Postoje prirodni i nadprirodni zakoni. Ako neko stavi ruku u vatru može očekivati ozbiljne posledice.
Međutim, iz određenih razloga ljudi smatraju da mogu kršiti metafizičke/duhovne zakone bez ikakvih posledica. Koristimo nauku da bismo prirodu prilagodili sebi, a ne sebe prirodi, pa mislimo da će to funkcionisati i u nadrprirodnom.
Savremeni čovek ima sledeću predstavu o paklu: Bog nam da određeno vreme u kome treba da donesemo ispravne odluke i ako to ne uradimo on na kraju života gurne našu dušu u pakao. Zauvek. I dok jadni ljudi padaju u bezdan moleći za milost, Bog uz zluradi osmeh progovara:„Hahahahaha! Prekasno! Imao si svoju priliku – sada ćeš da patiš!“ Savremeni čovek misli da će, ako se odluči za Boga, izgubiti kontrolu i „slobodu“ nad svojim životom. Ali upravo će ga insistiranje da ostane prepušten samome sebi i paklu koji poput „osmog putnika“ raste u njemu, dovesti do toga da izgubi ne samo kontrolu i slobodu, već i ličnost i sam život.
Sve što će Bog na kraju uraditi sa ljudima je da će im dati ono što oni najviše žele, uključujući i slobodu od Njega samog. Može li se biti tolerantniji od toga?
K.S. Luis to ovako opisuje:
„Gledano na duge staze, odgovor onima koji se protive doktrini o paklu nalazi se u pitanju upućenom njima: Šta želite da Bog uradi? Da im izbriše prošle grehe, plati cenu za njih i da im novi početak? On je to uradio na Golgoti. Da im oprosti? Ali oni ne traže oproštenje! Da ih ostavi na miru? To je pakao.
Postoje samo dve vrste ljudi – oni koji Bogu kažu: „Neka bude tvoja volja“ i oni kojima Bog na kraju kaže: „Neka bude tvoja volja.“ Svi koji su u paklu su to izabrali. Bez te mogućnosti samoizbora to ne bi bio pakao… Pakao je najveći spomenik ljudskoj slobodi.“
Ova istina da smo svi mi duhovni zavisnici je suštinski važna da bismo razumeli šta nam se to dešava i da bismo shvatili ozbiljnost svega ovoga. Ono što mi kao hrišćani radimo je da celog života gledamo kako vatra počinje da plamti i mi onda pokušavamo da je ugasimo! Kako da je ugasim? Gasimo je evanđeljem i Božjom milošću iako se ona iznova i iznova pali. Međutim, korisno je znati o kakvom se „mehanizmu“ tu radi? Od čega se sastoji? Šta će je konačno ugasiti?
Ko si ti, stvarno? Imaš li suštinski identitet – ime – koje je utemeljeno na onome što je Bog uradio za tebe u Hristu, izgrađeno na onome što Bog misli o tebi u Isusu, zasnovano na tome što si ti dete Cara, zasnovano na tome što te čekaju novo nebo i nova Zemlja? Da li si izgradio svoj suštinski identitet tako da ćeš šta god da se desi uvek znati ko si? Da li to imaš?
Ili si ti samo njegova žena? Ili si samo umetnik? Ili si samo majka? Ili si samo otac?
Da li si spreman da se zagledaš u sebe, toliko duboko koliko te ova doktrina poziva da gledaš…?
Dakle, bez doktrine o paklu ne možeš zaista shvatiti svoje vlastito srce, drugo, bez doktrine o paklu ne možeš živeti u miru na ovom svetu, ili, drugim rečima, doktrina o paklu je najbolji način da se uspostavi mir u svetu.
Šta?!
Ima ljudi koji se plaše da ćemo mi koji verujemo u Boga kao Sudiju i u doktrinu o paklu prezirati određene klase ljudi i da ćemo na njih vršiti pritisak.
