GDE TRAŽITI?

Osnovno pitanje je gde tražiti i pronaći istinu?

City Folk je serija koja portretiše živote osobenih stanovnika velikih evropskih gradova. Serija prikazuje njihove živote, snove, dileme, strasti i ponekad dramatične i neobične priče, te pritom neretko ocrtava snažan pečat susreta kultura.

Peglam veš i usput gledam City Folk na TVu. Danas je moju pažnju privukla druga po redu priča. Džindžerasto-švedski lik od 60-tak godina, mišića koji se naziru kroz usku majicu (što pokazuju znalački i ciljano odvežbane treninge), obrijane glave i rokerske kozje bradice ulazi u kuću postarijeg bračnog para (zbog aktuelnosti dnevno-političke nam stvarnosti kažem vam da se radi o kombinaciji muža i žene). On je medicinski tehničar. Obraća se supruzi bolesnika i pritom mu namešta kateter uz napomenu da je do sada izlučio skoro 2 litre vode, te kako je njen muž dobio sada nove lekove za dijabetes Utešno napominje kako će sve biti OK. U sledećem kadru govori o ljubavi prema svom poslu koji obožava već 32 godine. Kaže da je to najbolji posao na svetu i nikada ne bi menjao. Još uvek voli da sluša heavy metal, iako je svestan da njegove generacije žive sada nekim drugim životom. U jednoj fazi svog života je, pet godina, onako za svoju dušu, kamerom snimao sve važnije koncerte u svom gradu. Od Faith No More do Chemical Brothers-a. Trenutno je vlasnik umetničke galerije u kojoj izlažu isključivo žene. Stalo mu je do afirmacije ženskih umetnica.

Stvarno neobičan lik, mislim se. Čovek bi rekao da je stvarno svoj i cool i nekonvencionalan i hrabar. Svoj život živi kako želi bez obzira na to što kaže okolina koja je puna predrasuda i želje za ukalupljivanjem slobodoumnika. Kaže da voli da izlazi i da sluša nove bandove, ali obično sedi negde sa strane. Često mu nedostaje društvo s kojim bi mogao da podeli svoje misli. Rastao se davno, napustio ženu i sina. Objašnjava kako i nije baš neki porodični tip, te dodaje da mu nije žao zbog toga i da bi opet postupio isto. Jednostavno, takav je. U idućem kadru hoda prodavnicom, bira hranu i srčano objašnjava kako je već godinama ponosni vegetarijanac. Pokazuje na meso i kaže superiorno i sa gađenjem (prema mesu i valjda svim inferiornim ljudima niskog stanja svesti koji ga konzumiraju) kako to nije meso nego su to delovi tela. Pita se ko smo mi da životinjama oduzimamo živote, i objašnjava kako na zemlji ima dosta hrane biljnog porekla i kako smo mi ljudi sebični, grozni i bezdušni agresivci. Kamerman nam pokazuje zobeno mleko marke koje i ja pijem, nek se zna, što nam govori da je lik vegan, a ne samo vegetarijanac. Ta činjenica daje mu posebnu autentičnost i kredibilitet da sebe doživljava Übermenschom. Emisiju zaključuje radosnog osmeha uz mantru visoke vibracije kojom nam poručuje: “Kad um preuzme kontrolu, stvari krenu naopako. Zato uvek sledim srce.”

