GDE JE BOG U SVETU KORONA VIRUSA? (6)

ZAŠTO ATEIZAM NE MOŽE DA NAM POMOGNE?

Vredna je pohvale primedba da neki ateisti ipak veruju u neki oblik „suda“ ili „sudbine“, u ono nešto što iskazuju rečima „valjda su to i zaslužili.“

Razgovor o ateizmu me uvek suoči sa sledećom činjenicom: mnogi misle da je jedino rešenje za katastrofu i prirodno zlo u tome da ostavimo Boga i okrenemo se ateizmu. Kažu, jasno je da korona virus, rak, zemljotresi i cunamiji pokazuju da Boga nema. Moramo da se suočimo sa smrću kao s činjenicom, da je svet prosto takav kakav jeste: surov i bezosećajan, da ne mari da li živimo ili umiremo.

Škotski filozof i prosvetitelj Dejvid Hjum ukazuje na problem s kojim se hrišćani poput mene muče. Pozivajući se na čuvenog grčkog filozofa iz III veka pre nove ere, zapisao je nešto što će se kasnije često citirati:

„Staro pitanje Epikura još odzvanja bez odgovora: da li je Bog voljan da spreči zlo, ali nema snage za to? Ako je tako, onda nije svemoćan. A možda ima snage ali nije voljan? Onda nije dobar. A ako je i svemoćan i voljan, odakle onda zlo?“^[1]

Ali gde to stiže ova staza ateizma? Tik pred onu dogmatsku tvrdnju Ričarda Dokinsa, suočenog sa stvarnošću stradanja:

„Ukupna patnja koja samo na godišnjem nivou pogađa svet prirode prevazilazi svako čestito poimanje. Samo za jedan minut, koliko mi je potrebno da dovršim ovu rečenicu, hiljade životinja biva živo proždrano, još više ih beži spasavajući se; neke cvile u strahu, neke se raspadaju iznutra izjedane parazitima, hiljade primeraka svih vrsta umire od gladi, žeđi i zaraza. Ali tako mora. Kada bi postojalo neko vreme obilja, ta bi činjenica skoro sama po sebi vodila porastu populacije sve do tačke potiranja posledica izgladnelosti i mizerije u prirodi. U kosmosu elektrona i sebičnih gena, slepe sile fizike i genetičke replikacije, neki ljudi će biti povređeni, neki će imati sreće. Ali mi u tome nećemo naći bilo kakvu zakonitost ili razloge, a još manje pravdu. Kosmos koji vidimo poseduje baš ono što očekujemo da bi i trebalo da ima; da u konačnici nema plana, nema dizajna i svrhe, nema zla i dobra, nema ništa sem slepe i bezdušne nezainteresovanosti. DNK ništa ne zna i ni za šta ne mari. DNK jednostavno jeste, postoji, a mi samo igramo po njegovoj muzici.“^[2]

Kako hrišćani da reaguju na sve ovo? Prvo, Dokinsova deterministička verzija ateizma poriče kategorije dobra i zla i zamenjuje ih „slepom i bezdušnom nezainteresovanošću“ fatalističkog kosmosa. Ali, odbacimo li dobro i zlo kao stvarnost, čemu onda bilo kakva priča da li je korona virus dobar ili zao?! (Teško je uopšte i verovati da Dokins stvarno veruje u tako nešto.) Ali on ipak ovim ozbiljno postavlja stvari, i u tom svetlu moramo da se pitamo: da li ateistički sistem verovanja uopšte jeste razumna reakcija na korona virus? Jer, ako Boga nema, odakle onda svima nama uopšte i sama zamisao, sam koncept dobra i zla? Ako ga nema, onda smo nemoćni da kažemo da su i virus i njegove posledice u bilo kom smislu „loše“. Zašto? Zato što su sve posledice, zajedno sa fatalizmom konflikta, tek atomi koji međusobno uređuju svoj poredak.

Dostojevski piše: „Ako Boga nema, sve je do­zvo­ljeno.“^[3] Da ne bi bilo zabune, podsetimo se da Dostojevski nije poricao ateistima sposobnost moralnog ponašanja. Ne, uopšte se ne radi o tome. Zapravo, ateisti mogu - kao što često i čine – da posrame religiozne svojom moralnošću. Hrišćansko razumevanje ovoga je da svi ljudi, svaki muškarac i žena – verovali ili ne verovali u Boga – jesu moralna bića sazdana na sliku Boga koji je stvoritelj. Zato svaki čovek može da živi moralno. Dostojevski nije optuživao ateiste zbog manjka moralnih uverenja. Nudio im je nešto dublje: niko nema racionalni razlog i povod za razlikovanje dobra i zla ako nema Boga. Navedene reči Ričarda Dokinsa u potpunosti podupiru ovo.

I premda je zlo koje potiče iz prirode, a ne iz ljudskog morala, glavna tema ovog našeg razmatranja, vredi primetiti posledice Dokinsovog gledišta: teroristi i rodonačelnici genocida u Kambodži i Ruandi su tek nosioci sopstvenih genetski programiranih svojstava. Baš kao Staljin, Hitler i Mao u svojim stravičnim pokoljima ljudskog roda. Ako, recimo, lično smatrate da je klanje dece zabavno, zašto na to osećanje ne biste (u svetlu ovog  stava) prosto gledali kao na neizbežno preklapanje ličnog DNK materijala? Ako je stvarnost takva, onda niko od nas ne može da izbegne sudbinu koju – eto – neki pogrešno i zavodljivo etiketiraju kao zlo. Tada i mi i oni, možemo samo da se pomirimo sa tim bez prigovora. Prosto, moral je besmislen.