Vendi Kaminer je novinarka koja je 2005. napravila intervju sa pastorom Rikom Vorenom. Ona je u određenom smislu njegov simpatizer, ali je komentarišuću njegova verovanja, ipak rekla da je njegova vera „suštinski razarajuća, jer su nehrišćani, koliko god da su posvećeni, na kraju krajeva izgubljeni. Kakvi su izgledi da budemo ravnopravni građani, mi koji smo prokleti nevoljnošću da budemo nanovorođeni?“
„Kakvi su izgledi da budemo ravnopravni građani, mi koji smo prokleti nevoljnošću da budemo nanovorođeni?“ Ono što ona kaže je: „Vi nas ne možete smatrati jednakim ako mislite da smo izgubljeni i osuđeni i prokleti. Vi ćete nas ugnjetavati, prezirati, mislićete da je ispravno da nas marginalizujete.“
Ova primedba je potpuno razumljiva, ali ona takođe u potpunosti ne razume ono što Sveto Pismo kaže o paklu, jer smo videli da pakao nije nešto što Bog nameće na silu, zar ne? Zapravo stih 25 otkriva jednu fantastičnu stvar. Kada Avraam gleda sa neba na ovog potpuno nerazumnog bogataša, koji je dole u paklu i koji i dalje odbija da se suoči sa stvarnošću, na koji način ga oslovljava? Da li mu kaže: „Ti zli grešniče“? Šta mu kaže? „Sinko“ Komentatori kažu da se u ovom izrazu očituje tuga, osećaj tragedije. Isus, Avraam, Bog… bilo ko ko veruje u Pismo ne gleda na ljude koji su na putu u tu vatru sa prezirom!
Zapravo ni ne možemo tačno znati ko će tamo završiti, a ko neće, pogotovo ako uzmemo u obzir da vatru pakla vidimo u svom vlastitom srcu! No stvar je u tome, da čak i ako bi znali da će neko tamo završiti, nema nikakvog smisla da ih bilo ko od vernika prezire.
Ovaj prigovor takođe ne razume ono što jedan poznati teolog kaže u vezi Božjeg suda. Pišući o zločinima koji su se u poslednjem ratu desili na prostorima bivše Jugoslavije on kaže da se začarani krug osvete ne hrani verom u Boga koji sudi, već se hrani nedostatkom vere u Boga koji sudi. On kaže: „Ako Bog ne bi bio gnevan na nepravdu, takav Bog ne bi bio dostojan slave. Jedini način da sprečimo da i sami ne pribegnemo nasilju je da insistiramo da je sud zakonit jedino kada dolazi od Boga. Moja teza da praksa nenasilja zahteva veru u Božansku osvetu će biti nepopularna za mnoge… jedino se u mirnim domovima u predgrađu može roditi teza da ljudsko nenasilje [proističe iz verovanja u] Božije odbijanje da sudi. U zemlji sprženoj suncem i natopljenoj krvlju nevinih takva postavka će sasvim sigurno umreti… zajedno sa ostalim ugodnim ropstvima liberalnog umovanja.“
Ono što on hoće da kaže je sledeće: ako biste pričali sa ljudima čije su kuće spaljene i čiji su članovi porodice silovani i ubijeni – kako biste ih sprečili da sami ne uzmu mač i ne budu uvučeni u vrtlog nasilja i osvete? Šta biste im rekli? Da li biste im rekli: ’Pa znate, nasiljem se ništa ne rešava?’ Ne samo da ih takvo moralisanje ne bi dotaklo, već bi i pokazalo totalnu nezainteresovanost za pravdu, a svako kome je učinjeno takvo zlo će reći da se pravda mora izvršiti.
Jedino što može istovremeno umiriti ljudsku žudnju za pravdom, a i sačuvati nas da ne budemo usisani u vrtlog nasilja i osvete je da kažemo: ’Ima Boga i on će sve staviti na svoje mesto.’
Grešimo ako mislimo da će neverovanje u Boga koji sudi zaustaviti lanac nasilja i smrti. Jer ako ne veruješ da postoji neko ko će sve staviti na svoje mesto, ti ćeš se sam latiti mača i bićeš uvučen.
I konačno, Teolog kaže da, ako ne veruješ da je doktrina o Božijem sudu jedino dovoljno moćno sredstvo za uspostavljanje mira na Zemlji, onda ti živiš pod staklenim zvonom.
Dakle, nauka o paklu je neophodna da bismo razumeli svoje vlastito srce, drugo, nauka o paklu je neophodna da bismo živeli u miru na Zemlji i konačno, nauka o paklu je neophodna da bismo upoznali Božju ljubav.
