Kao hrišćani pokazujemo svoju ljubav prema Bogu iskazujući je svojim bližnjima i, kao što nas je Hrist naučio u svojoj čuvenoj paraboli o Dobrom Samarićaninu, „naš bližnji“ je svako koga sretnemo, nevezano za to u kakvoj je vezi sa nama.
Jasno, voleti svog bližnjeg uključuje i to da ga ne dovodimo u rizik i rečeno nam je da važan deo zaštite onih iz naše zajednice, kao i sebe samih, tokom pandemije koronavirusa, jeste da se vakcinišemo. Ipak, kruže tri pitanja koja izgleda podrivaju ovaj savet. Da li je stvarno? Da li je sigurno? Da li je ispravno?
Prvo pitanje dovodi u sumnju realnost pandemije, sugerišući ili to da je pandemija prevara ili da postoji zavera da se u svetsku populaciju ubrizga neka vrsta mikroskopskog predajnika s ciljem da se kontrolišu ljudi. Takve ideje koje se šire po društvenim mrežama, u potpunosti bez dokaza ili racionalne osnove, lako se razbiju konsultovanjem sa kompetentnim osobama od poverenja. U svakom slučaju, većina nas čiji se neko bližnji razboleo, zna koliko je kovid realan. Kao hrišćani imamo obavezu da tražimo i govorimo istinu.
Drugo pitanje je briga o bezbednosti vakcine, s obzrom na brzinu njenog razvoja i moguće propratne efekte. Zaista je izuzetna činjenica da je efikasna vakcina razvijena godinu dana od pojave koronavirusa, ali posao nije počeo tada kada je virus prvi put otkriven decembra 2019. Dugi niz godina naučnici su proučavali viruse i način proizvodnje vakcina, i osnovne tehnologije već su bile razvijene, te su naučnici bili spremni da ih primene onda kada su analizirali prirodu korona virusa. Bez obzira na to, naučnici, medicinsko osoblje i ostali koji su proizveli vakcine i osigurali da one budu testirane na pravi način zaslužuju našu zahvalnost za svoju posvećenost i težak rad. Hvale je vredno i to što je dokazano da vakcine ne izazivaju neželjene prateće pojave. Kako su vakcine osmišljene tako da uče naš imuni sistem o pravoj infekciji, cilj im je da stimulišu imuni sistem da prepozna i odgovori na kovid virus. Kod nekih osoba, to može izazvati blage simpotome koji će kod većine ostati neprimećeni, i, retko, kod ljudi s težim oblicima alrgije (i samim tim pobuđenijim imunim sistemom), teže reakcije. Ni jedan lek nije 100% bez rizika, s obzirom na to da je čovečanstvo toliko raznoliko i mogu se dogoditi neuobičajene reakcije. Ipak, ključ je u razumevanju relativnog rizika, upoređenog kako sa drugim rizicima koje preduzimamo svakog dana, tako i sa dobrobitima po sebe i po druge. Nije 100% sigurno putovati avionom ili kolima, ali većina nas preduzima takve rizike bez mnogo razmišljanja. Uzimamo lekove kakvi su paracetamol ili aspirin uprkos činjenici da postoji veoma mali rizik po naše zdravlje ako ih uzmemo. Utvrđeno je da su vakcine protiv kovida-19 sigurne na isti način kao što su i druge vakcine i zdravstveni tretmani i da štite od mnogo većeg rizika kakav je prava infekcija virusom. Iz tog razloga, svako ko je zabrinut može biti uveren da je vakcinisanje sigurno. Ukoliko je neko zabrinut usled svojih postojećih zdravstvenih problema, lekar opšte prakse vam može objasniti rizike.
Treće pitanje – da li je ispravno? – kompikovanije je i uključuje našu pojedinačnu savest. Problem je nastao tvrdnjama da je razvoj vakcine uključivao upotrebu tkiva abortiranog ljudskog embriona, bilo u proizvodnji ili tokom testiranja. Kako da hrišćanin, ili bilo ko koga brine moralnost abortusa odluči da li da koristi nešto što je nastalo moralno diskutabilnim postupkom? Važno je, za početak, jasno pristupiti činjenicama. Nikakvo tkivo embriona se ne koristi u proizvodnji bilo koje od postojećih vakcina. Radi se o tome da je tkivo jednog embriona, abortiranog iz nepoznatih razloga pre više od 50 godina, korišćeno da bi se proizvela tzv. „ćelijska linija“. Ovaj proces stvara izvor novih, ali ne i potpuno identičnih, ćelija koje mogu da se dele skoro beskonačno. Sva biomedicinska istraživanja zavise od ćelijskih linija koje oponašaju biološku stvarnost naših sopstvenih ćelija. Najveći broj ovih ćelijskih linija napravljen je od ćelija kancera koje vode poreklo od stvarnih pacijenata, a samo mali broj ćelijskih linija napravljen je od abortiranog embriona. Bez obzira na to, svaka od ovih ćeijskih linija je veoma vredan i nezamenljiv resurs. Najveći broj lekova, vakcina i čak potencijalnih lekova za rak, ne bi mogao da bude razvijen bez takvih ćelijskih linija. Stoga je pitanje – da li je moralno prihvatljivo imati korist od čina koji je možda bio, a možda i nije bio amoralan? Pitanje abortusa je složeno i hrišćani, u dobroj savesti, mogu zauzeti različite i suprotstavljene stavove. Za one koji su voljni da opravdaju abortus u nekim slučajevima, kao što je taj da se sačuva život žene koja nosi embrion, korišćenje tkiva ne bi li se postigao dobar cilj, može biti sasvim prihvatljivo. Drugi, koji veruju da je svaki abortus nemoralan, suočavaju se sa mnogo složenijom odlukom. U nekim slučajevima problem može biti izbor manjeg od dva zla. U drugim slučajevima, odluka je o tome u kojoj meri se možemo izolovati od sveta koji učestvuje u svim mogućim nemoralima. Da li treba, na primer, da protestujemo protiv upotrebe hemoterapije u lečenju kancera, jer su njeni efekti otkriveni korišćenjem otrovnog gasa stvorenog da ubija ljude? Da li bi bilo ispravno odbiti tretman nekom svom bliskom ili bilo kom „bližnjem“ zato što se na taj način došlo do tretmana? Stvarno mora biti čin ljubavi da se izvuče dobro iz određene situacije, a da se, generalno, ciljem ne opravdavaju sredstva.
Ne postoje dve identične moralne dileme, a dilema za hrišćane zabrinute zbog abortusa u vezi sa vakcinom, jeste kako da se odluči između dva principa. Prvi je Hristov poziv da volimo i poštujemo „svoje bližnje“, a drugi je da poštujemo život u svim njegovim fazama razvoja. Mi ne možemo promeniti prošlost niti se u potpunosti izolovati od sveta ljudi pod uticajem greha. Ipak, možemo da izaberemo bolji ishod za one za koje smo sada odgovorni – ranjive starije, one koji imaju zdravstvene probleme i druge na koje Kovid -19 najviše utiče. Ovo nas usmerava da ohrabrujemo hrišćane da prime vakcinu zarad višeg dobra. Na kraju krajeva, izbor je pitanje naše lične odgovornosti pred Bogom, pomolimo se da napravimo pravi izbor.
Autori:
- Profesor Paul Ewart je profesor fizike na Univerzitetu Oksford i predsedavajući organizacije „Hrišćani u nauci“
- Dr Mirjam Schilling je naučni istraživač virusologije Nufild Katedre za medicinu Univeriteta Oksford
Prevela i prilagodila: Zorka Vuković
Izvor: Christians in Science
Comments powered by CComment