Kako se love majmuni? Uz drvenu kutiju, pričvršćenu za zemlju, sa nekoliko uskih rupa i kikirikijem unutra.
Ako majmun otvori ruku i pusti kikiriki iz kutije – spasiće sebi život; ako ga ne pusti – doći će lovci i bez problema ga svezati.
Kikiriki u ovoj priči je moja volja. Puštanje moje volje iz ruku znači prihvatanje Božje volje koja vodi u pravu slobodu.
Luka 16:19-31
19 Čovek neki, pak, beše bogat, koji se oblačaše u skerlet i u svilu, i življaše svaki dan gospodski i veseljaše se. 20 A beše jedan siromah, po imenu Lazar, koji ležaše pred njegovim vratima gnojav, 21 I željaše da se nasiti mrvama koje padahu s trpeze bogatog; još i psi dolažahu i lizahu gnoj njegov. 22 A kad umre siromah, odnesoše ga anđeli u naručje Avraamovo; a umre i bogati, i zakopaše ga. 23 I u paklu kad beše u mukama, podiže oči svoje i ugleda izdaleka Avraama i Lazara u naručju njegovom, 24 I povikavši reče: Oče Avraame! Smiluj se na me i pošlji mi Lazara neka umoči u vodu vrh od prsta svog, i da mi rashladi jezik; jer se mučim u ovom plamenu. 25 A Avraam reče: Sinko! Opomeni se da si ti primio dobra svoja u životu svom, i Lazar opet zla; a sad se on teši, a ti se mučiš. 26 I preko svega toga postavljena je među nama i vama velika propast, da ovi koji bi hteli odovud k vama preći, ne mogu, niti oni otuda k nama da prelaze. 27 Tada reče: Molim te dakle, oče, da ga pošalješ kući oca mog, 28 Jer imam pet braće: neka im posvedoči da ne bi i oni došli na ovo mesto mučenja. 29 Reče mu Avraam: Oni imaju Mojsija i proroke, neka njih slušaju. 30 A on reče: Ne, oče Avraame! Nego ako im dođe ko iz mrtvih pokajaće se. 31 A Avraam reče mu: Ako ne slušaju Mojsija i proroke, da ko i iz mrtvih ustane neće verovati.
Danas je prilično popularno smatrati hrišćanstvo zaostalom, nerealnom i prevaziđenom religijom kojoj se uglavnom priklanjaju ograničeni i naivni, ljudi koji se sami nisu mogli snaći u životu. Njima je, kažu kritičari hrišćanstva, bila potrebna neka institucija – u ovom slučaju crkva – koja je njihovu vlastitu disfunkcionalnost zamenila kolektivnim bajkama, ali im je ipak pružila osećaj pripadnosti većoj grupi, čime ih je donekle vratila u normalne tokove života.
Hrišćani i hrišćanstvo su često predmeti ismevanja. U ovim komentarima, na žalost, ima istine, ali je problem što se oni generalizuju na svih dve milijarde hrišćana i što takvo hrišćanstvo nema puno veze sa onim što uči Sveto Pismo. Nisu svi koji nose etiketu „crkva“ zaista deo Božije Crkve.
Jedna od biblijkskih doktrina zbog koje u očima ateista hrišćani deluju uskogrudo je i doktrina o Bogu kao Sudiji koji šalje ljude u pakao. Postoji više razumljivih prigovora u vezi ovoga, ali mislim da bi se svi mogli sažeti u sledeće pitanje:
„Kako koncept Suda i pakla može ići ruku pod ruku sa konceptom Boga ljubavi?“
Šta reći ljudima koji nas suoče sa ovakvim pitanjem?
Tim Keler je veoma poznat sveštenik iz Njujorka. Kada ga ljudi pitaju šta veruje o paklu, on odgovora da veruje da su biblijske ilustracije o vatrama pakla najverovatnije samo metafore. Ljudi ovakav odgovor dočekaju sa uzdahom olakšanja. Potom Keler nastavlja – da veruje da su to metafore za nešto beskonačno gore od same vatre.