Možda ćete opet reći „šta!?“ Ceo koncept Boga koji sudi i pakla se čini u suprotnosti sa konceptom o Bogu ljubavi. Ali to prosto nije tako.
Pogledajmo kraj ovog odlomka. Za čega je bogataš molio Avraama u vezi svoje petorice braće?
Tražio je čudo. Pošalji Lazara nazad. Oni su poznavali Lazara i ako bi se on pojavio pred njima to bi bilo čudo. Znali bi 100% da je u pitanju pravo čudo! Podigni nekoga iz mrtvih!
Kako bi reagovali? „O, Gospode Bože, pa to je Lazar!!!“ Lazar: PAKAO POSTOJI! Da li bi rekli ’ne’? Naravno da bi rekli ’da’. „Bože moj, bolje da živim kako treba, jer onda neću otići u pakao!“
Avraam kaže da to nikada neće uspeti. Kaže da će neće biti uvereni, pridobijeni – ova reč označava više od racionalnog uverenja.
Svakako, oni će biti uvereni u smislu: „Čoveče, evo pisma od našeg brata i on nam kaže: „Pazite!“
Ono što Avraam hoće da kaže je da STRAH – strah od pakla, strah od prokletstva nikada neće moći promeniti suštinsku strukturu tvog srca. Jednostavno ne može! I ironično, strah od pakla te ne može izbaviti od pakla. „Uh, moram da ugasim ovu vatru…“
U čemu je problem sa tom vatrom? U čemu je problem sa tobom i sa mnom? U čemu je problem sa celim svetom? Sebičnost, samodovoljnost! Ja, ja, ja, a ne ti! Kada gledaš fotografiju, koga prvo tražiš na slici? Sebe.
I kada preplašimo ljude, oni misle: „Moram biti dobar jer se bojim pakla, moram biti dobar jer se plašim prokletstva“ Zašto su oni „dobri“? Radi toga što vole da čine dobro? Da li su dobri jer vole Boga i žele da mu ugode? Ili su dobri iz sebičnih razloga? To je samo još više sebičnosti. To je sebičnost moralnih ljudi, ali je i dalje sebičnost.
Dakle, da li to rade zato što vole Boga i žele da mu ugode? Ne, oni koriste Boga i misle: „Ako budem živeo moralnim životom onda će mi Bog dati sve one stvari na kojima gradim svoj identitet. „Bože daj mi uspeh, daj mi porodicu, daj mi muškarca/ženu mojih snova, odvedi me u nebo…“ Drugim rečima, Bog je i dalje samo sredstvo za ostvarenje cilja, a to je da dobiješ ono na čemu gradiš svoj identitet.
I tako odjednom postanemo moralni, čitamo Bibliju, idemo u crkvu i radimo sve ono što je dobro, ali iz straha od pakla… Šta mi ustvari radimo? Raspaljujemo vatru!
Na ovaj način samo rekonstruišemo sebičnost i gordost i zlo u našem srcu. Na ovaj način čuvamo zlo u našem srcu i pokušavamo da postanemo moralni.
Šta će promeniti suštinsku strukuru našeg srca?
LJUBAV!
Radikalna, bezuslovna ljubav je jedino što će uzeti naša prevrtljiva, lažljiva, sujetna srca i oblikovati ih u nešto potpuno drugačije. Ljubav!
Ali gde da nađemo takvu ljubav?
Isus nam to ovde posredno kaže. Bogataš smatra da, ako bi neko ustao iz mrtvih i ako bi se pojavio pred njegovom braćom, onda bi sve bilo u redu Ali Avraam kaže – ne. Sve ovo nas navodi da razmišljamo o jednoj stvari. O čemu? Pa zar Isus nije ustao iz mrtvih? Naravno! Zar Hristovo ustajanje iz mrtvih ne bi rešilo stvar? Ne bi! Ako bi se Gospod odjednom pojavio na vrhu neke planine, to bi samo stvorilo strah: „O Bože moj, ovo mora da je Gospod! Šta treba da radim? Gde treba da potpišem? Kako da izbegnem pakao?“
Isus kaže – ne, ključ je u tome da shvatiš zašto sam ja umro. A gde ćeš to naći? U Mojsiju i prorocima.
