Prvi je taj da su naučna istraživanja uklonila potrebu za tim da se prirodni fenomeni objasne Božijim delovanjem, a drugi su teorije spontanog nastanka sveta i života.
Prvi argument bi imao smisla isključivo ako biste verovanje u Boga uslovili time da se prirodni fenomeni jedino mogu objasniti putem Božijeg delovanja. Ta teza je strana religijskim verama, a poreklo joj je u pomenutom procesu prelaza sa srednjovekovne sholastike na modernu nauku, u autoritarnom nastupu crkve po pitanju proučavanja prirode, kao i u nekim od naivnijih pokušaja zasnivanja hrišćanske apologetike na prirodnjačkim saznanjima. U tom procesu, naučni odgovori su se pokazali verodostojnijim od sholastičarskih, što je znatno uzdrmalo autoritet crkve po tim pitanjima, a apologetski argumenti zasnovani na prirodnjačkim saznanjima nisu uvek rezultovali u shvatanju Boga bliskom hrišćanskoj veri.
Drugi od ova dva temelja, teorije spontanog nastanka sveta i života suočavaju se u poslednjih nekoliko decenija sa prikrivenim ali značajnim problemima dolaskom novih otkrića u oblasti kosmologije i genetike koja u prethodnim vekovima nisu bila dostupna. Uprkos značaju te problematike, i nemalom broju naučnika koji su za nju zainteresovani, ona ostaje kontroverzna u velikoj meri zbog postojećih kulturnih predrasuda prema pitanjima stvaranja u velikom delu naučne javnosti.
– Navedite nam primere nekih naučnika koji su verovali u postojanje Boga? Koji su to naučnici i kako su povezivali profesiju sa verovanjem?
– Oduvek je bilo mnogo naučnika koji veruju u Boga, a ima ih i danas. Neki od njih se posebno ističu načinom na koji povezuju nauku sa verom. Slede samo neki od primera:
Frensis Bejkon (Francis Bacon) je živeo u Britaniji krajem 16 i početkom 17 veka. Bio je državnik, prvi vikont St Albana, pravnik, filozof, ali i naučnik i veoma uticajan kao začetnik naučnog metoda. Tvrdio je da je u spoznaji prirodnog sveta moguće prevazići antičku filozofiju direktnim proučavanjem prirode kao svojevrsne “knjige” čiji je autor Bog, kao i da se čovek pri tome može koristiti tehničkim sredstvima koja je sam konstruisao, da bi prirodom ovladao i usmerio je, u skladu sa istinitim razumevanjem zakonitosti u njoj. U to vreme, u akademskim krugovima normativna je bila starogrčka filozofija prirode, po kojoj su prirodi pridavane Božanske osobine, čije logičke nužnosti bi bile ograničavajuće čak i za njenog tvorca, i čije fenomene čovek nikada ne bi mogao sam da pokrene ili usmeri. Bejkonove ideje su dakle bile veome radikalne i dalekosežne. One su poticale iz Bejkonovog hrišćanskog pogleda na svet, u kojem je Bog čoveku zapovedio da vlada stvorenom prirodom i stara se za nju. Po Bejkonu, ispunjenje te zapovesti zavisi od ovladavanja naukom i tehnikom jer jedino kada čovek deluje u skladu sa prirodnim zakonima, on može sa njome uspešno sarađivati. Modernistička vera u čovekovu sposobnost da apsolutno ovlada prirodom i razume je, svojevrsna je ekstremna ekstrapolacija ovih Bejkonovih ideja.
Bejkon je upozoravao i na to da bi takva nauka vodila u novu propast ukoliko njen razvoj ne bude išao ruku pod ruku sa razvojem milosrđa i upotrebe nauke da se ublaži ljudska nevolja. Podsetimo da se radilo o vremenu u kojem od prirodnih pošasti, kao što su bile poplave, suše, bolesti i glad, nisu bili pošteđeni ni pripadnici elite kao ni nižih slojeva. Bejkon je bio barjaktar rata protiv greha lenjosti, očajanja i arogancije, i insistirao na tome da ljudi, radi Boga i radi svojih bližnjih, obnove svoja Bogom dana prava i ovladaju prirodom prema Božijoj zapovesti. (1)
Blez Paskal (Blaise Pascal), francuski matematičar, fizičar, pronalazač i filozof iz 17 veka, dao je začetničke doprinose teoriji verovatnoće, nacrtnoj geometriji i mehanici fluida. Smatrao je empirijsko iskustvo uverljivijim od špekulativne logike. Po njemu, naučnik je dužan da ono što otkriva u prirodi prihvati onakvim kakvim jeste, čak i kada ne može do kraja da razume posmatrani fenomen. I u teologiji i u nauci, za Paskala osnova svakog znanja je iskustvo, tj. eksperiment (2), ili drugim rečima, “ono što smo svojim očima videli … i što smo svojim rukama opipali” (3) Smatrao je da je razum najveći dar čoveku, ali da razum ima svoja ograničenja, i da razum na kraju mora spoznati da postoji beskonačno mnogo stvari koje su mu izvan domašaja. (1)
Danas, četiri veka kasnije, ponovo shvatamo koliko je modernistička vera u neograničenost ljudskog razuma ipak bila samo prolazna faza u istoriji ljudskog roda.