Shvatanje doktrine o paklu o tome da je to nešto neuporedivo gore od vatre je suštinski važno za:
1) za ispravno shvatanje mog vlastitog srca
2) za mir u svetu
3) i za istinsko razumevanje Božije ljubavi
Svestan sam da svaka od ovih stavki deluje oprečno nauci o sudu i paklu, a i da same međusobno deluju kontradiktorno, ali hajde da vidimo o čemu se zapravo radi.
Pre svega, ispravno shvatanje pakla je suštinski važno za ispravno shvatanje mog vlastitog srca.
Ova priča počinje sa dva lika, a to su bogataš i siromah. Tumači Svetog Pisma ukazuju na jednu veoma značajnu stvar. Naime, ovo je jedina Isusova priča u kojoj određeni lik ima vlastito ime, a drugi ga nema. U svim drugim Hristovim pričama ni jedan od likova nema vlastito ime osim ovog siromaha Lazara nema!
Ovaj kontrast je nameran.
Ali šta to znači?
U tadašnjem Izraelu je bilo gotovo nemoguće da jedan bogataš bude ateista ili neznabožac. Tadašnji bogataš je verovao u biblijskog Boga, molio se biblijskom Bogu, držao zapovesti biblijskog Boga, ali se našao u paklu i nema svoje ime. Zašto?
U stihu 25. Avraam kaže: „…seti se da si za života primio svoja dobra…“ /ono što ti je bilo najuzvišenije, najvažnije, najbolje, ono na čemu si gradio svoj život/
Filozofi su godinama raspravljali o temi koju su nazvali summum bonum tj. najviši cilj ili najuzvišenije dobro u životu.
Šta je tvoje najuzvišenije dobro, ono zbog čega živiš, ono što je najvrednije, ono što daje smisao tvom životu? Šta je to što određuje ko si ti? Šta god da je tvoje najuzvišenije dobro, to je ono što ti daje identitet.
Ovaj čovek je primio svoja dobra! Društveni status, položaj i bogatstvo su bili temelj njegovog identiteta, a sada, pošto su status i bogatstvo isčezli, od njega nije ostalo ništa! On je bio ili bogataš ili ništa! On više nema identitet! Nestao je! On je bez imena.
Jer kada mu je oduzeto sve, u ovom slučaju bogatstvo i položaj, on je ostao bez identiteta. Kakve su nam onda šanse? Ako ti neko oduzme sve što imaš – pakao je mesto gde se sve oduzima – kakve šanse imaš?
Danski filozof Soren Kjerkegor u svojoj knjizi „Smrtonosna bolest“ se muči sa definicijom greha i konačno ga definiše kao „građenje identiteta na bilo čemu što nije Bog“. Kjerkegor je svestan da se greh tradicionalno definiše kao kršenje Božjih zakona, i naravno, on se slaže da je kršenje tih zakona pogrešno, greh, ali on se pita da li je to sveobuhvatna definicija. Razlog za to su fariseji koji drže sav Zakon, poste mukotrpno, a ipak su izgubljeni. Zašto?
Fariseji su pokušavali da zasluže spasenje i služeći svog tako kreiranog gospoda i boga, oni su pokušavali da stave Boga u situaciju u kojoj će On morati da ih blagoslovi, i morati da usliši njihove molitve i morati da im pruži dobar život i morati da ih uzme u nebo, jer su oni toliko dobri. Fariseji su držanjem Zakona pokušavali da zasluže vlastito spasenje i time nisu gradili svoj identitet na Bogu, već na svojim moralnim dostignućima.
Bili su oslepljeni gordošću. Svoju vrednost su ostvarivali kroz držanje moralnih i religioznih normi, a to je izjedalo njihovu ličnost, jer su iznutra bili gordi, samopravedni, gramzivi, kruti, a spolja su za sobom sejali pustoš! Zašto?
