Živimo u jedinstvenom periodu koji definiše čitavu eru. Nestale su mnoge sigurne stvari na koje smo navikli bez obzira kakvog se pogleda na svet držali i kakva uverenja imali. Bili hrišćani ili ne, pandemija korona virusa nas sve zbunjuje i uznemirava. Kako da počnemo da razmišljamo i da se izborimo sa svim tim?
Ova knjiga sadrži moja razmišljanja o onome što upravo sada proživljavamo. S pisanjem sam započeo pre sedmicu dana, a stvari su se već znatno promenile, a nema sumnje da će se i dalje menjati. Sva ovde izneta viđenja i utisci su moji sopstveni, te ih ne bi trebalo pripisivati univerzitetu ili organizacijama u kojima delujem. Naravno, neke zamisli su neobrađene i nedorađene, neke i nepodesne, zbog čega se izvinjavam.
Zato pozivam vas, čitaoce, da gledate na ovu knjigu ovako: sedim s vama u kafeu (e, da barem mogu!), a vi mi postavite pitanje sa naslovne strane ove knjige. Slušam vas, pa spustim šoljicu da vam iskreno odgovorim. E, sve to što bih vam rekao sročio sam ovde kao poruku utehe, podrške i nade.
– 1 –
Osećanje ranjivosti
Baš je nekako nestvarno...
Tu sam gde sam, ja u zlatnim sedamdesetim, sedim kod kuće sa ženom, gledam i slušam ministra zdravlja koji nam poručuje da ostanemo kod kuće, u samoizolaciji. Trajaće to neka četiri meseca, da se izbegne ova pandemija korona virusa koja hara planetom. (Postoji više tipova korona virusa, a ovaj sadašnji je nazvan „kovid-19“. Ja ću se na narednim stranicama služiti terminom „korona virus“, pošto je tako jednostavnije.) Teško nam je da pojmimo kako ova pošast sveopštih razmera ima snagu da bude najgora do sada, da su sva naša trenutna predviđanja o njoj i njenom uticaju daleko od stvarnosti. Naime, njen opseg i snaga podsećaju na nešto iz distopijskih filmova. Ipak, tako nešto nam se dešava.
Nikada ranije nismo imali sve ovo: izolovane gradove i čitave države, zatvorene granice, zabranu putovanja, zatvaranje svih sem neophodnih službi, zabrane velikih sportskih okupljanja, utihnuta naselja koja nemo ječe strahom samoizolacije. Brzina širenja zaraze stavlja ogroman napor na nacionalne zdravstvene sisteme, a proizvodnja neophodnih sredstava i opreme je uvišestručena kao nikada ranije.
Evropa je postala središte pandemije koja je krenula iz Kine.[1] U isto vreme na TV vestima gledamo prazne ulice, ispražnjene rafove u prodavnicama, opustele stadione i crkve, ali i prepune bolnice u kojima nedostaju kreveti i druga oprema. Radna mesta i mnogi poslovi su dovedeni u pitanje. Strah steže svet i kao virus zahvata sve šire mase.
Jedna od globalnih posledica svega ovoga je i rastuće osećanje ranjivosti. Većina nas se navikla na život u poprilično stabilnom svetu gde je sve bilo podrazumevajuće i predvidivo. A sada se sve to ruši: stvari na koje smo mogli uvek da računamo su nestale, ili su nam se kao nikada ranije otele kontroli. Strahujemo za zdravlje, i tela i psihe, za porodicu i prijatelje, posebno za starije i nemoćne, za odnose i veze, za zalihe hrane, posao i ekonomsku sigurnost, i za mnogo, mnogo toga.
U tako nesigurnim okolnostima je lako izgubiti osećanje za meru. Opet, teško nam je da prihvatimo i statistiku godišnje stope smrtnosti od gripa. Odsek javnog zdravlja Engleske procenjuje da je od gripa oko 17.000 ljudi u našoj zemlji umrlo svake godine u poslednjih pet godina. Američki Centri za kontrolu i prevenciju zaraza, za period od oktobra prošle do marta ove godine, iznose podatak o 23.000 do 59.000 preminulih. Ali procenjuju i da je na putevima širom sveta u prošloj, 2019. godini poginulo 1,35 miliona ljudi. Pa ipak, korona virus nas plaši daleko više od svega ovoga zbog obima zaraze i eksponencijalnog rasta. Zato se neminovno nameće zaključak da bi mogao da ubije nesagledivu masu populacije sveta. Svestan sam da će, kad vi ovo budete čitali, broj preminulih od ovog virusa biti daleko veći nego što je to sada, dok pišem ove redove.
Evo šta je po ličnom utisku najveće iznenađenje za Frensisa Kolinsa, direktora Američkog nacionalnog instituta za zdravlje:
„Reč je o stepenu rapidne prenosivosti ovog virusa, daleko većem od SARSa, koji nas je pre osamnaest godina doveo u očajanje i bojazan. Ali nikada nije dostigao nivo zaraze i smrtnosti kao korona virus, jer nije bio toliko prenosiv. Naime, SARS se prenosio samo između jako obolelih osoba. Ovaj je virus, čini se, prenosan i između onih koji imaju manja oboljenja, ili uopšte nisu bolesni...“[2]
Kako da reagujemo na sve ovo? Da li je uopšte moguće shvatiti pravu veličinu ovih dešavanja? Kako onda da odolimo panici i histeriji?
Nastavice se...
Objavljeno uz saglasnost izdavača “Evandjeosko udruzenje studenata”
[1] Izveštaj WHO-China Joint Mission on Coronavirus Disease 2019 (COVID-19) (Feb. 2020)
[2] “NIH Director: ‘We’re on an Exponential Curve’” intervjudatčasopisuThe Atlantic, 17.03.2020
Comments powered by CComment