MISLIMO NA VEČNOST
Ovo nam otvara prozor stvarnosti hrišćanskog nasleđa, koje je često zaboravljeno. Kao četvrto, hrišćani treba da misle na večnost. Rani hrišćani, živeći u opasnom svetu, bili su okruženi svim oblicima opasnosti. Tada je životni vek bio relativno kratak, pa su imali dodatnu snagu da žive požrtvovano, čineći sve za dobro drugih ljudi. Mogli su to, jer su imali stvarnu i živu nadu koja je prevazilazila liniju smrti i groba.
- S. Luis je o tome pisao rečima koje su potpuno prikladne za današnje vreme, baš kao i za vreme u kome je pisao:
„Knjiga o stradanjima koja nam ne kazuje ništa o nebu izostavlja čitav deo izveštaja.
Biblija i tradicija uobičajeno stavljaju radosti neba na jedan tas vage, dok su na drugom ovozemaljska stradanja, a svako rešenje za problem patnje koje to ne čini, ne može biti nazvano hrišćanskim. Mi danas o nebu govorimo skoro stidljivo. Plašimo se da nam se ne rugaju kao ljudima koji bi da ‘skakuću po belim oblačićima neba’... Ali neba ili ima ili nema. Ako ga nema onda je hrišćanstvo zabluda, jer je ova doktrina utkana u celu tkaninu. Ali ako neba ima, onda se sa ovom istinom, kao i sa svakom drugom, moramo suočiti...“[1]
Pionir hrišćanstva, apostol Pavle se nije stideo svojih uverenja i nade za budućnost:
„Smatram, naime, da patnje koje nas trenutno snalaze nisu ništa u poređenju sa slavom koja ima da se otkrije na nama... Uveren sam da nas ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sadašnjost, ni budućnost, niti ikakve sile, ni visina, ni dubina, niti išta od onoga što je stvoreno, ne mogu rastaviti od Božije ljubavi koju imamo posredstvom Hrista Isusa, našeg Gospoda.“ (Rimljanima 8:18,38-39)
Ovo nisu reči nekog filozofa amatera koji se relaksira u svojoj radnoj sobi, već čoveka koji je upoznao najteže strane života. Nedužnog su ga često batinali i zatvarali, kamenovali i ostavili misleći da je mrtav, a u teskobama i nemaštini je živeo skoro stalno.
Ponekad, poput Pavla, udubim se u želji da dočaram sebi tu slavnu nebesku stvarnost. I odmah mi se javi pitanje: kada bi se podigao zastor, koji trenutno deli ovaj vidljivi od onog nevidljivog sveta, i kada bismo mogli da vidimo trenutno stanje preminulih... mnoštvo nedužnih hrišćana postradalih od strašnog zla koji su počinile pokvarene vlade mnogih država, gospodari ratova i narko bosovi. Videli bismo i nedužne žrtve prirodnih katastrofa i pandemija. Da li je moguće, u svetlu svega što znamo o Isusu Hristu, da bi tada sve naše brige o Božjem rukovanju situacijom odjednom nestale? Mi još uvek nismo dosegli taj svet, ali imamo poruku o njemu koja dolazi iz njega. To je poruka koju ovaj naš, virusom zaraženi, anksiozni svet očajnički treba da čuje.
USPON
Avaj, ko sam ja da vam sve ovo pišem? Do bola sam svestan da će neki, ako ne i mnogi, koji budu čitali ove stranice izgubiti svoje voljene. A možda već i jesu. Možda ćete pomisliti: „Šta on zna o tome?“ Zato žurim da vam kažem: ima onih koji znaju mnogo, mnogo bolje od mene, šta su stvaran bol i stradanje; oni koji za vaše gubitke mogu da vam iskažu primerenije saosećanje i uvere vas da uprkos svemu postoji nada. Zato bih da završim citatima iz izuzetne knjige I Choose Everything, u kome Južnoafrikanka Džozan Mos i Englez Majkl Venem opisuju svoje putovanje stazom bola. Oboje pate od neizlečive bolesti motornih neurona i sreli su se samo putem imejla.