Zašto što je najbolja definicija greha, a mislim da je Kjerkegor ovde apsolutno u pravu, građenje vlastitog identiteta na bilo čemu osim na Bogu. To može biti i nešto dobro, nešto čemu mi damo vrednost najuzvišenijeg dobra.
Kjerkegor je ovde radikalno odan Svetom Pismu i on kaže da je greh ako uzmemo nešto dobro i korisno i pretvorimo ga u vrhunsko, ako za bilo šta iz ovog života kažemo ’kada to budem imao onda ću biti važan i vredan, ali ako to ne budem imao onda sam ništa!’ Ako gledaš na novac, karijeru, izgled, talenat; ako gledaš na neku vezu, ako gledaš na svoje roditelje, ako gledaš na svoju decu, ako gledaš na moć, tapšanje po ramenu, udobnost, kontrolu, ako gledaš na bilo šta od ovoga i bilo šta od ovoga učiniš važnijim za tvoju vrednost i sigurnost od poznanja Boga i Njegove ljubavi…
…onda možeš reći da veruješ u biblijskog Boga, možeš da kažeš da se moliš biblijskom Bogu, možeš da držiš zakone Boga Svetoga pisma, ali je tvoja vera, opravdanje tvoga života, koren tvog identiteta, drugim rečima ono čemu se stvarno klanjaš, nešto drugo, što nije Bog.
A to „nešto drugo“, u tvome srcu pali duhovnu, kosmičku vatru. O tome upravo govori biblijska metafora vatre.
O čemu ti pričaš? Šta pali vatru?
Prilično nam je poznata šteta koju donosi zavisnost. Znamo za untrašnja i spoljašnja oštećenja koju zavisnost nanosi. Mogli bismo je podeliti u 3 dela:
1) RASPADANJE – kako osoba više ulazi u zavisnost, ona čini sve kako bi došla do supstance kojom doživljava sve slabiji i slabiji vrhunac i užitak koji supstanca daje. Telo počinje da se raspada: ispadaju zubi, nastaju rane, nekada se moraju odstraniti delovi tela zbog gangrene. Unutrašnje biće je takođe u raspadu. Sve to vodi u sledeću fazu:
2) IZOLACIJA – ili osamljivanje. Čovek se oseća samim. Mora da laže, mora da se brani, svi su odjednom protiv njega. Naravno, uvek su krivi drugi i uvek je neka situacija kriva za moj problem i mene niko ne razume, svi su se urotili protiv mene…
ovo je sve deo
3) PORICANJA. –To je rastuća nesposobnost da se vidi šta se stvarno dešava, osoba sve više i više gubi kontakt sa stvarnošću.
Verujem da nam Sveto Pismo otkriva da je duša besmrtna, ne prirodno, sama po sebi, nego je Bog učinio besmrtnom. Kada kažem duša mislim na bestelesni aspekt čovekovog bića koji nastavlja da postoji i nakon smrti fizičkog tela (1Mojsijeva 1-2; Prop 12:7; Matej 25:28-29; Luka 20:36; Jovann 5:28-29; 1Solunjanima 4:15-16; Otk 6:9-11).
Stoga,
1) ako je duša besmrtna i 2) ako je Kjerkegor u pravu da je svaki čovek, bilo da je religiozan ili ne, moralan ili ne, sličan zavisniku koji gradi svoj identitet na nečemu što nije Bog, ako smo zavisnici,
šta to implicira?
Klajv Luis je sabrao 2 i 2 i napisao sledeće:
Hrišćanstvo tvrdi da ćemo živeti večno i to samo može biti tačno ili netačno. Postoji mnoštvo toga što ne treba da me posebno brine ako ću živeti osamdesetak godina, ali što bi itekako trebalo da me brine ako ću živeti večno. Možda će se moja preka narav ili moja ljubomora pogoršavati, ali polako i postepeno tako da njihov porast u toku mog života neće biti posebno uočljiv. Međutim, to bi za milion godina mogao biti apsolutni pakao. Ustvari, ako je hrišćanstvvo u pravu, pakao je ispravan tehnički termin koji to opisuje.
