Da li će Srbija sa nama takvima biti bolja nego što jeste?
Poslednjih decenija, Srbija je važila za zemlju u čijim bolnicama nema lekova, u čijim fabrikama nema proizvodnje, u čijim školama se ne uči, u čijim sudovima nema pravde, u čijem parlamentu nema politike. Zemlja koju vode političari koji nemaju sposobnost predviđanja, čiji je lični interes na prvom mestu, a ne interes ovog naroda. U takvoj zemlji mlad čovek nema nikakvu perspektivu. Jedini izlaz nalazi u bojkotovanju i javnom kritikovanju vodećih struktura, što na kraju rezultira buntovništvom, destruktivnim kako po društvo, tako i po njega samog.
Današnje stanje Srbije nije tako beznadežno, ali imam utisak da je status KVO gornja granica naših mogućnosti. Naravno, krivce i dalje tražimo u političarima i državnom vrhu. Međutim, zaboravljamo jednu stvar. Srbija, to je zbir svih nas. Da bi se promenila Srbija svako od nas po malo treba da se promeni. U svom pristupu problemu, u svom mentalitetu, u odnosu prema životu, odnosu prema društvu, odnosu prema porodici, odnosu prema sebi i svojoj ambiciji.
Ko smo mi? Večiti gubitnici? Nepopravljivi pesimisti? Zoran Đinđić je imao pozitivan stav o životu, ali i o samom sebi. Jednom prilikom je izjavio: „Jedno ljudsko biće je jedan od 40000 spermatozoida. Taj jedan je uspeo, 39 999 njih nije uspelo. Znači, ja sam šampion! Svako ko se rodio on je već pobednik. On je već uspeo u odnosu na 39999 drugih.“
Slažem se sa njim. Ti i ja smo pobedili u najvažnijoj utakmici od svih. Rodili smo se, živi smo ali da li je to sve? Smatram da je čovek sposoban da voli samo do one tačke u kojoj je svestan kolikon je voljen. Može da oprosti samo do one tačke u kojoj je svestan koliko je njemu oprošteno. Zastanimo za trenutak i osvrnimo sa oko sebe. Šta vidimo? Vidimo ljude koji životare, naizgled srećni! Ali ispod te maske kriju se ljudi koji ne vole i koji su ubeđeni da nisu voljeni. Ljudi koji ne mogu ni sebi da oproste, a kamoli onima koji su ih povredili. Ljudi kojima se život smučio. Da li će Srbija sa nama takvima biti bolja nego što jeste?
Koliko smo voljeni? Koliko nam je oprošteno? Koliko vredi život koji nam je darovan? Cela naša hrišćanska kultura ukazuje na Boga koji nas je stvorio, koji nas voli i koji nam oprašta! Koji želi da bude uključen u naše živote, koji želi da se pozabavi našim problemima. Budimo iskreni, da li stvarno verujemo u takvog Boga ili imamo utisak da mu nije stalo i da ga baš briga za celokupno čovečanstvo?
Ja lično verujem da mu je stalo, do Srbije, do tebe i mene. I to ne na osnovu praznih priča već na osnovu onoga što je uradio za svakog pojedinca. Naime, On je dao svima nama ono najdragocenije što je imao, svoga sina Isusa Hrista, čije rođenje slavimo, čije vaskrsenje obeležavamo. On je umro na krstu umesto nas, da bi nas oslobodio destruktivne buntovnosti, mržnje i neopraštanja.
Prihvatimo Božiju ljubav da bi mogli da volimo. Prihvatimo Božije oproštenje u Isusu Hristu da bi mogli da opraštamo. Verujmo da On može da učini da budemo bolji nego što jesmo i tada će i naša Srbija biti bolja nego što jeste!
Comments powered by CComment