GDE JE BOG U SVETU KORONA VIRUSA? (4)

ŠTA BOL ČINI?

Iskustva života i osnove medicine nas uče da bol ima važnu ulogu u životu. U prvom redu nas upozorava na opasnost. Dotaknemo li plamen, nervni sistem odmah daje uzbunu mozgu i osećamo bol, zbog čega u trenu uzmičemo u želji da se zaštitimo od povreda. Dakle, ne možemo reći da je bol sam po sebi loš.

Drugo, bol je u određenoj meri odlika našeg telesnog rasta i razvoja, pa i zabave. Atletičari, planinari, ragbisti i bokseri, svi vatreni sportisti će pretrpeti veliki bol ne bi li uspeli, osvojili nešto i bili bolji.

Treće, na jednom dubljem nivou bol i patnja pomažu oblikovanju karaktera. Mnogi su primeri onih koji su istrajavali, jačali u stradanjima zadobijajući karakter sjajnog kvaliteta. Postoji istina u onome što ruski pisac Fjodor Dostojevski poručuje kroz Raskoljnikova: da ne može ni da zamisli osobu od značaja koja nije patila. „Za veliku inteligenciju i duboko srce neophodni su bol i patnja.“^[1]

Roditelji su ovoga uvek svesni. Znaju iz svog iskustva korist bola, pa zato dopuštaju deci da i sama dožive nešto loše, što će im naposletku koristiti.

Ne tvrdim da znam mnogo o ovome, ali bih da vam ukratko kažem nešto lično. Pre par godina mi je bol u grudima poručio da nešto baš nije bilo dobro sa mnom. Pohitao sam u bolnicu gde su me odmah upozorili na ozbiljnost svega. Oprostio sam se sa ženom. Ali veština lekarskog zahvata me je spasila u zadnji čas od teškog infarkta, baš onog koji bi verovatno bio koban. Osećao sam da mi je srce preživelo zemljotres.

Znate, takav doživljaj nikoga ne ostavi ne­prome­nje­nim. Meni je mnogo značilo to što sam se podsetio da sam smrtnik, i to veoma ranjiv. Sada živim sa osećanjem da mi je sve darovano, da mi je povereno na čuvanje. Dobio sam osećanje hitnosti u dimenziji smisla življenja i životnog poziva.

KATASTROFE I POGLEDI NA SVET

Baš u vreme kada sam imao skoro fatalan infarkt, moja sestra je izgubila tek venčanu ćerku. Preminula je u dvadeset drugoj godini života od tumora na mozgu. Ako ću zahvaliti Bogu za svoj oporavak, kao što i činim, šta da kažem svojoj sestri o Bogu? I šta da kažem o Bogu sada u ovoj pandemiji korona virusa, gde ne naziremo nešto pozitivno – samo katastrofu bez utehe?

K. S. Luis je u jednom pismu napisao nešto što ima smisla za mnoge od nas:

„Jako je teško verovati da nedaće sve tvorevine u koju je sam Bog sišao da ih iskusi sa nama, jesu neophodne u procesu preobražaja ograničenih stvorenja (sa slobodnom voljom) u... da kažemo, bogove.“^[2]

Sada na ovu listu možemo da dodamo i korona virus.

Luis je ovo pisao kao nekadašnji ateista koji je u srednjim godinama prihvatio hrišćanstvo i izučavao problem bola, patnje i zla. Iz te potrage su nastale dve knjige: The Problem of Pain i A Grief Observed. Obe knjige ilustruju činjenicu da je naš stav o ovim dubokim problemima pod uticajem našeg pogleda na svet, odnosno okvira izgrađenog tokom godina. Taj okvir sadrži način i iskustvo sa kojim svako od nas prilazi velikim pitanjima života, smrti i smisla postojanja. Svako od nas ima taj svoj okvir, koliko god da ga jesmo ili nismo svesni.

Džejms Sajer, u svom vrlo praktičnom naslovu The Universe Next Door (Svemir mog suseda, Alfa & Omega, 1996.), ističe da se svi naši pogledi na svet grupišu u tri velike porodice.^[3] Prva obuhvata teističke poglede na svet, a to su avramske religije: judaizam, hrišćanstvo i islam. One naučavaju da postoji Bog koji je sazdao i koji održava svet, i koji je stvorio ljudska bića po svojoj slici. (Kada kažem „porodice“ pogleda na svet, mislim na to da unutar svake od ovih kategorija postoje važne razlike, što će vam potvrditi svaki Jevrejin, hrišćanin ili musliman koji ozbiljno proučava svoju svetu knjigu.)

Druga obuhvata potpuno suprotni pristup teističkom, a to je ateistički pogled na svet koji naučava da je univerzum (ili multiverzum) to što jeste, bez ikakve natprirodne dimenzije. U treću porodicu spada panteistički pogled na svet koji stapa koncept o Bogu i svetu u jedan bezlični entitet.

Takođe sam svestan da postoje ljudi koji se izjašnjavaju kao skeptici ili kao agnostici. Međutim, niko nije ni skeptik ni agnostik po svakom pitanju, pa se u konačnici, duboko u sebi, svako negde ipak svrstava u neku od tri spomenute porodice pogleda na svet.

Ja se takođe uklapam u ovu sliku. I sam imam određeni stav i pogled na svet. Ja sam hrišćanin i pokušaću da jasno objasnim zašto smatram da hrišćanstvo ima šta da poruči o prirodnim katastrofama kao što je korona virus, a to što ima da poruči ne nalazimo nigde drugde. Možda ćete se složiti sa mnom, možda nećete, ali se nadam da ćete na kraju čitanja ovih stranica razumeti zašto hrišćani mogu odvažno da govore o nadi, i da ćete osetiti mir čak i u ovom svetu neizvesnosti u kome nam se smrt nenadano približila.

Nastaviće se...

Objavljeno uz saglasnost izdavača “Evandjeosko udruzenje studenata”

www.eus.rs

^[1]  Crime and Punishment (Clayton, 2005), p 233

^[2] Collected Letters, Vol. 3, (New York, 2000), str. 520. Luis ovde ne zastupa stav da ljudska bića doslovno postaju božanstva. Ne, pre se osvrće na činjenicu šta znači postati hrišćanin pouzdanjem u Hrista: naše uvođenje u Božiju porodicu, kao njegovih sinova i kćeri (vidi Jovan 1:12-13; 3:1-21).

^[3]  The Universe Next Door (IVP, 2010).