Džozan to svoje putovanje upoređuje sa penjanjem na planinu. Iskreno i odvažno piše o tome koliko joj Bog znači i podupire je:[2]
„Evo, na svoju se planinu penjem već nekih petnaest godina. Veći deo tog vremena provela sam u baznom kampu, u podnožju, gde sam znala da me Bog priprema. Uvek sam se plašila penjanja i mislila da je bazni kamp moj cilj. Nisam ni pomišljala da mogu do vrha, ali Bog mi je kroz ovu bolest pokazao da se tu ne radi o meni, o onome što ja mogu. Uvek je o njemu reč: ‘On je Bog, tvrđava moja jaka; on put moj čini besprekornim. Dade mi noge hitre ko u košute, postavi me čvrsto na visine.’[3]“
„I tako sam konačno napustila bazni kamp i otpočela penjanje. Bog mi je odabrao samo moj Everest. Definitivno ne ide lako i noge mi se često okliznu. Najčešće sam iznurena i često sam pomišljala kako neću moći dalje. Neki delovi uspona su vrlo strmi i prevazilaze sve što mogu i što bih ikada mogla. Ipak, on mi i dalje pokazuje koliko je moćan i silan. Kada sam umorna – on je tu. Da: ‘Onima koji se u Gospoda uzdaju snaga se obnavlja, krila im rastu kao orlovima, trče i ne sustaju, hodaju i ne umaraju se.’[4]“
„Moj je uspon skoro okončan. Mislim da sam blizu vrha svoje planine. Što se planinari više penju, sve su bliže vrhu, ali je disanje sve teže. Što je nadmorska visina veća, to je kiseonik ređi, a to svima koji se uspinju donosi visinsku bolest. (Prema podacima sa interneta, ‘simptomi blage i umerene visinske bolesti se obično manifestuju glavoboljom, kratkoćom daha, problemima sa spavanjem, gubitkom apetita, mučninom i ubrzanim pulsom.’) S napretkom bolesti motornih neurona slabe mišići u telu, među njima i mišići koji regulišu disanje. Zato mi je dah kratak, imam redovne glavobolje, nesanicu i veoma ubrzani puls. Ali, to me ne brine, jer znam da sam blizu vrha svoje planine. Penjanje postaje sve teže, ali moram dalje. Nagrada koja me očekuje, kada okončam uspinjanje, daleko prevazilazi svaku moju žrtvu. Ma, pitajte samo bilo kog alpinistu!“
„I eto me... stojim i gledam gore... Nazirem kraj i srce mi od uzbuđenja jako lupa. Jedva čekam dan kada ću reći: ‘Dobru sam bitku izborila, trku sam dovršila, veru sam sačuvala.’[5]“
Ove poslednje reči su bile i reči apostola Pavla, koji je dodao:
„Osim toga, već mi je pripravljen venac pravednosti, kojim će me nagraditi Gospod, pravedni sudija, i ne samo mene, nego i sve one koji s ljubavlju čeznu da se on pojavi.“ (2. Timoteju 4:8)
Jednog dana, Isus će se pojaviti. Biće to dan koji je Isus davno obećao svojim učenicima, rekavši:
„Mir svoj vam ostavljam, mir svoj dajem vam. Ne dajem vam onakav mir kakav svet daje. Ne dajte da vam uznemirenost i strah obuzmu srce. Čuli ste da sam vam rekao: ’Odlazim, ali se vraćam k vama.’ Da me volite, vi biste se radovali što odlazim k Ocu, jer je Otac veći od mene.“ (Jovan 14:27-28)
„Vraćam se k vama“, govori nam Isus. A Jovan, koji je ove reči i zabeležio, kasnije piše šta će nam sve Isus tog dana doneti sa sobom: ništa manje od novog sveta, nove tvorevine.
„Onda sam video novo nebo i novu zemlju. Prvo nebo i prva zemlja su nestali, a i more je iščezlo... i sam Bog će biti među njima! On će obrisati svaku suzu s njihovih očiju, jer smrti više neće biti. Neće više biti ni tuge, ni plača, ni bola, jer je prošlo ono što je bilo nekada.“ (Otkrivenje 21:1,3-4)
Korona virus i sve zaraze koje su harale svetom će iščeznuti. Kruna pravednosti koja će biti data onima koji vole Gospoda Isusa Hrista, nikada neće propasti niti izbledeti.
Mir u pandemiji? Samo Isus Hristos to može dati. Pitanje za sve nas je sledeće: da li ćemo mu dopustiti da to učini?
[1] The Great Divorce (Signature Classics, 2012), str. 427.
[2] I Choose Everything (Lion Hudson, 2010), str. 176-178
Comments powered by CComment