Verovali ili ne

Očigledno je da po pitanju mišljenja o prirodi izvora našeg postojanja nemamo baš neki veliki izbor. U suštini, imamo samo dve opcije, ateističku i teističku…

Očigledno je da po pitanju mišljenja o prirodi izvora našeg postojanja nemamo baš neki veliki izbor. U suštini, imamo samo dve opcije, ateističku i teističku – ili ljudski um i inteligencija duguju svoje poreklo bezumnoj materiji, ili postoji inteligentni izvor svega, postoji Stvoritelj. Interesantno je, a i fascinantno, da neki ljudi tvrde da ih baš taj njihov um i inteligencija upućuju da izaberu bezumnu materiju kao izvor postojanja, a ne Stvoritelja. Takav izbor jednostavno zahteva par misli na tu temu:

Ateizam i teizam su osnovni stavovi o prirodi apsolutne, ultimatne stvarnosti, i kao takvi predstavljaju bazu načina našeg življenja, aktivnosti, i odnosa prema svetu. Oba stava se moraju osloniti na nešto što je večno i beskrajno, jer oba priznaju da sve što postoji zavisi i duguje svoje postojanje nečemu van samoga sebe, nečemu van vremena i prostora, jer su i vreme i prostor morali nekako nastati.

Za većinu ateista, ta ultimatna stvarnost je večni univerzum gde postoji samo fizička materija. Ateizam stoga u startu ima potencijalni problem da objasni kako je univerzum večan, kada sama nauka  pokazuje da je imao početak, i kako je bezličan, nesvestan, besmislen, besciljan, i amoralan univerzum sasvim slučajno stvorio lična, svesna, moralna bića koja su opsednuta idejom smisla i svrhe.

Teista nema takav problem, jer on smatra da je lični, svesni, svrsishodni, inteligentni, moralni, i večni Bog stvorio bića u svom obličju, i uspostavio univerzum i njegove zakone za regulisanje njihovog postojanja. Suprotno od ateizma, koji jedan od njegovih glavnih glasnogovornika, Žan Pol Sartr, opisuje kao “dug, težak, okrutan biznis”, Biblija kaze da je Bog stvorio univerzum, pun značaja i smisla, gde, “Nebesa kazuju slavu Božju, i dela ruku Njegovih glasi svod nebeski. Dan danu dokazuje, i noć noći javlja. Nema jezika, niti ima govora, gde se ne bi čuo glas njihov.” (Psalmi 19:1-3).

Iako je nauka zaista dala mnoge velike darove čovečanstvu, nada ateizma da vera u nauku može zameniti duhovnost i religiju je neosnovana. Prvo, vera u nauku je samoopovrgavajuća. Izjava kao što je: “može se verovati samo u ono što se može naučno dokazati”, se ne može naučno dokazati, tako da čak i na osnovu sopstvenih kriterijuma treba biti odbačena. Drugo, takva izjava ignoriše neke druge, validne metode sticanja znanja. Na primer, pravno / forenzički / istorijski metod otkrivanja istine se koristi svakodnevno, i vrlo je poštovan i validan. Pravni metod ne ignoriše svedočenje ili činjenice jer nisu empirijski ponovljive. Pravni metod omogućava istoriji i svedočanstvu da govore sami za sebe sve dok se ne dođe do presude koja van razumne sumnje postiže ravnotežu verovatnoće.

Treće, vera u nauku kao krajnjeg arbitra se dokazala kao katastrofalna sa moralnog stanovišta. Militantni ateizam tvrdi da kad bi se religija uništila, onda bi čovečanstvo imalo mira i živelo u harmoniji. Međutim, čak i letimičan pogled unazad kroz istoriju od doba prosvetiteljstva, nam pokazuje drugačije. Umesto da rezultira u miru, doba prosvetiteljstva je uvelo čovečanstvo u jednu krvavu, sekularnu revoluciju za drugom, sto je kulminiralo u dvadesetom veku, koji je proizveo najveću masovnu grobnicu u istoriji. Ironično je to da je jedan od glavnih glasnika ateizma, Fridrih Niče, predvideo (ispravno) da će, zato što su on i drugi navodno ubili Boga u devetnaestom veku, dvadeseti vek biti najkrvaviji vek ikada.

