KO JE ZAPALIO ŽITO?!!

„Ne daj da te zlo pobedi, nego ti pobedi zlo – dobrim“  (Rimljanima, 12:21)

Nekako mi je fascinantno koliko je lako prebaciti krivicu na drugoga. Uvek imamo opravdanje za svoje ponašanje. Uvek je tu spremna neka racionalizacija, neki argument u našu korist.

Nama vlada bes. Ogorčenost. Vlada jad. Krivo je društvo. Kriva je vlada. Kriv je komšija. Krivi su mi roditelji. Bivši dečko/devojka.

Kriv je đavo.

…

Nije kriv.

Ja sam kriva. Ti si kriv. Ti si kriva.

Moje teološko znanje, odnosno nedostatak istog, ne dozvoljava mi da analiziram lik, delo i prirodu Dežurnog Krivca. Svoje duhovno stanje, sa druge strane, ne bih nazvala dostojnim da se upustim u nešto slično. Ali, na žalost ili na sreću, blagoslovena sam poprilično zdravim razumom da mogu da proanaliziram sebe i svet oko sebe.

Ne znam ni sama koliko puta sam čula optužbe na račun našeg moćnog Neprijatelja. Nije da želim da ga branim. Baš naprotiv, mislim da mu se pripisuje i previše zasluga. Mislim da se ubacuje u igru kao Džoker, svaki put kada nam ponestane adekvatnih odbrana u sopstvenu korist. Smatram da se naše slabosti previše mistifikuju, a da se, sa duge strane, premalo analiziraju.

Za početak verujem, a i Biblija nam to kroz Jovov primer potvrđuje, da ništa ne može da nam se desi ako Bog to ne dozvoli.

Ohoho, eto novog opravdanja!

Avaj, ne.

13 Niko, kad se suoči sa iskušenjem, ne treba da kaže:“Bog me iskušava“, jer Bog se ne može iskušavati niti zlom, niti sam nekog iskušava. 14 Nego svakog iskušava njegova sopstvena požuda, koja ga vuče i mami. 15 Onda požuda začne i rađa greh, a greh, učinjen, rađa smrt. (Poslanica Jakovljeva,1.)

Čini mi se da možemo da se složimo oko toga da svi imamo slabosti. Protiv nekih se borimo, neke puštamo da nas vode i oblikuju, neke treće teže opravdavamo, ali ih držimo blizu.

Koliko smo ih svesni?

Koliko želimo da ih budemo svesni?

Deluje da je najlakše videti sebe kao savršeno oformljenu ličnost, stabilnu i jaku, bez slabosti i mana. Međutim, samo deluje tako. Ne mogu da se borim protiv neprijatelja koje ne vidim (mislim, bar ja nemam te moći). A moram i da ih poznajem ako hoću da ih pobedim. Moram da ih priznam i upoznam. I definitivno sam sigurna da Isus ne misli na njih kada savetuje da volimo svoje neprijatelje.

Mislim da prvi korak te borbe protiv slabosti podrazumeva stajanje ispred ogledala (fizičkog+duhovnog+duševnog).  Sledeći koraci zavise od toga ko smo, koliko smo voljni da se borimo, koliko smo jaki i mudri. A ako nam toga fali, znamo kome da se obratimo. Jer, da – sve možemo u Onome koji nam daje snagu.

Nisam baš jedina odgovorna što sam takva kakva sam. Ali ako idem unedogled tražeći sve moguće krivce, izgubiću dragoceno vreme u kome bih postala sve što mogu da budem.

Na meni je da odlučim da li ću se boriti protiv zla u sebi, protiv svojih slabosti i pukotina. Nije mi kriv đavo. Ako ništa, on radi svoj posao. Mi mu pomažemo ili se borimo. Kao i uvek i u svemu, odluka je na nama. A Bog nam je obećao da će nam u toj borbi pomoći. Ako zatražimo pomoć.

Moćna stvar ta slobodna volja…

… A ono žito iz naslova…?

Umesto da na pitanje ko je zapalio žito pokazuješ na metafizičkog Zlikovca, uzimaj tu kofu u ruke i gasi dok još ima šta da se gasi.