Ono što Bog čini
Kako bi, dakle, hrišćani trebalo da reaguju na ovu pandemiju? Nekoliko je nivoa ovog preko potrebnog odgovora.
OBRATIMO PAŽNjU NA SAVETE KOJI NAM SE UPUĆUJU
Najpre, na praktičnom nivou, mudro je saslušati najmerodavnije medicinske savete. Problem se javlja kada ti saveti nisu dosledni, ili su čak konfuzni, kako se vidi i čuje u vestima koje nam stižu preko medija.
Da bi se sprečilo širenje virusa, uvedeni su karantini za najrizičnije grupe ljudi, posebno za starije i one koji imaju druga oboljenja, a naročito za oboljenja srca i respiratornog sistema. Zanimljivo je kako su i stari Izraelci bili poučavani potrebi izolacije, kako bi sprečili širenje zaraznih bolesti. Starozavetna Levitska knjiga čak preporučuje sedmodnevnu izolaciju zbog nekih bolesti, a zbog nekih drugih i odvajanje na neograničeno vreme.[1]
Prihvatanje ovog saveta, zasnovanog na mišljenju medicinske struke, svakako nije znak našeg neverovanja u Boga. Bog može da nas i zaštiti i isceli, ali on očekuje da budemo mudri i poslužimo se svim raspoloživim izvorima pomoći koje nam je dao, uključujući medicinu. Socijalno distanciranje nije, stoga, izraz sebičnosti, već način da pokažemo ljubav prema bližnjima i da ih zaštitimo.
Voleti ljude takođe znači da oni koji nisu u rizičnim grupama imaju važnu ulogu u pomaganju onima koji su u rizičnim grupama (gde okolnosti i regulative dozvoljavaju). Oni mogu da im pomažu u kupovini, prave im društvo, čak i ako imaju malo vremena za to.
POSMATRAJMO STVARI NA PRAVI NAČIN
- S. Luis je jednom prilikom napisao zapanjujuć članak o tome kako bi hrišćani trebalo da reaguju na činjenicu proizvodnje atomskog naoružanja. Prenosim vam neke delove, ali sam bio slobodan da – zbog svega u čemu smo – njegov tekst prilagodim našim okolnostima. Umetnuo sam reči „korona virus“, „virus“ ili „pandemija“ u zagrade, kako bi rečenom dao relevantni naglasak. (Priznajem, nije savršeno, pa mi ne zamerite.)
„U jednu ruku previše razmišljamo o atomskoj bombi [korona virusu]: ‘Kako živeti u atomsko [pandemsko] doba?’ U kušnji sam da odgovorim: ‘Pa, onako kako biste živeli u XVI veku, kada je kuga harala Londonom skoro svake godine; ili kako biste živeli u vreme Vikinga, kada bi jahači sa tla Skandinavije došli i noću tutnjali u krvavim pohodima; ili kao što već živite u vreme raka, u vreme sifilisa, paralize, vazdušnih napada, u vreme železničkih i saobraćajnih nesreća.‘“
„Drugim rečima, hajde da ne preterujemo sa ovom našom situacijom, kao da je nešto novo. Verujte mi, drage dame i gospodo, i vi i svi koje volite već ste osuđeni na smrt i pre nego što je atomska bomba [korona virusa] izmišljena. Znajte i to da će veliki procenat nas umreti na neprijatan način. Ali, od naših predaka se razlikujemo po jednoj značajnoj prednosti – imamo anesteziju. U potpunosti je smešno ići unaokolo snuždenih lica, sa žalopojkama zbog naučnika [korona virusa] koji su, dodali još jedan način bolne i preuranjene smrti. Da, jer živimo u svetu koji već grca u takvim prilikama, u svetu u kome smrt ne samo da nije mogućnost, već je izvesnost.“
„Neka nam ovo bude prvo: otreznimo se. Ako ćemo svi biti uništeni atomskom bombom [korona virusom], neka nas ta bomba [virus] – kad dođe - nađe kako radimo nešto ljudski i smisleno: molimo se, radimo, učimo, čitamo, slušamo muziku, kupamo decu, igramo tenis, ćaskamo s prijateljima preko plota, šutiramo loptu. Ne šćućurujmo se kao preplašeno stado razmišljajući o bombama [virusima]. One mogu da nam raznesu tela (i mikroorganizam to može), ali ne moraju da dominiraju našim umovima.“[2]
Znam, ovo je teško za čitanje, ali nas podseća da nas hrišćanska vera osposobljava da stvari posmatramo na pravi način.