Ali, mišljenja sam da ovakav stav prosto nije prihvatljiv. Ričard Dokins je i sam dokaz tome. Njegovi argumenti ruše stvarnost postojanja dobra i zla. Zašto onda on smatra da su događaj 9/11 i druga zverstva zlo?^[4]

Još nešto: opravdan gnev protiv moralnog zla i zla koje je posledica prirodnih stihija, pretpostavlja standarde „dobra“ kao objektivne, stvarne i od nas odvojene. Zašto bismo očekivali od drugih da se s nama slože dok osuđujemo neke pojave? Zato što su to „transcendentni“ standardi. Oni postoje iznad svih nivoa ličnog mišljenja. U tom smislu svako od nas, ma kakvog pogleda na svet bio, neće nimalo oklevati da korona virus označi kao nešto loše, zlo.

Ali, ako Boga nema, te stoga nema i transcendentnih vrednosti, odakle onda bilo kakvi objektivni standardi dobra? Ako dobra i zla uopšte nema, nestaje i koncept moralnosti, pa su svaki prigovor i svaka ljutnja u ime morala besmisleni. Onda tzv. „problem“ zla – bilo moralnog ili onog iz prirode – bledi u bezdanu nezainteresovanosti za nebitnu stvarnost. U tom smislu se slaže filozof Ričard Tejlor, kada piše:

„Savremeno doba, koje manje-više od­­bacuje zamisao o božanskom za­ko­no­d­avcu, svejedno pokušava da očuva zamisao moralnog dobra i zla. Međutim, pritom ne primećuje da, stavljajući Boga u stranu odbacuje i stanje besmisla o dobru i zlu, tj. njihovo nepostojanje... Najzad, obrazovanim ljudima ne bi trebalo ni objašnjavati da sva ova pitanja nikada i nisu imala svoje odgovore mimo religije.“^[5]

Fridrih Niče, filozof XIX veka, je valj­da jasnije od svih video posledice napuštanja biblijskog morala, baš onoga što je u samom srcu zapadnjačke civilizacije. Predvideo je da bi smrt Boga vodila u darvinistički imperativ iskazivanja „snage volje“, a to je da jaki moraju i hoće da odstrane slabije. Napisao je:

„Biblijska zabrana ‘Ne ubij’ je čista naivnost... Život sam po sebi ne zna za solidarnost, za ‘jednaka prava’ zdravih i degenerisanih delova organizma: zdravo mora da odstrani ono što je slabo i bolesno, inače sav organizam propada.“^[6]

Niče je prezirao hrišćansku moralnost kao nešto što porobljava. Isticao je da smrt Boga znači smrt saosećanja, dobrote i praštanja:

„Kada se odreknemo hrišćanskog verovanja, lišavamo se i prava na hrišćanski moral... koji je obavezujuć: poreklo mu je transcendentno... a istinit je samo ako je Bog istina. On stoji ili pada s verom u Boga.“^[7]

U jednom drugom naslovu Niče pita: „Čemu moral uopšte ako su i život i priroda i istorija ‘nemoralni’?“^[8] To je pitanje s kojim bi svaki ateista trebalo da se suoči.

PROBLEM ZA HRIŠĆANSTVO

Postojanje morala je neosporna činjenica. Mi znamo da smo moralna bića na osnovu našeg ličnog iskustva. Cenjeni oksfordski etičar, J. L. Maki je napisao:

„Etika sačinjava tako neobičan niz kvaliteta i odnosa, da kao takva teško da je nastala u svakodnevnim tokovima i dešavanjima; da postoji mimo svemogućeg boga koji ju je sazdao. Pa, ako onda već postoje svojstvene, već zadate i objektivne vrednosti, njihovo postojanje čini verovatnijim postojanje boga. On bi teško postojao mimo njih. U tome je, nadasve, konačni argument kojim iz moralnosti izvodimo božiju egzistenciju.“^[9]

Maki je inače bio ateista i poricao je postojanje bilo kakvih apsolutnih moralnih standarda. Ali svima su nam neke stvari nesumnjive. Recimo, zlostavljanje dece je zlo, čisto zlo. Ako možemo to da kažemo, onda se u biti odričemo ateizma i njegove logike.

Uklanjanjem Boga iz ove misaone jednačine ne uklanjamo ni bol ni patnju. Štaviše, oni ostaju netaknuti. Ipak, uklanjanjem Boga uklanjamo s njim i još nešto: svaki oblik nade. I to je problematika kojoj ćemo se posvetiti nešto kasnije.

Nego, još se nismo pozabavili zvonkim pitanjem Dejvida Hjuma: kako da pomirimo ovo zlo korona virusa s postojanjem Boga ljubavi?

Nastaviće se...

Objavljeno uz saglasnost izdavača “Evandjeosko udruženje studenata”

www.eus.rs

^[1] Dialogues Concerning Natural Religion, part 10 (1779).

^[2]  River Out of Eden (Basic Books, 1992), str. 133.

^[3] The Brothers Karamazov (1880), book 11, ch. 4

^[4] “Time to Stand Up” (Freedom From Religion Foundation, 2001).

^[5] Virtue Ethics (New York, 1991), str. 2-3.

^[6]  The Will to Power (1888), str. 389.

^[7]  Twilight of the Idols (Penguin, 1990), str. 80-81.

^[8]  The Gay Science (Vintage, 1974), str. 282.

^[9] The Miracle of Theism (Clarendon Press, 1982), str. 115-116.