Toplina zagrljaja, briga, nežnost i ljubav, na svu sreću, putuju i wirelessom.
Ovaj blog sam započela već nekoliko puta, a razlog odgađanja može se naslutiti već iz samog naslova. Stoga neću da dužim već idem direkt u glavu. Naime, temeljni problem mi je što jedva stižem da završim sve obaveze koje imam, i ne stižem da uradim stvari koje bih, pored pukog preživljavanja (kućni poslovi, posao, ispiti, spavanje) želela da uradim. Ponekad mi se čini da sam jedina na svetu koja jurca unaokolo kao muva bez glave, no danas me je troje mojih prijatelja razuverilo i lišilo prava na ‘ekskluzivu’, te sa mnom podelilo svoju istinu kazavši kako žive slično. S nekima od njih želim da se vidim već mesecima, a nikako da uskladimo termine i obaveze. Svi redom su mi rekli da su zauzeti već nedeljama unapred. Ako su slobodni oni, nisam ja. Od silnog života ne stižem da živim. Ono, sesti na kafu, prošetati šumom, duboko udahnuti miris zemlje, slušati šumu. Popričati sa ljudima, pogledati ih u oči, osetiti čoveka… Udahnuti nečiju suštinu. Zaboravila sam kako da razumem ljude, zaboravljam kako voleti. Plaši me i užasava ta pojava. Prazni mi baterije i neprimetno krade život.
Umesto toga, redovno punim mozak (nepotrebnim) informacijama – što iz novina, što sa neta, TV-a, a o facebooku da i ne govorim. U želji da dovedem svom um u kakav takav red, odlučila sam se na jednonedeljni ekperiment pa sam umesto facebook aplikacije na svom pametnom telefonu odlučila otvarati Bible discovery i čekala da vidim šta će da se dogodi. Svaki put kad bi me (iz dosade ili navike) uhvatila želja da kliknem na FB, odlučila sam da otvoritm aplikaciju i pročitam nešto, pa da posmatram šta se događa. Introspektivno, naravno.
Priznajem da sam se prvih par dana osećala kao da mi je neko amputirao nogu, ili još gore, glavu. Prvo iz razloga praktične prirode. Naime, trebao mi je link za download skripte za ispit, a on se nalazio na našoj neslužbenoj fb stranici. Trebali su mi kontakti nekih ljudi i u užasu shvatila da nemam ni njihove brojeve telefona niti mail adrese. Jedino ih imam na listi fb prijatelja. Nisam ni bila svesna da se najveći deo moje korespondencije događa upravo preko društvene mreže.
Jedan od daljih razloga je spoznaja da svaki čas zvirkam na fb iz čiste dosade. Odradim neki posao pa zvirnem da vidim ko se gde check-irao, šta radi rodbina po svetu, koga je ufotkao Sartorialist, da li se traži fizioterapuet u okolini, kada Michael W. Smith ima koncert i koga ću od prijatelja naći na popisu „Dolaze“. Šta je na akciji u Bio&Bio trgovinama, gde je upravo Šaptač psima i šta uraditi ako je pas anksiozan. Čime mi se upravo mama i tata bave… (Strašno! Žive doslovno 400 metara od nas, ali prođe i po nedelju dana da ih ne vidim…) Sve te informacije moj jadan mozgić procesuira na dnevnoj osnovi, a nesvesnim delom i krajičkom oka zapamtim i onaj šampon za vaške i gnjide koji mi nude u gornjoj desnoj strani ekrana.
Trebalo mi je nekoliko dana da uopšte stišam buku u glavi da bi stihovi i ideje koje čitam iz Biblije mogli doći do mozga. Tek tamo peti i šesti dan počela sam da osećam promenu nabolje. Mirniji um, bolju koncentraciju. Podsetnik na promenu prioriteta. Sposobnost da se opet povežem sa svojim najdubljim ja, sa ljudima oko sebe, i sa životom samim, sa Bogom.
Shvatam da sam pod manjim stresom i da bolje funkcionišem, jer mojom glavom više ne plešu polku misli tipa: „Jao već treći dan nisam odgovorila drugarici na mail. Danas MORAM“.
Zastrašuje me to što Osećaj Dužnosti i njegov prijatelj „Moram“ počinju da preuzimaju kormilo mog srca koje je do malo pre osećalo „želim“ , „radujem se“, „zanima me“, “stalo mi je da znaju da…“
Post od facebooka učinio je da nekako opet sve sedne na svoje mesto. Iako me je Glasić tu i tamo uveravao da je i ovako sve u redu i da i svi ostali žive tako da ne stignu da žive, te da nema potrebe za promenom, nisam mu poverovala.
I tako, klatno se okrenulo na drugu stranu, pa vratilo u sredinu. To zovu ravnoteža. To bi moglo biti to, mislila sam.
Dok se nisam opet ulogovala i za 5 minuta shvatila da je prošlo sat vremena
Takav je taj facebook, ni dobar ni loš, možda neutralan. Onakav je kako odlučimo da ga korsitimo. Priznajem da ovu bitku još nisam do kraja izborila. Prvo u umu a potom na ekranu. Tapkam u mraku, osluškujem, opipavam puls: svoj, prijatelja, zemlje.
Volim ljude, zaista volim ljude i zato volim da budem deo njihovih života, ponekad makar samo i virtuelno. Raduju me njihove radosti, nasmejavaju me njihove zgode i nezgode, raduje me kad se raduju sa mnom i neizmerno mi znači kada mogu s njima da podelim svoje teške trenutke. U trenu se tada organizuju pozitivne snage. Hrišćanskim rečnikom govoreći, molitve. Pale se svetlašca po virtuelnoj i realnoj geografskoj mapi. Tada znam da je pobeda ovde, blizu. I da će opet sve biti dobro.
Toplina zagrljaja, briga, nežnost i ljubav, na svu sreću, putuju i wirelessom.
I da, pročitah velik deo Davidovih psalama, po ko zna koji put. Svaki put su noviji i bolji nego poslednji put kad sam ih čitala. Fenomen Biblije. Bog ti uvek kaže tačno ono što ti je tog dana potrebno. Odmor za dušu, nada koja greje dan, svetlo za oči, snaga za dalje. Hrabrost za nemoguće. Predanje i poverenje. Biće dobro. Dobro je.
Comments powered by CComment