VOLIMO LjUDE OKO SEBE
Kao treće, ne zaboravljajmo da je ljubav naš poziv. Na početku sam naveo neke od ranijih pandemija koje svet pamti. Ono što nisam spomenuo je da znamo nešto o tome kako su zajednice hrišćana reagovale na ove izazove. Nedavno je objavljen članak pod naslovom „Hrišćanstvo se već dve hiljade godina nosi sa epidemijama“, Limana Stouna, istraživača sa Institute for Family Studies i savetnika konsultantske firme Demographic Intelligence:
„Istoričari smatraju da je užasna Antoninijeva kuga, koja je buknula u II veku nove ere i verovatno ubila četvrtinu tadašnjeg Rimskog carstva, dovela i do širenja hrišćanstva, jer su se vernici brinuli za obolele, nudeći jasan duhovni primer. Pri tome, kuga nije bila delo razjarenih i kapricioznih božanstava, već proizvod slomljene tvorevine u pobuni protiv Boga ljubavi.
Daleko čuvenija je Kiprijanova kuga, nazvana po episkopu koji je o ovoj pošasti govorio vrlo slikovito u svojim besedama. Ova zaraza je uveliko podsećala na ebolu i dovela je do krize u rimskom svetu u III veku. Ali je uradila još nešto: pokrenula je eksplozivno širenje hrišćanstva... Kiprijan je u propovedima pozivao hrišćane da ne žale zbog žrtava kuge (koji sada žive u nebu), već da udvostruče napore brinući se za žive. Njegov savremenik, episkop Dionizije piše kako hrišćani: ‘Ne mare za opasnosti... preuzimaju brigu za bolesne i brinu za sve njihove potrebe.‘“[3]
Nisu samo vernici bili ti koji su videli reakciju hrišćana na pošasti. Vek kasnije, paganski imperator Julijan će se s gorčinom žaliti na to kako se „ti Galilejci“ brinu čak i za obolele koji nisu hrišćani. Crkveni istoričar Pontijan beleži kako su se hrišćani pobrinuli „da dobro čine svim ljudima, a ne samo onima koji pripadaju njihovoj porodici vere.“[4] Sociolog i demograf religije, Rodni Stark, tvrdi da je stopa smrtnosti u gradovima u kojima su postojale zajednice hrišćana bila dvostruko manja nego na drugim mestima.[5]
Običaj požrtvovanog zbrinjavanja obolelih ponavljala se kroz istoriju. Kada je 1527. godine Bubonska kuga pogodila nemački grad Vitenberg, Martin Luter (pokretač reformacije) je odbio poziv da pobegne i tako se zaštiti od zaraze. Ostao je sa narodom i služio obolelima, zbog čega je njegova ćerka Elizabeta podlegla zarazi. Baš u tim danima je napisao pamflet: „Da li bi hrišćani trebalo da beže pred kugom?“ gde je jasno artikulisao hrišćanski stav prema epidemiji:
„Umiremo u službi koja nam je data. Doktori koji su hrišćani ne mogu da napuste bolnice, vladari koji su hrišćani ne mogu da beže iz svojih okruga, hrišćanski sveštenici ne napuštaju svoje verske skupove. Kuga ne poništava naše pozive i dužnosti. Pretvara ih u krstove na kojima moramo biti spremni da umremo.“
Stoun završava svoj članak rečima:
„Motivi hrišćana za higijenom i dezinfekcijom nisu u porivu samoočuvanja, već u etici služenja bližnjima. Želimo da se brinemo za one koji su u nevolji, što na prvom mestu znači zaštitu zdravih od zaraze. Rani hrišćani su podizali prve bolnice na tlu Evrope kao higijenska mesta za pomoć obolelima tokom haranja zaraznih bolesti, shvatajući da je nemar prema širenju zaraze zapravo čin ubistva.“
Naravno, ništa od navedenog nam ne poručuje da zanemarimo mere opreza, osmišljene za sprečavanje širenja infekcija ili da dovedemo sebe (i druge) u nepotreban rizik, posebno u situacijama kada nam je potrebna samoizolacija, ili smo u mestima koja su u karantinu. Ali poručuje nam da pronađemo način kako da volimo druge ljude, makar i na našu štetu, jer baš tako je Bog voleo svako svoje dete u svom Sinu koji je za njih umro na krstu. Voleti ljude oko sebe takođe znači odbacivanje histeričnog, sebičnog gomilanja zaliha hrane i drugih potrepština, zbog čega su rafovi prodavnica prazni, pa ljudi iza nas ostaju praznih ruku.
Nastaviće se...
Objavljeno uz saglasnost izdavača “Evandjeosko udruženje studenata”
[2] “On Living in an Atomic Age” in Present Concerns: Journ. Essays (1948).
[3] foreignpolicy.com/2020/03/13/ christianity-epidemics-2000-years-should-i-still-go-to-churchcoronavirus (accessed 20 Mar. 2020).
Comments powered by CComment