Ljudsko lice je jedan od najupečatljivijih i najpouzdanijih medijuma komunikacije. Ono nam često može otkriti tuđa osećanja (ljubav, radost, tugu, strah, bes, nezainteresovanost, posvećenost).
Čini se da je ovu istinu čovek spoznao toliko rano u svom istorijskom iskustvu, da je pojam lica („gledanja lica“, „okretanja lica“, „promena lica“) postao jedan od arhetipskih simbola. Tako, kada čitamo prve stranice Svetog Pisma, one koje opisuju prvo bratoubistvo, vidimo da Bog Kaina koji se nalazi na pragu zločina pokušava da opomene postavivši mu pitanje „Zašto ti se lice promenilo? Ako činiš dobro nećeš li mi biti mio? Ako ne, zlo ti je pred vratima“ (Post 4:5-6).
Iskusto koje čovek ima sa Bogom, na stranicama Svetog pisma se opisuje u istim kategorijama. Tako psalmista želju da mu molitve budu ispunjenje predstavlja iskazom „nek’ izađe molitva moja kao kad pred lice Tvoje“ (Ps 141:2 up. 79:11), dok svoju želju da sa drugim poklonicima pristupi oltaru Božijem izražava rečima „izađimo pred lice Njegovo sa hvalom…“ (Ps 95:2). On u trenucima tuge i očajanja, trenucima bliskim smrti, kada se oseća ostavljenim i od samog Boga, postavlja pitanje „Zašto, Gospode, odbacuješ dušu moju i odvraćaš lice svoje od mene“ (Ps 88:14), dok svoju nadu u večni život izražava rečima „hodiću pred licem Gospodnjim“ (Ps 116:9 up. 16:11; 17:15; 41:12; 56:12).
To je zato što je čovek drevnog Izrailja bio duboko uveren da njegov život zavisi od Boga (Ps 104:27-28) tj, od Božijeg lica koje donosi spasenje i izbavljenje (Ps 80:3 up. 31:16; 67:1) i čije okretanje od čoveka donosi jad, patnju i smrt (Ps 104:29 up. 13:1; 30:7).
Ovo je zanimljiv motiv koji može da se razume kao jednostavna pesnička slika koja izražava čežnju čoveka za metafizičkim i njegovo iskustvo (umišljeno ili stvarno) metafizičkog. Stvar, međutim, nije tako jednostavna.
Jedan od prepoznatljivih motiva u biblijskoj književnosti jeste da čovek „ne može videti lice Božije i ostati živ“ (Izl 33:20). Kako je onda gledanje lica Njegovog izvor života?
Jedno od mogućih rešenja dolazi nam sa prvih stranica Biblije, onih koje opisuju čoveka koji je stvoren po „liku (slici, licu) i obličju Božijem“ (Post 1:28). To znači da je u stvorenom svetu čovek posrednik Onog Lica koje daruje život, obasjava postojanje drugog čoveka svojim prisustvom ili ga ostavlja u tami izolacije i usamljenosti ukoliko „odvrate lice svoje od njega.“ To, međutim, znači da taj drugi, kome svojim licem obasjavamo život, omogućava nama svojim licem da osvetlimo našu izvornu bogolikost, humanost i personalnost.
Jakov, mlađi od dvojice braće, čija međusobno borbenost je pretila da uništi porodicu, varalica koji čini sve da se domogne preimućstava koja pripadaju svom bratu, pa čak i da prevari svog oslepelog oca, oca koji ne može da vidi njegovo lice pa stoga Jakov može da se predstavi kao neko drugi. Taj isti Jakov koji nosi masku na svom licu, koji vara i ne dozvoljava da bude prepoznat kao autentična ličnost, već se pretvara i glumi je slika mnogih ljudi u današnjem svetu koji je značajno određen upravo depersonalizacijom, obezličenjem, samoizolacijom koja se naslućuje u mnogim situacijama u kojima se „susrećemo“ sa ljudima ili bismo makar mogli da se susretnemo sa njima ili oni sa nama da nismo i mi i oni zagledani u ekrane svojih „smart telefona“, i-fona ili tableta. Taj isti Jakov, međutim, posle godina preobražavanja i borbe, rada na sebi, postaje Izrailj, pobednik, autentični čovek koji želi da ostane dobar original, a ne nečija loša kopija, taj Jakov sada se iznova susreće sa svojim bratom, i tu u bratskom zagrljaju zagledan u lice svog brata on shvata jednu od najdubljih istina života koju izražava rečima: „brate, kad videh lice tvoje kao da videh lice Božije“ (Post 33:10).
Jakov je shvatio da gledanjem lica drugog, ne samo da projavljujemo Božije lice u životu tog čoveka osvetljavajući i dajući kvalitet njegovom životu, već da gledajući i otkrivajući to lice drugog i njegov život biva osvetljen i dobija novi kvalitet, jer u licu drugog susreće se sa sopstvenom i opšteljudskom bogolikošću.
Comments powered by CComment