Robert Bojl (Robert Boyle), hemičar, fizičar i pronalazač iz 17 veka, koga najbolje znamo po zakonu o inverznoj proporcionalnosti pritiska i temperature gasa na konstantnoj temperaturi, posvetio je značajno vreme i svojim teološkim radovima. Kritički sagledavajući starogrčki koncept prirode, smatrao je u to vreme uvreženu deifikaciju prirode uvredom za Boga, i preprekom za pouzdano izučavanje prirode kao Božije tvorevine. Otvoreno je pisao protiv pogleda na svet po kojem ustrojstvo sveta potiče iz starogrčkih “logičkih nužnosti”, i smatrao je Boga stvaraocem koji ne podleže nikakvim ograničenjima. Priroda i njeni zakoni onakvi su kakvima ih je Bog po svojoj slobodnoj volji stvorio, i zbog toga je razumno odbaciti svaku teoriju koju eksperiment opovrgava, koliko god racionalna ona bila. (1)
Mihajlo Idvorski Pupin, fizičar, hemičar i pronalazač sa naših prostora, svetski poznat po svojim patentima i naučnim radovima, uložio je značajna sredstva i napor u osnivanje fondova podrške obrazovanju mladih, pomoć školama i muzejima, kao i organizovanju humanitarnih i odbrambenih aktivnosti u Srbiji u vreme prvog svetskog rata. On piše,
“Da, Božije duhovne stvarnosti su nevidljive, ali su predočene i pojašnjene fizičkim stvarnostima otkrivenim u stvorenim fizičkim stvarima. Po ovom tumačenju Apostolovih reči, fizičke i duhovne stvarnosti se nadopunjuju. One su dva kraja istih stvarnosti; jedan koji prebiva u ljudskoj duši, i drugi u stvarima spoljašnjeg sveta. Ovo je jedan od osnovnih razloga zbog čega nauka i religija nadopunjuju jedno drugo. One su dva stuba kapije kroz koju ljudska duša ulazi u svet u kojem prebiva božanstvo…” (4)
Kejs Deker (Cornelis Cees Dekker) je redovni profesor i predsedavajući katedre za bionanofiziku Univerziteta u Delftu u Holandiji, direktor Kavli instituta za nanonauke u Delftu, i naučni direktor centra izvrsnosti “Bionanoapplications”. Takođe je poznat i po velikom broju radova i javnih izlaganja na temu odnosa nauke i vere. (5)
Džon Lenoks (John C. Lennox) je profesor matematike na univerzitetu Oksford, i profesor emeritus za matematiku i filozofiju nauke, kao i pastoralni savetnik Grin Templton koledža (6). Izuzetno je cenjen kao predavač i autor na temu odnosa između vere, filozofije i nauke. Njegove debate sa Dokinsom i Hičensom veoma su poznate. Njegova knjiga “Božiji pogrebnik: Da li je nauka sahranila Boga?” (God’s undertaker: Has science buried God?) razmatra najznačajnije teme iz odnosa nauke i vere u svetlu današnjih naučnih saznanja.
Alister Makgrat (Alister McGrath) je profesor teologije, duhovne službe i obrazovanja na univerzitetu Oksford, kao i načelnik Centra za teologiju, religiju i kulturu na Kings koledžu u Londonu (7). Akademsku karijeru započeo je istraživanjima iz molekularne biologije, i iz te oblasti doktorirao na Oksfordu 1977. Uporedo studirajući teologiju, diplomirao je uz “first class honours” iz teologije 1978. Jedna od najvažnijih tema njegovog potonjeg akademskog i istraživačkog rada upravo je interakcija hrišćanske teologije sa prirodnim naukama. Autor je brojnih knjiga koje čitaocu pružaju odličan uvid u istoriju i filozofiju nauke, vere i ateizma, kao i njihovih međusobnih odnosa. Kao i Lennox, takođe je vodio debate sa najvažnijim zastupnicima novog ateizma (Dokins, Hičens…). Njegovi radovi i debate često su citirane kao ozbiljan izazov argumentima na kojima pobornici novog ateizma zasnivaju svoje stavove.