Sa druge strane, upravo suprotno ukazivanju na nepostojanje transcendentnog Stvoritelja, napredak u nauci, više nego ikada, potvrđuje Njegovo postojanje: poraz teorije stabilnog stanja, i sadašnje razumevanje da je univerzum kakvog ga znamo eksplodirao ni iz čega u postojanje; neverovatno fino podešavanje univerzuma za ljudski život; potvrda složenosti DNK koji samo u jednoj svojoj grani sadrži digitalne informacije ekvivalentne 600.000 stranica inteligencije, i koji je matematički identičan najsloženijem jeziku; sve ovo upućuje ka inteligentnom izvoru postojanja.

Ateistički stav o nauci predstavlja pogrešnu logiku o pogrešnoj dilemi. Ateizam zahteva da osoba izabere između nauke i Boga, a za takvu podelu nema nikakve potrebe. Takav zahtev se može uporediti sa zahtevom da se bira izmeću principa rada naizmenične struje i Nikole Tesle, kao razloga zašto postoji moderni električni generator. Činjenica je da ta dva izbora nisu kontradiktorna, nego komplementarna. Ateizam previđa značajnu razliku između izvora (Tesla) i mehanizma (rad naizmenične struje). Na isti način, Bog je inteligentan izvor i efikasan uzrok svega, sa svojim prirodnim zakonima i mehanizmima koji sprovode njegove namere u cilju željenih krajnjih rezultata.

Ateista se jednostavno ne može osloniti na nauku da opovrgne postojanje transcendentnog Stvaratelja i primoran je na priznanje da ateizam sam po sebi nije činjenica, već sistem koji se oslanja na veru. Ne postoji sukob između nauke i religije, nego između ateističkog / naturalističkog i teističkog pogleda na svet.

Stoga se ateistički pogled na svet mora pozabaviti sa dve fatalne greške koje čini u pogledu koncepta vere:
(1) da je vera isključivo religijski koncept,
(2) da vera znači verovati u nešto za šta ne postoji dokaz. Ni jedno ni drugo nije tačno. Sto se tiče prve tačke, uzevši u obzir sve što smo dosada rekli, mnogi ateisti i sami priznaju da je ateizam pogled na svet i vera. Jedan od primera je ateistički naučnik Džordž Klajn koji je pisao: “Ja sam ateista. Moj stav se ne zasniva na nauci, već na veri… Odsustvo Stvoritelja, nepostojanje Boga je moja vera još iz detinjstva i moje verovanje kao odraslog čoveka, čvrsto i sveto “.

Što se tiče vere kao slepog uverenja kome nedostaju dokazi, ništa ne može biti dalje od istine. Nauka ima veru u logiku, matematiku, prirodne zakone, i razumljivost univerzuma, i veruje da se takve stvari nikada neće promeniti. Ljudi se takođe oslanjaju na veru svaki dan – kada jedu u restoranima, kada uzimaju lekove…

U Novom zavetu Biblije, grčka reč “pistis” se koristi za pojam “vere.” To je imenica koja potiče od glagola “peitho”, što znači “biti uveren”. Uvaženi leksikoni pokazuju smisao ove reči kao “stanje verovanja na osnovu pouzdanosti u onoga kome se veruje”; “pouzdanost, vernost koja se odnosi na nešto dostojno vere ili poverenja”. Drugim rečima, ideja da vera znači slepo verovanje nasuprot dokaza nije ideja zastupljena u Svetom Pismu.

Vera u Strvoritelja je vera zasnovana, kao što smo videli, na dubokom rezonu i pouzdanosti u dostojnost onoga u koga se veruje – u Stvoritelja koji sebe svakodnevno jasno i glasno predstavlja, kako u nepreglednom, neizmernom nebeskom svodu iznad nas, tako i u svakoj maloj travci ispod nas, koje su, koliko god bile jednostavne, isto toliko kompleksne i neponovljive. Pogledali gore ili dole, oba pogleda ukazuju i vode ka Stvoritelju… Verovali, ili ne.