Zahvaljujući Hičensovoj simetriji, možemo dobiti ukus leka koji primenjujemo na druge i – daj Bože! – malo se otrezniti gde treba.
Čekao sam da prođe neko vreme od smrti Christophera Hitchensa sa osvrtom na istu, kako bih bio siguran u pogledu onoga što sam – na sopstveno iznenađenje – osetio: autentičnu žalost za odlaskom glasa agresivnog a(nti)teizma iz javnog diskursa. Nije to ona religijski kičasta vrsta teološki korektnog žaljenja zbog „ljudske duše koja je u neveri stupila u večnost“, već osećaj određenog životnog gubitka. Trebalo mi je malo preispitivanja da razumem zašto mi fali glas (jer Hitchens za mene nije mogao biti ništa više) koji nasilno pravi karikaturu od moje duše tj. mog hrišćanskog intelekta, lepeći mi etikete i pripisujući moralne kvalifikacije koje su mi i samom odvratne. Šta mi to nedostaje od antiteizma koji ne zanima dijalog sa teizmom već borba „do istrage naše ili vaše“ u ideološkom smislu? Dve stvari.
Prvo, Hitchensova agresivna kritika teizma (ne samo organizovane religije) via negativa, uvela je teološke teme u kulturni prime time. Slično kao što je i Den Braunov „DaVinčijev kod“ izvukao hrišćanske filologe i istoričare iz prašnjavih arhiva i zakučastih biblijskih fakulteta pod reflektore Lari Kingovog televizijskog talkshow-a, tako je i Hičens opskrbio legiju simpatizera argumentima zbog kojih je hrišćanska apologetika i filozofija ponovo postala atraktivna i razumljiva. Teološke knjižurine koje strastveno čitam u privatnosti svog doma, i zbog kojih sam ponekad stranac i sopstvenoj supruzi, pod Hičensovim jurišima postaju tražena roba, a njihovi inače složeni narativi gutljaj vode u pustinji.
Drugi razlog je što Hičensova kritika teizma (a i njegov, uslovno rečeno, politički „neokonzervatizam“), nadahnućem presudno zavisi od sparinga sa verskim fundamentalizmom kog i ja sam moram dobrim delom da se oslobađam iz drugih razloga. U tom procesu, Hičens se pokazao kao neočekivana pomoć. Neka ne bude zablude, Hičens je ateistički fundamentalista koji sa verskim fundamentalizmom stoji u simetričnoj oprečnosti. Fundamentalizam traži svoje utemeljenje, tj. fundamente u prošlosti, oseća da su izdani u istorijskom razvoju, te se oslanja na kritiku tog razvoja pozivajući na sudbonosan povratak izvornoj čistoći. Fundamentalista se nalazi otuđen u vremenu koje smatra toliko zastranjenim da je jedini adekvatni odgovor samo kritička radikalnost neke vrste. Fundamenti su zbog vlastite stabilnosti dogmatski fiksirani u racionalnoj, večnoj (metafizičkoj) istini, nezavisno od istorije u kojoj su izvorno nastali, i kontinuitetu na koji se fundamentalista ne može osloniti zbog istorijske kontaminacije. Za Hičinsa je fundament bio humanistički ideal Prosvetiteljstva sa njegovom temeljnom dogmom o večnoj nepomirljivosti vere i razuma; ideal koji je za Hičensa i ostale „jahače apokalipse“ bio izgubljen u traumama XX veka i maglama postmodernizma, ali koji su ponovo osvestili događaji 11. septembra 2001.
U tom smislu ne želim reći da je Hičens dobar izvor za razumevanje fenomena ljudske religioznosti, štaviše mislim da će preozbiljno čitanje njegovih kritika teizma od ateista napraviti obesnog galamdžiju koji argumentovanje protiv teizma doživljava kao stadionsko navijanje protiv suparničkog kluba. Ali Hičensova kritika može biti dobar alat kojim će teistu udariti tamo gde ovaj i treba biti udaren. Koliko pripadnika Božjeg naroda sa ljudima bez vere komunicira u isključivim ili/ili kategorijama spremajući u glavi odgovor dok još nisu ni saslušali do kraja njihov argument, a kamo li da bi možda koji deo i usvojili ako je tačan? Koliko vernika misli da su vernost Bogu i epistemološka izvesnost u svoje uverenje – sinonimi – pa obračunavanje sa drugačijim uverenjem vide kao ništa manje nego borbu za Božje Kraljevstvo? Koliko hrišćana prezire intelektualnu odgovornost svoje vere i poruke Evanđelja Isusa Hrista prema ljudima izvan nje, misleći da je to samo izgovor za versku mlakost i traganje za društvenim ugledom? Zahvaljujući Hičensovoj simetriji, možemo dobiti ukus leka koji primenjujemo na druge i – daj Bože! – malo se otrezniti gde treba.
Kada je vavilonski kralj Nabukadonosor vojno porazio južno kraljevstvo Božjeg naroda – tada samozadovoljnog i samouverenog – odvodeći ga u 70 godišnje ropstvo, Biblija ga je nazvala „Božjim slugom“ (Jeremija 25,9); kada je hunski osvajač Atila u prvoj polovini V veka širio teror hrišćanskim zemljama, posebno osipajućem zapadnom carstvu, postao je poznat kao „Bič Božji“ (Flagellum Dei). Postoji biblijski legitimno iskustvo vere kojim se neprijatelji mogu interpretirati kao Božja intervencija „spolja“ kada se Njegov glas više ne čuje iznutra. Nedostajaće mi Hičens kao neželjeni korektiv i surovi recenzent vere koju živim i koju zastupam; nedostajaće mi njegovo umeće da putem britke i vitalne retorike, makar prečesto tek putem karikiranja, plasira teološke teme u zajedničko mesto naše civilizacije. Ne želim ni po kojoj osnovi poistovećivati Hičensa sa pradavnim osvajačima, niti sebe stavljati u okvir minulih naraštaja, ali želim interpretirati svoj nenadani osećaj gubitka (umesto osećaja olakšanja) odlaskom Kristofera Hičensa, kao okončanje spoljnog glasa, oštrog glasa, koji je bar delimično i nesvesno bio Božji, a koji nisam hteo čuti iznutra.
Comments powered by CComment