Gibonnijev život, makar javni, svakako daje legitimitet ovom svedočanstvu i mi smo voljni da ga saslušamo, no ono što on iz nekog razloga propušta da kaže jasno,a što se može da se pročita između redova njegovih pesama, jeste kako se napuštaju niske grane neopraštanja i bezrazložnog gneva, i ulazi u prijateljstvo prema svetu tj. ljudima?
Razvoj Gibonnieve karijere u proteklih deceniju ili dve, teško da ste mogli propustiti ako ste živeli na ovim prostorima i imali barem radio prijemnik kod kuće. Od hard-rock frontmana u «Osmom putniku», do kaunt-autora samostalne pevačke karijere koja obuhvata stilski spektar romantičnog emotivca, pa sve do saosećajnog hroničara ozbiljnih tema. Negde na prelazu iz emotivca u emotivno zrelog umetnika, Gibonni je simbolično skratio kosu a njegove pesme sve češćeslave pomirenje, iskrenost, istrajnost, život vredan življenja i ljubav lišenu patetike, uokvirenu vernošću i borbom. S obzirom na trasnformaciju iz «čupavog»rokera s ambicijom da bude morski pas, u UN-ovog ambasadora dobre volje okrenutog dobročinstvu, zaista možemo dati poverenje autentičnosti svedočanstva opevanog u predvodničkoj pesmi njegovog albuma «Unca fibre», u kojoj zaključujeda je došlo vreme da se pomiri sa svetom.
Šta nam Gibonni u pesmi svedoči i diskretno savetuje? Neopraštanje našim dužnicima akumulira gorčinu i formira u nama neprijateljski stav prema čitavom svetu. To neprijateljstvo na kraju gubi svoje inicijalne razloge i postaje uzaludni zluradi bubanj koji određuje ritam naših života iživljavajući svoju gorčinu na onima koji su nam najbliži. Gibonni ovo peva durski, dakle optimistično, odajući da ostavlja «te niske grane» i da sada može, a kad ne može – onda mora, u svemu videti nešto lepo i zavoleti život koji nosi te lepote.
Gibonnijev život, makar javni, svakako daje legitimitet ovom svedočanstvu i mi smo voljni da ga saslušamo, no ono što on iz nekog razloga propušta da kaže jasno,a što se može da se pročita između redova njegovih pesama, jeste kako se napuštaju niske grane neopraštanja i bezrazložnog gneva, i ulazi u prijateljstvo prema svetu tj. ljudima? Da li je to samo stvar sazrevanja, životne spoznaje i stava koji dolazi prirodno s godinama? Gibonni, čini se da ne ohrabruje takvo rešenje; on mora čvrsto da se podseća da «na te grane više ne smije past» kao i da u napetosti sa svetom, uvek mora da nađe nešto lepo. Takođe se čini kako plodove gneva neopraštanja i nemira Gibonni vidi u okrivljavanju životnih partnera, što je i te kako obeležje ljudi koje je život već načeo godinama.
Budući da Gibonni po pitanju «kako» – ćuti, a nama svejedno treba odgovor, ne odmičući predaleko od njegovih muza, potražimo odgovor kod onoga koji je istu stvar zapovedio u neosporivom autoritetu, u dokumentima koji svedoče o ovoj zapovesti. Čovjek je Isus Hrist, a dokumenti su sabrani u Bibliji.
Razlog zašto je pitanje kako se pomiriti sa svetom važnije od pitanja – kada je vreme za to, jeste stoga što s godinama svet u našim očima gubi svoju nevinost koju je imao u našem detinjstvu i delom u adolescenciji. Svakako, uvek možemo naći nešto lepo u svemu, no problem je što uz nešto lepo ide, moguće, mnogo više ružnoga. Znači li to da pomirenje sa svetom pretpostavlja naivni optimizam koji žmuri na jedno oko na sve zlo kako bi se kalkulantski oslobodio vlastite gorčine i ulepšao svoje dane? Sumnjam da je Gibonni to mislio u pesmi, no izbegavajući da kaže kako se pomiriti sa svetom, nezgodno ostavlja prostor i za takve zaključke.
Biblija upozorava da gledanje na svet iz vlastite (žablje) perspektive dosledno proizvodi cinični pogled na svet. Ona to najbolje čini kada čoveku koga naziva najmudrijim čovekom starine, kralju Solomonu, u usta stavlja ove reči: «Vidjeh sve što se čini pod suncem: kakve li ispraznosti i puste tlapnje! Što je krivo, ne može se ispraviti; čega nema, izbrojiti se ne može.» (Propovijednik 1:14-15). Ostavljeni vlastitom iskustvu, kako god opsežno ono bilo, nećemo se pomiriti sa svetom, već ćemo biti nemoćni pred nepravdom i zbunjeni pred pomanjkanjem ikakvog smisla u svetu. To nije samo zbogograničenosti naše ljudske percepcije, već, Biblija uči, to je zaistaobjektivno stanje sveta koji je odbacio svog Stvoritelja, svoj smisao (Rimljanima 8:19-22).
Stoga ako želimo da se pomirimo sa svetom, a pritom da ne postanemo naivni poluslepci, moraćemo da uradimo dve međusobno povezane stvari: 1. promeniti perspektivu gledanja na svet – iz «žablje» u «ptičju»; i 2. pomirenje ćemo morati da izvrsimo jednostrano – volećemo svet ne zbog dobrote koja je deo njega, već zbog Hrista koji je dao svoj život za svet takakv kakav jeste. Jedan od najpoznatijih Hristovih izjava jeste: «Bog je toliko ljubio svet da je dao svog jedinorođenog sina da ne pogine ni jedan koji u njega veruje, već da ima život večni» (Jovan 3:16) – u ovoj izjavi nalazimo celovit odgovor koji nam izmiče u Gibonnievoj pesmi. Svet nije vredan pomirenja zato što ima nešto lepo u njemu, nego zato što je Hrist svoju krv – svoj život – dao kao temelj njegove vrednosti; svet je vredan ne sam po sebi, već kao objekat Božje ljubavi. Tu istinu, kao i Boga, ne vidimo iz svoje žablje perspektive, nego iz ptičje perspektive koja se zauzima verom. Verom mi napuštamo svoju ogorčenu perspektivu i svrstavamo se uz Boga koji voli svet i poziva ga da mu se odazove putem vere u Njegovog sina. Time zlo nije pometeno pod tepih, niti je Bog zbog svoje ljubavi prema svetu neki poluslepac, već je rekao «svako ko veruje» – svako ko verom napušta mehanizme ogorčenosti, time ih se i odriče, svako ko voli svet poput Boga, po veri u Hrista – već se time odvojio od sveta koji, osim lepote, više obiluje okrutnošću.
Voleti svet na taj način nije ljudski, niti čovek to može bez Hrista. Poput Gibonnija, u svemu možemo, a ponekad se moramo i prisiliti, videti nešto lepo – no ono ružno će uvek pokvariti svaku radost. Zašto ne napustimo svoju perspektivu i poverujemo kako je nad svakom ružnoćom i zlom (grehom) Hristova krv koja tako otvara mogućnost da ružno postane lepo, a zlo dobro? Zašto ne bismo voleli svet (i sebe) ne po kriterijumu zasluga (koje su u najmanju ruku diskutabilne) već jednostavno zato jer ih Bog voli iz dubine vlastite ljubavi? Zašto ne bismo po veri u Hrista dobili moć ne samo da se pomirimo sa svetom koji to ne zaslužuje, nego da i sami postanemo mirotvorci? Nije li upravo ovaj čas vreme da se pomirimo sa svetom?
Comments powered by CComment