Oprečne su teorije o značaju žene u istoriji ljudskog roda…
U poslednje vreme sve češće se govori o pravima žena i njihovoj ugroženosti u svetu muškog šovinizma. Mnogi vide ovaj problem kao pagansko nasleđe koje nikada nije iščezlo među ljudima. Oprečne su teorije o značaju žene u istoriji ljudskoga roda. Tako je Mahabharata rekao: “Gde se žene poštuju, tamo je i bogovima ugodno; gde se ženama ne iskazuje poštovanje, tamo ni jedno delo ne donosi ploda.“ Bilo je i mnogo provokativnih misli upućenih ženama, poput one Dučićeve: „Ja pamet muškarca računam po onom što kaže, a pamet žene po onom što ne kaže.“ Tu su i brojne šale na njihov račun: “Žena je u izgubljenom raju zagrizla u plod sa stabla spoznanja deset minuta pre muškarca; i otada je uvek sačuvala tih deset minuta prednosti.” – Alfons Kar. Pogledajmo kakva je bila rodna uloga žene u biblijska vremena a kakva je danas.
Jevrejski model društva je bio baziran na patrijarhalnosti. Protagonisti istorije su, prema ovom modelu, bili pre svega muškarci. Oni su bili praočevi naroda, praočevi zanata i umetnosti. Istorija se određivala prema muškim potomcima, a ne prema ženama. Uloga žene je bila limitirana na domaće poslove, porodicu i vaspitanje dece. Jedini period zapisan u Bibliji u kome je žena imala određenu društvenu funkciju bio je za vreme vladanja Sudija (orijentaciono:1427-1092. g.p.n.e). U ostalim slučajevima žena je bila smatrana kujom koja se tera, ili ih eventualno daju muškarcima da nad njima gospodare. Kao da preovladava ideja da su žene krive za greh koji je došao u svet.
Žene su u biblijska vremena smatrane slabijim bićima. Ne samo Jevreji, već i drugi narodi, imali su slično mišljenje. Tako su žene u grčkoj i rimskoj kulturi bile po zapovestima bogova degradirane i marginalizovane, a služile su kao vlasnišvo za seksualno zadovoljstvo i rađanje muških potomaka. Čak i njihovo pojavljivanje u javnosti je bilo ograničeno samo na verske praznike i sahrane. Za Rimljane je idealna žena bila „podložna, dobra ćerka, žena i majka, blaga, tiha, povučena i samosvesna.“ Kod Jevreja je važilo pravilo da muškarac gospodari nad ženom. Muškarac je mogao da se razvede od žene iz bilo kog razloga, a ona od njega samo u jednom jedinom slučaju – ako je oboleo od lepre (gube). Svaki Jevrejin se ujutro molio: „Hvala ti, Bože naš, što me nisi stvorio kao neznabošca, kao roba i kao ženu“. Prema nekim autorima, uopšteno se smatralo da su žene nužno zlo, smetnja i dosada.
Novi zavet, a pre svega Isus Hristos, se odupire svom vremenu, kao da ženu uzdiže na neki drugi nivo. Malo je o tome govorio, ali njegova dela su o tome svedočila. On je dozvolio da ga žene slede, njima se prvo ukazao nakon vaskrsenja. Ap. Pavle navodi u Poslanici Efescima 4:13-14 da je Hristos došao da sruši zid razdvajanja koji distancira ljude prema rodu/polu, naciji, rasi ili bilo kom drugom faktoru. Nije čudo što je isti apostol u Galatima poslanici kritikovao jevrejsku jutarnju molitvu napisavši demant: „Nema više Jevrejina ni Grka, nema više roba ni slobodnoga, nema više muškoga ni ženskoga, jer ste vi svi jedan (čovek) u Hristu Isusu.“ (Galatima 3:28). Niko u Novom zavetu nije posvetio više prostora ženama koliko apostol Pavle. On ih često pozdravlja u svojim poslanicama, ali ujedno, nastalo je i brojnih kontroverznih teorija na osnovu njegovih pisanija. Nemamo ni prostora, ni vremena da sve detaljno, tumačimo u okviru ovog članka, ali definitivno će se većina teologa složiti da je Ap. Pavle doprineo da se izmeni položaj žene u svetu u kome je on propovedao. Moglo bi se reći da je na revolucionaran način oslobodio ženu od ponižavajućeg i subordinirajućeg položaja, ukazavši svojim savremenicima na prave vrednosti. Verujem da se Hristovim primerom i Pavlovim pisanjem ruše muška dominacija, egoizam, patrijarhalna nadmoć i druga paganska i judeo-jelinska pravila.