(1) R. Hooykaas, “Religion and the rise of the modern science”, Regent College Bookstore Reprints (1972)
(2) U francuskom jeziku i danas ista reč “expérience” označava “iskustvo” kao i “eksperiment”
(3) Novi Zavet, Prva poslanica Jovanova 1:1
(4) M.I Pupin, “The New Reformation – From Physical to Spiritual Realities”, Scribner, New York, 1927 (Reprint 2005, Cosimo Inc.)
(5) http://www.ceesdekker.net/
(6) http://johnlennox.org/
(7) http://users.ox.ac.uk/~mcgrath/
– Kako jedan hrišćanin može biti posvećen naučnik ako se čini da nauka i Bog “ne idu zajedno”? Kako opstati kao naučnik i napredovati u profesiji a biti hrišćanin i verovati i služiti Bogu?
– Ako prihvatite pogled na svet po kojem je svet nastao sam od sebe, slučajno, bez svrhe ili cilja, dolazite do situacije u kojoj niste u stanju da racionalno opravdate entuzijazam koji pokreće fundamentalno istraživanje prirode. U čemu je draž spoznavanja i razumevanja prirode svemira koji nema smisla? Šta bi vas moglo fascinirati u svetu u kojem je svaka vrsta lepote ljudska subjektivna iluzija? U takvoj situaciji, preostaje vam ili da pitanje svrhe fundamentalne nauke preskočite, ili da je tražite u njenim tehnološkim nusproduktima i drugim nuspojavama koje je prate.
S druge strane, ako shvatate svemir kao delo svemogućeg Boga koji ga je stvorio sa smislom, i sa svrhom koju čovek može bar delimično da razume, fundamentalna nauka za vas postaje proces otkrivanja jedne fascinantne tvorevine najvećeg tvorca, a primenjena nauka postaje odgovor na poziv da “volite bližnjeg svog”. Te ideje su istorijski i bile pokretači nastanka moderne nauke.
Dakle, nauka i Bog i te kako “idu zajedno”.
– Da li u nauci postoje neke etičke vrednosti ili granice? Da li se u nauci postavlja pitanje dobra (da li je nešto dobro ili ne)? Ili je svaki napredak u nauci po definiciji dobar za coveka?
– Nauka po sebi nema kapacitet da inspiriše ili nametne etičke vrednosti. Međutim, s obzirom na to da je nauka značajan deo današnjeg društva i života, i da na njega ima veliki uticaj, pogotovu kroz tehnologiju, pitanje etičkih vrednosti veoma je važno za nauku. Te etičke vrednosti moraju da dođu iz društvene sredine, tj., društvo mora da zna šta želi a šta ne želi od tehnološkog napretka. Današnje društvo na ova pitanja nema jedinstvene niti široko prihvaćene odgovore.
U jednoj konkretnoj oblasti, međutim, postoji široko prihvaćen etički standard u naučnoj zajednici. Radi se o “korektnom naučničkom ponašanju”. Po tim standardima ste dužni da rezultate svog rada predstavite verodostojno, dužni ste da korektno citirate ako koristite tuđi rad kao izvor informacija u svom radu, plagijat se smatra za kardinalni prestup itd.
– Da li verujete da živimo u doba svojevrsnog naučnog totalitarizma, kada je nauka i “naučno” odobreno, a vera u Boga smešna i iracionalna?
Kako hrišćani mogu odgovoriti na omalovažavanje i ignorisanje vere?
– Ne verujem da živimo u naučnom totalitarizmu. Religija danas jeste društveno marginalizovana s obzirom na značaj koji ima za ljude, kao i s obzirom na svoj istorijski značaj. Moglo bi se možda i reći da bi većina ljudi kao verodostojniji videla iskaz poduprt autoritetom nauke od iskaza poduprtog autoritetom religiozne institucije. Međutim, ni nauka više nema primat u oblikovanju načina razmišljanja u društvu.
Konkretno u Srbiji teško da bi se moglo govoriti o nekoj dominaciji nauke. Veći problem su široko nepoznavanje nauke, kvazinaučni stavovi, kao i potpisivanje “nauke” pod ideje koje sa naukom imaju malo veze. U zapadnim društvima, nauka dominira u oblastima primenjene nauke i tehnologije, prosečan čovek ima bolju predstavu o dometima i značaju nauke, ali ni tamo uticaj nauke nije apsolutan.
Što se tiče kvazinaučnih pokušaja omalovažavanja vere, najbolja odbrana od toga je upoznavanje sa naukom onakvom kakva ona jeste, njenom istorijom i filozofijom, u skladu sa svojim mogućnostima.