Pakao počinje s naravi namćora koji se uvek žali, uvek krivi druge, ali se ti još uvek razlikuješ od njega. Ti ćeš ga možda u sebi kritikovati i želeti da prestaneš s time, ali je moguće da će doći dan kada to više nećeš moći. Tada od tebe neće preostati više ništa što bi moglo da kritikuje, pa čak ni da uživa u gunđanju, nego će ostati samo gunđanje, koje će se ponavljati u krug, večno, kao mašina.
Dakle, ne radi se o tome da će nas Bog „poslati“ u pakao. U svakome od nas raste nešto što će BITI pakao, ukoliko ne bude sasečeno u korenu.
….VATRA! Kada gledaš panj u vatri on se raspada.
Jedna stvar je voleti poslovni uspeh, ali ako svoj identitet gradiš na svojoj karijeri i nešto krene loše, nećeš biti samo povređen i tužan, što je sasvim normalno, već ćeš biti uništen, osećaćeš se bezvredno, želeti da se baciš s mosta! Raspadanje!
U redu je voleti nekoga, i želeti da budeš voljen, ali ako se nešto pokarabasi u tvojoj vezi, nećeš samo biti povređen i tužan, što je sasvim normalno, već ćeš biti uništen, osećaćeš se bezvredno, želeti kraj!
„Dobro“ počinje da te zarobljava, dobre stvari čine da počinješ da se raspadaš, počinju da te izoluju, tako da kada se nešto ispreči između tebe i njih (tih „dobrih“ stvari) umesto da budeš samo uplašen, ti si paralisan. Umesto da samo budeš ljut, ti si nepovratno ogorčen. Umesto da samo budeš utučen, ti zauvek mrziš sebe i osuđuješ sebe.
To je ta VATRA!
I iznad svega: PORICANJE. Poricanje!
Kad god je opisivao pakao, Luis je neprestano ponavljao da su vrata pakla zaključana s unutrašnje strane. To je glavna ideja kada se radi o paklu.
Da li ste slušali šta navučeni zavisnici pričaju: „Znam da ovo baš i nije dobro, ali ne mogu da zamislim da budem negde drugde… Ustvari mene niko ne razume, ali to i nije tako loše kao što izgleda, mogu ja to da iskontrolišem i sredim…“
To je pakao.
Pogledajte to ludilo, pogledajte ovu isključenost iz stvarnosti koja je tipična za ljude u paklu. Tumači Svetog Pisma su odavno uočili da je bogataš neverovatno slep, on poriče stvarnost i prebacuje krivicu na druge. Obratite pažnju da iako je Lazar u nebu (ili barem u nekoj vrsti Božje prisutnosti), a bogataš u paklu, on i dalje hoće da šefuje nad Lazarom, on i dalje naređuje Lazaru da mu ohladi jezik, on i dalje očekuje da mu Lazar bude sluga.
Takođe, on ne traži da izađe iz pakla. On samo želi da Lazar uđe u pakao. I manipulativno naglašava da mu Bog nije pružio dovoljno informacija. „Pošalji ga mojoj petorici braće da bi bar oni bili propisno obavešteni…“ Šta to znači? To je poruka između redova: „Mene nisu propisno obavestili i ja ne bi ni trebalo da sam ovde. U stvari meni ovde i nije tako loše, jer ne bi hteo da budem gore sa svim tim… Gubitnicima… Ajde samo više pošaljite nekog da malo predahnem.“
Zaključak: Pakao je slobodno izabrani identitet zasnovan na bilo čemu što nije Bog, a koji traje zauvek.
Pakao je tvoj slobodno izabrani identitet zasnovan na bilo čemu što nije Bog, a koji traje zauvek.
Comments powered by CComment