Na žalost, tokom istorije Crkve nije uvek blagonaklono gledano na ženu i njenu ulogu u zajednici vernih. Često je dolazilo do odbojnosti, čak i satanizacije žene, ali i divinizacije. Na jednoj strani je stajala potencijalna telesna požuda kao iskušenje za vernike, dok je suprotno od toga uzdizano devičanstvo i čistota žene. Ipak, one su bile u inferiornom položaju. Kao da je bila načinjena imaginarna granica između device i grešnice, jer ukoliko žena nije vredna, povučena i poslušna, ona ulazi u sferu bludničenja i direktno je pod uticajem demona i satane. Vremenom se taj stav menjao, žena je postajala emancipovanija, mada ne uvek i u svakom pogledu.
Kao što smo mogli da vidimo, prava žena su se kroz istoriju menjala veoma dramatično, sukcesivno i sporo. Ako pogledamo iz savremene sekularne perspektive, uviđamo da su ženama danas (prema zakonu) izjednačena prava sa muškarcima. Naime, prvi skup o ženskim pravima se održao 1848. godine u SAD-u, na kojem je doneta Deklaracija o pravima i osećanjima, ‘Declaration of Sentimets’, u kome su žene tražile pravo nad starateljstvom u slučaju razvoda, mogućnost zaposlenja, bolji i lakši pristup školovanju i obrazovanju i, uostalom, pravo glasa. U Evropi su žene započele bitku za svoja prava 60-tih godina 19. veka u Engleskoj, kada su dobile pravo glasa, ali samo u opštinama, na najnižem nivou.
Prvi svetski rat menja određene stvari. Dok su se muškarci borili za otadžbinu i dostojanstvo, žene su bile tu da, osim oplakivanja, iščekivanja i ispraćanja, zamene muškarce u njihovim redovnim i standardnim poslovima i radnjama. Dakle, žene su upravljale automobilima, tramvajima, proračunima, dobijale platu, rukovale novcem, kretale se slobodno i dale sebi pravo na istu. Nakon rata, žene su bile primorane da se vrate u kuće da čuvaju decu i domaćinstvo, jer, domaćinstvo ne sme da trpi. Pored toga, naravno, bio je i problem što su, takoreći, otele muškarcima ‘muške’ poslove. Međutim, ženama tada nije sve oduzeto. Pojedine evropske zemlje su ženama, kao poklon i nagradu za trud i rad tokom rata, ‘poklonile’ pravo glasa, što, u praksi, i nije donelo neke promene i koristi, obzirom na društvene stavove i moralne vrednosti tog doba. Dakle, žene su i dalje bile podređene muškarcima koji odlučuju o njihovoj imovini i radu.
Nakon Prvog svetskog rata, s obzirom na manjak radne snage, žene su bile primoravane i prisiljavane na industrijski rad. Naime, zakonom o braku, starateljstvu i porodici, smanjena je važnost porodice, znatno se pojednostavljuje razvod i krajnje, pravo na pobačaj. Međutim, već početkom 30-tih i miliona mrtvih, žene su bile primoravane da rađaju što više dece, što je otežalo razvod, a zabranilo pobačaj. Tek 1945. godine, UN donosi dokumente protiv diskriminacije žena, koji, zapravo, ništa bitno nisu promenili položaj žena u društvu. Prava žena se i dalje krše u svim delovima sveta, jer mere sankcionisanja nisu predviđene zakonima UN-a.
Dakle, biti žena 21-og veka sa određenim pravima, zapravo, zavisi od toga gde ste se rodili i gde živite. Kakva je tradicija vaše zemlje i kakvi su društvo i okolina u kojima odrastate. Mada to jeste realnost, prava žena danas, ipak nisu isključena. Međutim, da bi žene mogle da krenu u napredak, moraju predhodno da se edukuju i upoznaju sa pravima koja zapravo imaju, a koja im zakoni i Ustav daju.
Situacija u savremenoj crkvi i danas je šarolika kao i u društvu. U mnogim crkvama i denominacijama postoje sukobi mišljenja po pitanju rukopoloženja žena. Zanimljivo je primetiti na osnovu socioreligijskih istraživanja da se broj religioznih žena spram broja religiznih muškaraca kreće u srazmeri od oko 2:1. Definitivno živimo u vremenu tranzicije društva, ali i raznih tradicionalizama i religijskih transformacija. Mada kod nas duhovnu klimu još uvek čine par excellence patrijarhalni okviri, ona je, ipak, sve više inspirisana različitim perspektivama ličnog religijskog iskustva, brojnim otvorenim pitanjima, feminističkom teologijom i željom za aktivnom participacijom žena u crkvenom životu.
Comments powered by CComment