Iako je moderna nauka imala važnu ulogu u procesu sekularizacije društva u poslednjih nešto preko dve stotine godina, način razmišljanja, kao ni kulturna i duhovna stremljenja današnjeg čoveka nisu više u značajnoj meri usmerena niti inspirisana naukom. Marginalizacija vere, isto kao i slabljenje primata nauke, posledice su jedne mnogo dublje krize savremenog društva, a to je kriza pojma istine. U tradicionalnom društvu, u kojem je religijska vera imala dominantnu ulogu, istina je stajala visoko na lestvici opšteprihvaćenih vrednosti, a izvori su joj bili u autoritetu crkve, države, porodice, itd. Nasuprot tome, u vreme procvata modernizma, vladalo je uverenje da se do krajnjih istina može doći nesputanim ljudskim razumom. I jedan i drugi od ova dva koncepta istine doživeli su svoje krize i nisu uspeli da se izbore sa svom kompleksnošću stvarnosti i ljudskog života. Kao posledica toga, međutim, danas je sam pojam istine marginalizovan. U postmodernističkom načinu razmišljanja, na tvrdnje o istini gleda se sa podozrenjem, kao na pokušaj dominacije i nametanja svojih shvatanja i interesa drugima. Nevolja sa ovakvim razvojem ljudske misli je u tome što, takođe, vrednosti kao što su verodostojnost i poštenje padaju sve niže na lestvici opšteprihvaćenih vrednosti u društvu. Taj problem bi trebalo Hrišćane mnogo više da brine nego pojava da mnogi ljudi veru smatraju “smešnom i iracionalnom”.
Pravi izazov, dakle, leži u kulturnoj marginalizaciji vere, u njenom proterivanju iz javnog prostora, u obezvređivanju istine i principa verodostojnosti, relativizaciji etike, propagiranju apsurdne redukcionističke antropologije itd.
Na ovakve izazove zaista je neophodno odgovoriti, i to na taj način što će Hrišćanin nositi svoju veru sa sobom i živeti po njoj gde god se kreće, što će se otvoreno profilisati kao vernik, crpsti iz vere svoja shvatanja i stavove o važnim životnim pitanjima, biti otvoren o tome pred ljudima, biti verodostojan i dosledan hrišćanskoj etici. Pri tome je važno izbeći zamku koja je dovela do krize tradicionalnog društva: Manje je važno to da li ljudi omalovažavaju veru ili crkvu. Život hrišćanina treba da iskaže poštovanje prema samom Bogu. Tamo gde se Hrišćanin kreće, Bog treba da bude prisutan. Crkva treba da pronađe način da otvori prostor Bogu da se iskaže.
– Često se govori da je vera rezervisana samo za privatnost doma i službu u crkvi. Da li je to ispravno? Da li bi hrišćani trebalo da budu društveno aktivni?
– Hrišćani bi trebalo da budu društveno aktivni u skladu sa svojim interesovanjima i sposobnostima. Usiljenost može da bude kontraproduktivna. Mnogo je važnije biti dosledan svojoj veri u svom društvenom životu, pa i aktivnosti, ako je već ima, u kojim god razmerama ona bila.
– Vi ste naučnik. Zašto Vam je potrebno da verujete u Boga?
– Pre svega zbog toga što time što sam naučnik ne prestajem biti čovek. Po mojim najdubljim ubeđenjima, vera u Boga ključna je za stremljenje čoveka ka životu koji ima smisla. Živeti sa Bogom i za Boga predstavlja svrhu i cilj postojanja sa kojima se ništa ne može uporediti.
Dr. Strahinja Lukić rođen je 1973 godine u Beogradu, gde je i završio školovanje i osnovne studije. Doktorirao je iz nuklearne fizike 2004 na univerzitetu “Luj Paster” u Strazburu, u Francuskoj, na programu fundamentalnih istraživanja vezanih za trajno rešavanje problema nuklearnog otpada, kao i održive nuklearne energije. Nakon toga nekoliko godina radi na projektima vezanim za nuklearnu fiziku sa teškim jonima i radioizotopima, kao i za fiziku neutrina. Trenutno radi na tehnici preciznog merenja luminoznosti za projekat linearnog sudarača elektrona i pozitrona. U slobodno vreme čita literaturu iz istorije i filozofije nauke, sa posebnim interesom za odnose između nauke i religije. Kad god stigne pobegne terenskim biciklom na nekoliko sati, ponekad čak i nekoliko dana, u nepoznatom pravcu. Oprobao se i na nekoliko muzičkih instrumenata, a zadržao na gitari, uslovno rečeno i na klaviru. Nedavno ga je duboko impresionirao film “O bogovima i ljudima” (Des hommes et des dieux, Xavier Beauvois, 2010).
Comments powered by CComment