Dakle, moraš znati zašto sam ja umro, to piše u Mojsiju i prorocima i to je jedino mesto gde možeš naći tu ljubav. A šta Mojsije i proroci kažu?
Isaija 53:10-12 kaže:
10 Ali Gospodu bi volja da Ga bije, i dade Ga na muke; kad položi dušu svoju u prinos za greh, videće natražje, produžiće dane, i šta je Gospodu ugodno napredovaće Njegovom rukom 11 Videće trud duše svoje i nasitiće se; pravedni sluga moj opravdaće mnoge svojim poznanjem, i sam će nositi bezakonja njihova 12 Zato ću Mu dati deo za mnoge, i sa silnima će deliti plen, jer je dao dušu svoju na smrt, i bi metnut među zločince, i sam nosi grehe mnogih, i za zločince se moli.
Ne možeš znati koliko te Isus voli ukoliko ne znaš koliko je za tebe stradao.
Primer koji daje Martin Lojd-Džons je sledeći:
Prijatelj: „Bio sam kod tebe kući i stigao ti račun, pa sam ga platio.“ Koliko ćeš biti zahvalan prijatelju? Ne možeš znati dok ne budeš znao koliko je platio? Ako je u pitanju račun za čišćenje stepeništa… „Ok, hvala brate.“ Ali šta ako te provalila poreska policija nakon 10 godina neplaćanja poreza? Šta ako je ogroman račun?
Dok ne budemo načisto kolika je cena nećemo znati da li treba da se s njim rukujemo ili da padnemo na lice pred njim i poljubimo ga u nogu.
Ukoliko ne veruješ u pakao nikada nećeš shvatiti koliko te Isus voli, nikada nećeš znati koliko si mu vredan/vredna, nikada to nećeš znati – ukoliko ne veruješ u pakao.
Zašto? Zašto Isus govori o paklu više nego sve druge ličnosti iz Biblije zajedno? Zašto? Zato što ga je na krstu on uzeo na sebe. Vatra je ušla u njegovo srce. Apostolski simbol vere kaže: „…koji je sišao među mrtve/u pakao…“ Šta znači da je sišao u pakao?
Kada ti neki poznanik okrene leđa, nije ti svejedno. Kada to učini tvoja žena/muž mnogo te više boli. Što je bliskiji odnos to je veća bol zbog odvojenosti.
Znam da je ovo iznad našeg shvatanja, ali kada je Isus Hristos na krstu izgubio večnu ljubav koju je imao kod Oca, On bio u agoniji, On je doživeo raspadanje, On je doživeo izolovanost koja su neuporedivo veća od onoga što bi smo ti i ja doživeli u večnosti u paklu.
On je na sebe uzeo izolovanost i raspadanje… zašto? Zato što te voli!
Ironija je što ljudi odbacujući nauku o paklu i sudu pokušavaju da prikažu Boga kao nekog ko na taj način ima više ljubavi, a zapravo prikazuju Boga koji ima manje ljubavi.
Ako bi neko rekao: „E pa ja verujem u Boga ljubavi. Ne verujem ja ni u pakao, ni u Sud, niti išta tome slično.“
Takvome se može postaviti pitanje: „Koliko je tvog Boga koštalo to što te voli?“
„Ma ne mora da ga košta ništa, on naprosto voli sve.“
Ako Bog voli sve, a to ga ništa nije koštalo, mogao bih da poštujem takvog Boga, možda bi mi i bilo drago što je takav i verujem da bi to na neki način uticalo na mene, ali ako bih želeo da zaista budem promenjen i osetim njegovu ljubav svuda oko sebe – onda mi treba nešto mnogo jače!
Ako ne razumemo doktrinu o paklu ili je čujemo samo parcijalno, možemo je izobličiti i od nje napraviti udžbenik surovosti i fundamentalizma. Ali ako zaista shvatimo kako se sve priče i sve niti Svetog Pisma vezane za pravednost spajaju u Isusu koji je SUDIJA sveta, a koji nije došao da donese sud, već da na sebe uzme sud i da ode u pakao radi njegovih neprijatelja – ako to razumeš i shvatiš – onda ćeš biti opremljen da živiš u miru sa drugim ljudima, u miru sa Bogom koji je to učinio radi tebe…
I u miru sa samim sobom.
Comments powered by CComment