Uf, koliko kontradiktornosti na jednom mestu i u tako kratkom vremenu. Lik je možda na prvu simpa, ali ne mogu da se otmem utisku kako se radi o neurotikusu vulgarisu, zapravo tipičnom predstavniku prosečnog čoveka današnjice. Čitavo biće odiše mu nestalnošću. Živi konzumeristički spolja, a takav je moguće i iznutra. Prijatelj mu je prijatelj sve do trenutka prvog razmimoilaženja u stavovima. Tada ga, onako nabrzaka prožvakanog, ispljune. I koga briga. Ionako je danas na ovom svetu sve relativno.  Priznajem kako me takvi nestalni ljudi zapravo plaše. Konformistički se okreću u potrazi za povoljnijim vetrom. Važno je ugoditi sebi i svojoj guzici. Živi se samo jednom. Koga briga što ćeš da ličiš na slona u staklarskoj radnji bezobzirno rušeći krhke emocionalne i psihološke fragmente ljudskih života ostavljajući iza sebe pustoš i ranjena srca. Ne mogu da prestanem da se pitam zašto je to tako. Zapravo, lično znam gde se nalazi odgovor, no svojom ironičnošću želim da isprovociram ljude i da ih nateram da razmišljaju i promišljaju o sebi i svojim životima. I da, duboko sam svesna kako će me zbog toga mnogi prezreti. Na to sam spremna jer sledim nauku najvećeg revolucionara svih vremena, Isusa, koji je jednom prilikom izjavio:”Meni su sudili, a vama će još i više”. Priznajem kako sam i sama svojevremeno lutala tražeći svuda istinu. Svoj identitet sam gradila od buntovne pankerke, do ”preispravne” New agerice koja se i sama mučila jedući seitan, tofu, semenke i klice. Ne tvrdim da su navedeni proizvodi loši (još ih i dan danas povremeno imam na meniju), već je bio loš moj stav prema toj hrani uzdižući je na pijedestal u istoj ravni sa zlatnim teletom. Drugim rečima – hrana mi je postala idol. Mislila sam kako ću da postanem duhovnija, prosvetljenija i bolji član svetske zajednice. Mo’š misliti. Postala sam nervozna i malokrvna. Za populaciju koja čita selektivno i kojoj sam do sada već digla pritisak ponavljam kako nema ničeg lošeg u zdravoj ishrani. Važno je znati odrediti prioritete i stvari nazvati pravim imenom. Zato nam je potrebna istina. Oni koji tvrde kako je sve relativno mogu na ovom mestu da prestanu sa čitanjem. Oni otvorenog srca i uma (pa makar bili iziritirani mojim pisanjem) neka nastave sa mnom. Zapravo, osnovno pitanje je gde tražiti i pronaći istinu? Neki je traže unutar sebe. Veruju kako su njihovi osećaji, razum i želje dovoljan vodič. Neki je traže među sobom. Traže savet, iskustvo i pouku drugih osoba. Neki je uopšte ne traže, živeći, da prostite, poput svinje, samo na psihofizičkom nivou zanemarujući to da je čovek osim tela i psihe sazdan i od treće, duhovne komponente. Čak i medicinska nauka u poslednje vreme ima sve više dokaza kako u ljudskom mozgu postoji modul Bog. Čovek je biće transcedencije, te je stoga najnormalnije tražiti istinu negde izvan sebe. Tako verujemo kako je istina veća od naše ograničene, ljudske sposobnosti poimanja i shvatanja. Postala sam najsrećnija osoba na svetu kada sam primila milosni dar shvativši Isusovu tvrdnju: ”Ja sam put, ISTINA i život”. U njemu i njegovoj objavi (čitaj Bibliji) pronašla sam odgovore na mnoga pitanja na koja do tada nisam znala odgovor. Pronašla sam kompas svog života. Svesna sam kako ovo možda ovo zvuči naivno i neuverljivo, no ne osuđujem nikoga. Kako bih i mogla kad sam i sama bila neverni Toma. Srećom, milošću Božjom to se promenilo. Stoga pozivam i ohrabrujem one koji imaju ”oči i uši” neka naprave iskorak prema Stvoritelju. Garantujem im (zapravo Isus im garantuje) da nikada neće zažaliti. Beskrajno puno toga se u našim životima može promeniti nabolje. Neće uvek biti lako, ali vredno je. Govorim o miru u duši i životu u punini bez obzira na okolnosti. I nadi i sigurnosti da će sve biti dobro. Uvek. Kad tako gledam, vidim da druge i treće alternative onda i nema.