“I like your Christ, I do not like your Christians. Your Christians are so unlike your Christ.” – Mahatma Gandhi
Religijom nas bombarduju od kako zupčanici svesti počnu da se vrte. Nekada su informacije koje stižu do nas pro-religijske, nekada anti. Postajemo hrišćani, muslimani ili nešto treće, četvrto, čini nam se – samim rođenjem. I to je ono što smo, čemu dalja pitanja. Nekada nismo ništa od navedenog, jer mi živimo u XXI veku i smatramo religiju ostacima primitivnog mišljenja.
Iskreno, i ja imam problem sa religijom. Imam problem sa formom, imam problem sa „moraš“ i „ne smeš“, a da i ne znam zašto nešto moram ili nešto ne smem. Imam problem sa okovima bilo koje vrste. Imam strah od toga da mi neko veže ruke, ili još pogubnije – um. Imam fobiju od samopravednih, „savršenih“ ljudi, bilo da su religiozni ili samo tako napravljeni po nekom, u njihovoj glavi, idealnom kalupu. A opet, imam fobiju i od hipi-hrišćana, koji onu Pavlovu „sve mi je dozvoljeno, ali mi nije sve na korist“ uzimaju doslovno. Sa akcentom na „sve mi je dozvoljeno“.
„Pa šta, ti, uopšte hoćeš?!“ – pitaće neko.
U ovom konkretnom slučaju, želim da nas sve, hrišćane i nehrišćane, podsetim na jedan odlomak iz Biblije. Jedan od poznavaoca zakona prilazi Isusu i i pita ga koja je zapovest najveća u zakonu.
37 A Isus reče mu: Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim i svom dušom svojom i svom misli svojom. 38 Ovo je prva i najveća zapovest. 39 A druga je kao i ova: Ljubi bližnjeg svog kao samog sebe. 40 O ovima dvema zapovestima visi sav zakon i proroci. (Matej, 22:37-40)
„O ovim dvema zapovestima visi SAV ZAKON i svi proroci“. Svako nametnuto „moraš“ i „ne smeš“ gubi bitku pred zakonima ljubavi. Pred zakonom ljubavi prema Tvorcu i ljubavi prema bližnjem svom. A kako nas Isus uči da volimo i svoje neprijatelje i oni su pokriveni pojmom „naš bližnji“. Niko oko nas nije izostavljen. Tada se „moraM“ ili „ne smeM“ formira u našem umu i našem srcu. Sva pravila poželjnog ponašanja proizilaze onda iz pitanja – da li to povređuje mog Oca ili mog brata/sestru? Tada se pravila ne rađaju iz brige šta će neko reći ili pomisliti ili kako ću dobiti nagradu zato što sam ispunio norme nekog veštačkog pravilnika.
Svi mi, svesno ili nesvesno, jurimo za nekom nagradom. Tako su nas izvajali naši roditelji, učitelji, društvo u kome živimo. Pa i biblija nam kaže da je nagrada za veru u Boga večni život. Što se, opet, poklapa sa najvećom zapovešću koju Isus navodi – svakako da je preduslov da nekog volimo, da znamo ili da verujemo da on postoji. Jovan kaže: „Mi volimo, zato što je On prvo zavoleo nas“ (I Jov. 4:19) Ne kaže zato što će nas snaći kazna koju ni najsurovija mašta ne bi mogla da predvidi. Upravo suprotno tome: „U ljubavi nema straha, nego savršena ljubav izgoni strah. Jer, strah je povezan sa kaznom, a ko se boji, nije savršen u ljubavi.“ (I Jov. 4:18) Postavlja se pitanje – da li nešto (ne)radimo zbog toga što verujemo da je to loše/dobro ili zato što verujemo da ćemo tako zaraditi neku pohvalu/kaznu? Nije to samo pitanje religije, to je pitanje zrelosti ličnosti i snage da ne izabaremo uvek najlakši put.
Nažalost, okruženi smo „savršenim“ ljudima. U crkvama i van njih. Čudi me da je svet postao takvo mesto kakvo jeste, pored svih tih nekrunisanih „life-coach“-ova. Mada, možda je to zato što, ako zagrebemo samo malo po toj blistavoj površini, shvatamo da je ispod sve ono što je i u nama – dosta od onog što se „ne sme“, a malo je toga što se „mora“.
Umesto da se pozivamo na religijska pravila i zakone, umesto da se razbacujemo savetima i kritikama o tome šta bi trebalo ili ne, možda za promenu treba da zastanemo i da vidimo kako možemo da pokažemo ljubav prema Bogu i prema ljudima oko nas. Ponovo ću citirati Jovana: „Boga niko nikada nije video; ali ako volimo jedan drugoga, Bog živi u nama i njegova ljubav je u nama savršena.“ (I Jov. 4:12)
Ljubav prema Bogu ne polazi od virenja kroz tuđu ključaonicu. Ne polazi od toga što smo „bolji“ i „ispravniji“ od drugih. Ona polazi od nas, naše volje da se menjamo, da volimo i da se žrtvujemo jedni za druge. Ma koliko to nekada delovalo teško.
Comments powered by CComment